I sve krene svojim tokom...
Nasa razdvojenost postane prihvatljiva.
Nasa ljubav ostane da lebdi negde izmedju dva pogleda.
Nasa strast ostane zapamcena kao  tesko ponovljiva...

...i secanje na sve one noci, ne na jednu ili dve, ne na pijanstvo koje je doprinelo opustenosti a samim tim i boljoj ritmicnosti dva tela, ne na zelju koja je bila zabranjena pa onda, kao pustena s lanca, udovoljavana dugim, dubokim uzdasima dok ceo svet spava... Ne...svaka noc urezana u secanje kao ornament.  Svaki pogled od kad ti udjem u kola, svaki put podjednako zavodljiv i uzbudjujuci. Svako prvo naginjanje prema meni, svako prvo preklapanje svom tezinom u kojoj sam beskrajno uzivala. Secanje ispunjeno svakim tvojim ulaskom u sve moje, svakim zamucenim pogledom kada se nadjes u poznatoj sredini, sustini, centru svega onoga sto te obozava...secanje ispunjeno svakom noci koju smo proveli zajedno, svakim danom koji smo zeleli da je noc, svakom zabranjenoscu kojoj sam se molila da makar jednom bude sve ono sto ne moze ...sloboda...

...i kako objasniti svetu da se pred njihovim ocima desila jedna ljubav, jedna nesvakidasnja strast, kako objasniti vaznost jednog bica drugom bicu, kako objasniti bliskost koju svi gledaju sa podsmehom, previse plitki da bi mogli da je definisu pravilnim shvatanjem. Baziraju moje poglede na tvom izgledu, pravdaju moj izbor mojim godinama misleci da Nemam izbora. Oduvek sam se gnusala ogranicenih umova koji zarobljeni u sopstvenim nedesavanjima pokusavaju da tudjim zivotima pokrenu svoj. Ali ne ide... Sve ono sto sam ti dala, sto si mi dao, sto smo uzimali i davali jedno od drugoga, bilo je i ostalo samo za nase oci, samo za nase duse i nasa tela. Imali smo posebnost koja nije vapila za transparentnoscu i komplimentima...

...i niko posle tebe nece moci da pokrene bujicu emocija i gomilu telesnog zadovoljstva koje je nedvojbeno bilo povezano sa tom istom emocijom koja je tako nedozvoljena... Smejem se cesto onom prvom vodjenju ljubavi kada se ceo jedan flert pretvorio i platonski sex, kada smo otisli kuci stoprocentno sigurni da cemo se tucati ali nikako pripremljeni na fluid koji je u trenutku spajanja, otkacen...nepripremljena tvojom tezinom tela, apsolutno trezna, prepustila sam se tvom pijanstvu i umecu vodjenja ljubavi. Otkrio si jednu sasvim novu dimenziju fizicke privlacnosti, otkrio si mi tacke na telu za koje nisam ni znala da postoje, otkrio si mi neverovatno mentalno zadovoljstvo  dok si me gledao svojim cilibarskim ocima i u ustima skupljao pljuvacku jer sam bila zedna...i secanje na miris tvoga tela. Neponovljiv miris zrelosti zarobljenoj u mladosti. Neodoljiv miris esencije strasti. Miris, koji sam zelela da nosim u sebi, na sebi, dugo dugo ...

...i sada sve ponovo ide svojim tokom...

Zabranjenost je napokon okoncana, mladost ide svojim putem, trazi nove izazove i nestrpljivo ceka fantasticnu zaljubljenost da se desi...
A ja?

Ja i dalje cutim tvoje ime i prepustam ti se u snovima koji me nocima vec preznojavaju...pustam da zivot ide svojim tokom, odbijam da dizem brane i skrecem tokove, odbijam da se protivim prirodi od koje zazirem...tako treba, neka je zdravlja i srece...Ljubav cemo pronaci u nekim dozvoljenijim stvarima...

...zivis u meni.
  Pozelim s vremena na vreme da se uhvatim u kostac sa svim emocijama koje su me dovele do saznanja koliko te volim. Utkan u moju kostanu srz odrzavas me zivom i pokreces me cudnom energijom neshvatljivog. Godine prolaze, a tvoja mladost stagnira moje bore. Udahnem punim plucima i sve sto uspem da osetim je tvoj miris. Tvoje pore otvorene kao ja pod tobom, ispustaju esenciju strasti i ljubavi i kao da sapucu tajne crnim evnusima, sasvim tiho, da ne cuje vetar.
 Olik savrsene noci  kalupi se u tvom oku i  u trenutku shvatim da je i mesec nestao iza  crnila oluje u najavi  jer se posramio sjaja u tvojim ocima...
...a ja polako prebacujem desnu nogu preko tvog krila, opkoracujem te i gledam kako s uzivanjem tones u okeanu LJubavi, mirnom i spremnom da te primi, bez boli i straha, bez sumnji i izvestacenih uzdaha, bez ikakvih predrasuda ili razmisljanja Sta ce biti sutra...Osetim tvoju strast u sebi i sasvim lagano krenem da mrdam kukovima, tek dovoljno brzo da te dovedem u slepu ulicu Davanja i primanja.
  Gledas me pomno, trazis i najmanji znak sarkazma ili ironije, trazis naznaku likovanja jer Znam kolicinu uzitka koji pronalazis u meni.
Ljubav...
Shvatices jednog dana kada ti godine dozvole, koliko sam te volela. Sav smisao ovog sveta  dobije oblik
tvojih ruku, tvojih usana i glatkog jezika koji svojom slatkocom opija. Hvatas me oko struka i pribijas me uz sebe. Znas da volim da te osetim celim telom, volim da osetim tvoju snagu kojom me kontrolisano drzis sasvim blizu, skroz tako cudno sigurnu u tvojim rukama. Moja nesavrsenot postaje tako nevazna dok ubrzavam kukovima i prenosim te u jednu sasvim novu dimenziju uzivanja.
 Pitam te cija sam i  zedno cekam odgovor koji potvrdjuje tvoju svesnost koliko me imas.
Poseovati nekoga - tako prija; biti tvoja je privilegija kojom sam blagoslovena. Sasvim neocekivano i skroz neplanirano. Ne posedujem posebnost koja je mogla da me izdvoji  iznad svih onih lepotica koje ti se bacaju pred noge. Nesto, fantasticno i misteriozno, je ucinilo da pronadjes definiciju strasti medju mojim bokovima.
 Gledas me i trazis sokove pljuvacnih zlezdi koje luce potoke secera samo za tvoje zadovoljenje.
Uzimas mi bradavicu u usta i pocinjes da igras izludjujuci igru usporenih pokreta jezikom i usnama. Malo jace, pa slabije, onda samo dah .... i ja sam vec  izgubljena u tvojoj savrsenosti u tvojoj eroticnosti koja na trenutak ucini da mi se zamagli pogled. Grlim te jako i privlacim jos blize dok kukovi namecu sopstveni ritam da bi zadovoljili svoju Potrebu.
Osecam  nabreklu zelju koja ce me ispuniti kompletnim zadovoljstvom. Otvorenih ociju  dopustam ti da me odvedes u neki drugi svet, svet prepun jarkih boja i socnih plodova dalekih egzoticnih zemalja. Cujem samu sebe kako ti izgovaram ime glasom potmulim od zelje da taj trenutak nikad ne prestane. Pozelim te da ostanes tako  u meni citavu vecnost ....
  Znojava i iscrpljena ugledam Nas u trenutku svitanja. Umorni od bezanja od iskrenih izliva emocija, umorni od fizickih forsiranja, od neprestanih iscrpljivanja svesnoscu Sta zelim - Sta mogu - ta smem...klonemo jedno pored drugog... goli, zadovoljeni i apsolutno zadovoljni.

  Palis cigaretu i dodajes mi...
Ne pusim u kolima, hvala...mozemo sada da se vratimo svojim Zivotima.

   Sedim na ivici bezdana i prelazim pogledom po mastarijama u glavi koje kao krdo bizona u stampedu, kopitama gaze sve pred sobom i dizu prasinu koja moze da ugusi. Trazim delic koji mi hvali ne bih li dozvala obrise Tebe i uporno oblikujem tvoj profil recima koje si ispisivao, pokusavam da udenem tiho smeskanje  ili blago spustene kapke ispod kojih se kriju skandalozno bistre oci prepune Igre koja me doziva da izgubimo u dvoje...
  Neka cudna toplina mi gmize preko koze i prepustam se prijatnosti u stomaku da me vodi dalje od kurtoaznog objasnjavanja Ko sam I Sta sam. Paznja ukljucena na samoodrzavanju, oprez iskljucen i smaknut firewall - dajem se na tacni. Odavno se nisam dala u najjednostavnijem obliku koji me najbolje definise. Tebi sam eto, pozelela da se dam. Iz nekog nepoznatog razloga, skroz bez veze, sasvim lagano i nesmotreno; pozelela sam da se dam skrtim recima koje izbacujes kao kakvu milostinju; pozelela sam da se dam osmehu ocrtanom znacima, pogledu zacrtanom u glavi, dodiru koji negde tu, tek malo udaljen od moje koze jezi svaki milimetar iste...
  Pozelela sam da ovaj bolni vrat spustim tek toliko da osetim istezanje vratnih misica, a onda...sam pozelela da spustis ruke na moj vrat. Neocekivano. Prisunjas mi se iza ledja skroz tako nepoznat i nepozvan, pridjes tiho da ne probudis emociju i uplasis sve strahove koje redovno negujem, Prislonis dah tik uz moje uvo i prosaputas promuklo da volis kada mirisem na planinsku rosu koja prkosi suncu sa sveze izniklog lista bozura.
  Pozelela sam da je ponoc tek prosla i da sam pretvorena u tvoju princezu kojoj ces bolni vrat izleciti usnama socne visnje, tek malo prezrele i uzasno slatke na jeziku. Ruke su ti zapanjujuce nezne, a delovale su tako cvrsto, pogled postojan na mom potiljku i energija koja isijava i uzima deo po deo mene, zahtevajuci  da kleknem pred tobom u svojoj glavi i pomolim ti se kao Bogu da mi oprostis sve sto sam pozelela s tobom ...
  Lagano spustas dlanove do mojih grudi i obuhvatas zrelost jednih godina. Osecam da dises punim plucima i uzivas u inhalaciji jedne pozude  izmesane sa potrebom jedne zene da oseti Zivot.Naslanjam se ledjima na tebe i dopustam tvojim dlanovima da me utisnu u liniju zivota. Nakrivim glavu tek toliko da jezikom predjes preko bolnog mesta. Iznenadjuje me cvrstina tvog zagrljaja; cvrstina koja otkriva tvoju zelju za mnom.
  Odakle se znamo?
  Zelim da te osetim na svakom santimetru svoje koze, zelim da te udahnem i ispunim tobom sva svoja cula, zelim da te Imam u svakoj mogucoj definiciji Imati, zelim da budes tu bas kao sada.
Okreces me lagano i obuhvatas mi lice. Pogled ti je na mojim usnama i refleksno ih razdvajam ne mareci za ocigledno davanje Sebe, bas tu i bas tako i bas Tebi...
  Spustas usne do mojih i u trenutku  osecam ukus slatkih plodova dalekih tropskih ostrva. Citav jedan univerzum poprima oblik tvojih usana i boju tvojih ociju. Podizes me na barsku stolicu tik iza ledja i bez ijedne reci ulazis u mene sasvim polako dok gledas me bez prekida kao da zelis da vidis u mojim ocima svu milinu koja ce pokuljati iz mene u trenutku naseg spajanja. Opasan kao secivo samuraja, po telu trazis najosetljivije mesto. I ja te pustam da me istrazujes...da me izludjujes... da mi otkrijes sve slabostii mane, da se iznenadis i obradujes ili pomirljivo prihvatis i razocaras...Pustam te da za trenutak ostanes u meni shvativsi da tog trenutka shvatas pojam Vecnosti. Pustam te da me u laganom ritmu povedes do pozornice u Centru Sveta, da zaigramo zajedno sasvim pripijeni, skoro neraskidivo povezani i  strastveno zagrljeni.
  Samo nemoj da sklapas oci...sta god radio, samo me gledaj...i uzivaj u svakom pokretu mojih usana, ruku, kukova...dopusti da ti pokazem neka skrovita mesta svoje duse, mesta koja se kriju u centru zenica...
 

Ljudi me asociraju na materijale, boje, ukuse, mirise. Sva cula mi se zategnu kada uspem da osetim nekoga, da ga dozivim, da ga bez vizuelne ekstaze memorisem u amigdali, kada mi uz nozdrve pokulja rezak miris jasne emocije, kada niz grlo osetim lucenje endorfina. Volim euforiju koju osetim dok shvatam da mi neko znaci dovoljno da zgrcim stomak kao uzrocno posledicnu reakciju na ... Tebe.
Dugo godina si prisutan u meni. Ne onako kako bi ti voleo - nekada. Niti onako kako bih ja volela - sada.
Znali smo nekada da pricamo satima, da razglabamo o svim mogucim temama, da cutimo i gubimo se u sosptvenim mislima ili pak nagadjanjima sta onaj drugi misli, sta oseca, da li shvata moc jedne bliskosti koja pokusava da bude ublazena razlikom u godinama ili verskim opredelenjima.
Nemoguce je unistiti bliskost.
Ljubav je moguce unistiti, strast je moguce ubiti, ali kada muskarac i zena osete esenciju bliskosti, postanu ovisni o tom opijatu.
Jednog dana si jednostavno nestao.
Izgubio si se iz mog zivota grubo i neocekivano.
I nije te bilo do skoro.
Dok me nisi pronasao i kazao da ne mogu ja tek tako otici iz tvog zivota.
Kao da sam pokusala?
Dok ponovo nisi pruzio ruku i posegnuo za mojom dusom, isto kao nekada, samo sada malo zrelije, neznije, i puno odlucnije. Godine su postale nebitan faktor u donosenju odluka i filtriranju osecanja.
Ostali smo samo Ti i Ja, i ceo svet izolovan iza nase bliskosti.
Secam se tvoje zavidne moci da penetriras u misao samo jednom recenicom koja ce me vratiti na zemlju ili vinuti u nebo, sasvim nebitno jer efekat je isti. Secam se tvoje sposobnosti da zauzmes psihicki prostor tiho i neprimetno kao puma koja pregladnela, pazljivo gazi po suvim grancicama kao po oblaku...
Tada sam bila obazriva.
Sada...se prepustam.
Dopustam masti da se igra sa mojim telom i dok jos lezim u krevetu slusam tisinu kako te donosi.
Izvijam se i pretvaram u duge vlasi prepustene vetru.
Pricas mi.
Dugo mi pricas i samo seces vazduh rukama pokusavajuci da napravis moju siluetu. Prelazis rukom preka svega dugo zeljenog i lizes moj dah. Blagim pogledom ubrizgavas anesteziju u svaki deo moga uma i zatvaram oci ne bih li sakrila bolnu potrebu da me uzmes Tu i Tada, bas Tako, dok pricas mi kako ces mi ceo svet doneti pred noge...
A znas, ne treba mi svet, prepesacila sam ga dosta, upoznala dovoljno da bih osetila tugu zabranjenih ljubavi zbog vere, godina, staleza ili statusa, videla sam od sveta taman dovoljno da  mogu instinktivno osetiti nesrecu jedne duse, potrebu jednog tela da se oslobodi pod stiskom necijih ruku...
A tvoje ruke su obris jedne divne slobode...

Odavno ti nisam pisala.
Odavno nisam bezala u senke nasih tela i razgolicenosti nasih umova.
Pratim te pogledom koliko mogu, ali uvek zelim vise. Nemoguce je kontrolisati uzeglu potrebu za tobom. Za tvojim recima, koje sam sebicno cuvala i halapljivo gutala znajuci unapred kakve cu bolove u stomaku imati posle toga. Pozelim te s vremena na vreme, ovde negde kraj uha, pozelim tvoj glas i dah koji nosi rezak miris visokih planina i zaledjenih brda. Pozelim te ponekad u mirisu pene i sapunice koja prekriva mi telo izgubljeno u mirisljavoj pari nedosanjanih snova. Pozelim te, mada ne tako cesto, medju svojim dlanovima.
I tada osetim nedostajanje koje zaboli.
Ucinim te glatkim i divnim, zategnutim i savrseno mirisnim; ucinim te toliko nepodnosljivo Svojim, da mi danima u nozdrvama ostane osecaj tek zapaljene cigarete posle uzasno duge noci prepune strasti.
Mozda nam cak ne bi ni islo.
Ali ja i dalje sanjam neznost tvog nespoznano mekanog dlana i dugih prstiju upletenih medju moje; i dalje sanjam modrost ociju koje prate svaki moj pokret usnama dok pokusavam da se izborim sa lose iscepanom kesicom meda. Omakne mi se uzdah koji me probudi, i u mraku se pojave sene nasih prica koje saputali smo toliko puta jedno drugom zavaravajuci se da su Iskrene i Istinite.
A sve same lazi smo ukrasavali nepostojecim titulama...
I onda jutros, ugledam kroz spustene roletne zracak sunca.
Tako je lako bilo osetiti tvoje ruke na mom telu...

Podjednako su nezne kao taj zrak koji mi se spustio na kljucnu kost...
I ljubio si me kao onda kada sam te molila da mi poklonis sve svoje reci, sva svoja slova ikada napisana. I voleo si me kao onda kada si shvatio da si mi preka potreba vise nego navika, da si mi Zelja vise nego hir, da si mi Andjeo koji ume da me posmatra satima i ni jednog trenutka ne dopusti oku da se suzi i zalici na oko zmije.

I radovala sam se tom nedostajanju...dok sam polako spustala ruke preko stomaka...

... koji ces slediti ne bi li dosao do definicije ljubavi koja ce te iz sredista zemlje dovesti uzvodno do dva brega, cvrsta i podatna tvom umoru, da se na njima odmoris, spustis glavu i uzivas u mekoci pod obrazom, ne bi li  mogao dalje da nastavis uz opasan uspon do mojih usana. Jezikom cu ti vratiti snagu, a onda te tiho pitati, da li si svestan koliko te volim?
... uzbudjen do granice ludila, nasmesices  se i samo me socno poljubiti, otvorenih ociju i dlanova cvrsto pribijenih mojim ledjima. Cucu ti misli koje jecace u glavi, nesvesne svoje bludnosti i gresnosti koja krivicu pronalazi u zrelom grehu. Pozelecu da krenes tragom sada na dole. Jezikom. I usnama.
... prati trag dok se ne izgubi medju mojim ...

...recima...

Postani moja medjuredna neizrecenost, moja simbolcna uporednost neshvacenih snova, moj osecaj koji ce se gubiti u dimu cigarete i nestajati u vazduhu ostavljajuci za sobom toksicnost jednog postojanja dovoljno udaljenog da isprovocira dusu da cvili kao pregladneli pas na vejavici...
... postani moja dusevna hrana i moja zanesenost, moja senilnost i moj zaborav u kome cu se sakriti svaki put kad copor divljih pasa nanjusi moju krv i zaleti se da rastrgne moje meso koje polozeno na oltaru neostvarenosti, mami mirisom rasvetale tresnje...
... postani moj umetnk, koji ce svojim prstima na mojoj kozi naciniti zapanjujuce remek delo. Zar nisi jednom kazao da ces me ocrtati bojama svoga glasa u najdivnijim jesenjim tonovima, jer Jesen - to sam Ja.
... postani moja Ljubav i moja Mrznja, jer tako je lako ici sa tobom u duge setnje iz krajnjosti u krajnjost. Vazno je samo da me drzis za ruku. Vazno je samo da osecam toplinu tvoga dlana koji greje moju liniju zivota i liniju srece. Vazno je samo da sam ukalupljena u tvom zagljaju koji me kao kakav neprobojni stit, brani od znatizeljnih pogleda...

Koje su boje tvoja budjenja?

Mislim na tebe...

...kako pricam ti do dugo u noc, kako mazim te dok lezis mi u krilu , kako grlim te dok spremas caj od kamilice, kako sunjam se dok spavas i sasvim tiho ti ulazim u zagrljaj spremna da me prihvatis na nevidjeno, da me samo prigrlis jer znas da sam ja.

Mislim na tebe...

...na najneverovatnijim mestima. Sve me podseca na tebe i uzbudjuje me  roj pcela, shushtanje lisca, zubor potoka, brzina automobila, suncev zrak koji mazi mi vrat podjednakom neznoscu kojom bi me ti mazio. Uzbudjuje me sama pomisao na tvoje ruke, tvoj dah, tvoj miris - koji ne poznajem! Volim nestvarno i cesto razmisljam Zasto, tek na trenutak klonuvsi i razmisliti kojom snagom se bese vraca vreme da se greske isprave.

Mislim na tebe...

...ulazim u stan i docekana s osmehom ostajem ozbiljna, razbuktana i zeljna samo jedne stvari. Osecam s vrata miris kamilice i znam da si vec spremio caj koji najvise volim. Prilazis smi polako i ne pruzas ruku. Uzimas me u narucje i vodis do stolice na sredini sobe. Cutimo. Gledamo se dugo, analiziramo pege u oku i tragove fantazija u zenici. Sedas u stolicu i privlacis me. Na trenutak se nasmesim, tek koliko da naslutis da ispod suknje nemas prepreka.  Otkopcavas mi mantil i uranjas u miris koji se siri sa moga vrata. Sve iluzije pretvaramo u fantazije, a fantazije u stvarnost tako opipljivu i pod prstima glatku, da na trenutak cela soba zabljesti belo. Vec te volim. Vec te molim da me uzmes, da te osetim u sebi bas tu i tako na sred sobe, na stolici koja se mozda cak i slucajno nasla tu, bas tako da te osetim do samog kraja ludacke zelje.

Mislim na tebe...

... a u ustima osecam slatke sokove koje luce mi prljuvacne zlezde. Sva nabujam od neke cudne radosti kada pomislim na pripadanje tebi. Usne mi oteknu od socnosti tvoga poljubca. Volis da mi sisas donju usnu i jezikom prelazis ispod gornje. Volis da mi osetis ukus najdaljih tacaka koje se jezikom mogu dohvatiti; u ustima....u meni...Sve pore udisu esenciju tvojih zahteva a ceznja mi se tka u nevidljivim lavirintima uma.

Mislim na tebe...

...dok posezem za jos jednim snom u kome cu te bosa traziti. S tvojom rukom medju svojim butinama tonem, gubim se, nestajem u prelepim bastama hortenzija...

Volim da te cekam da dodjes.
Smiruje me osecaj pripadanja bas Tebi i cudno spokojstvo koje obitava u meni, dok misli pokusavaju da uznemire makar jednu celiju koju nisi nacinio svojim jezgrom.
Volim sto sam ti omedjala snove - sa mnom utones i izronis iz totalnog nistavila ili pak, raznobojnog svastavila. Osmehnem se kad se probudim, znam da si tu negde. Osetim ti ruku na toplom stomaku i toplinu koja s tvog dlana prelazi direktno u moju utrobu.
A onda krene cigrasto strujanje vazduha u mom stomaku.
Udahnem duboko, na trenutak mogu da se zakunem da te osetim pored sebe. Koza ti mirise na svezinu, kao da si na rosi spavao. Prelaz izmedju glave i ramena je mekan i topao; poneka izvetrela kap parfema jos uvek se bori za opstanak. Nikotin neizostavno pronalazi put do pora zeljnih kiseonika i ciste, planinske vode. Usne su ti meke i zele me vise nego smes da priznas.
Volim da se okrenem na bok i osetim te iza sebe.
Volim da me budis tako, sasvim lagano mi ljubeci ledja i smeskajuci se mojoj budnosti dok tvrdoglavo odbijam da otvorim oci u kojima ces videti zelju, nepodnosljivu i ogromnu, ponekad zastrasujuci i tebi tako primamljivu.
Volim da me mazis svojim mislima koje pokusavas da sakrijes medj` barsunaste fantazije dobro maskirane raznim neobaveznostima.
Volim tvoju socnost koja u mene uliva sokove neprospavanih noci i ukuse svih onih nedosanjanih snova koje ce moja potreba dovrsiti.
Volim isprepletenost nasih tela i skladnost pokreta koji istovremenski pocnu sa ubrzanjem oznacavajuci kraj jednog mirnog, usporenog, neznoscu protkanog, jutra.
Volim tvoju moc da me iz ljubavi pretvoris u strast, da me sludis i zaludis svojom zivotinjskom potrebom za ispunjavanjem... mojih zelja.....mojih snova....mene...mene...mene.
Ruka ti je vec na grudima, kukovi priljubljeni uz moje, negde dole ispod poslednjeg prsljena, krece uzarena lopta koja nema cilja. Kruzenje zadovoljstva od stomaka do glave i nazad do tabana, najezenost kojom sam pocascena, drhtanje koje se cini kao agonija, dah koje se pretace u uzdah, uzdah koji  se prelama u slatkasti jecaj, jecaj koji prerasta u krik zadovoljene zivotinje...
Cinis me tako zivom.
Volim taj osecaj.
Volim svoju ogoljenost pred tobom.
Volim zrelost kojom me, decackom iskrenoscu, zavodis.
Kao rasuto paperje lebdis mi po dushi, mazis je, cuvas, bolis i ja se prepustam mazenju i bolu, kao cuvarima zivota.
Volim tvoje zahteve da me imas svuda i stalno.
Volim ...
Volim...
Znas da volim...

...sto si moj...

Budi veceras u meni celu noc...

Mmmmmm, da...bas tu...
...bas tako...

 Vratila sam se.
Jednostavna potreba da budem gde osecam da treba, nadvladala je razum i slabost koja kao shtit cuva sve one tananosti u meni. Znam, nije ti bilo potrebno preopsirno obrazlozenje mog povratka, ali ja sam ti ga dala. Rasirene ruke su me cekale i opet sam utonula u sigurnost Toplog i Mekog.
Povratak svemu jednostavnom i lepom, lakom i sigurnom, ucinio me je raznezenom i otvorenom za bilo sta od tvojih ruku sto dolazi; da li je to rec ili dodir, cini se sasvim nevazno.
Duga prica, osmeh i paznja, tek tu i tamo po neka posalica na moj racun, lakoca naseg odnosa kao kruna koja visi i bljesti iritirajuce drugima. Opustam se nepodnosljivo brzo pod tvojim prstima, a pricala sam ti koliko se plasim brzine. Cuvaj me.
Slusao si pazljivo i kazao da ti moram verovati.
Drzaces me za ruku pri zastrasujucoj brzini nasih emocija koje bujaju iz dana u dan i rugaju se mojim malim trikovima da ih sapletem, izgubim ili totalno ignorisem.
Tu su, u meni, oblikovane tobom i satkane od svilenkastih niti, produkta marljivih buba.
Cinis da osecam svoju dusu kao mozaik koncem nacinjen na ogromnom platnu svile.
Vetar je.
Treperi mi dusa.
Zeljna sam te.
Flertujemo kao pocetnici, smejemo se kao blesavi, grcimo se da niko ne primeti; ti si mene prigrlio, ja sam se jednostavno prepustila.
Spava mi se...
Laku noc ...kucam, a onda se uvlacim ispod cebeta i saljem ti poruku:

" Gde ti je ruka? "

" dole...medju tvojim butinama"

...  i ja sanjam kako se vetar igra gomilom osusenog lisca dok ja levitiram iznad predivnog jezera boje tvoga dodira...

Nedostajes mi.
Nedostaje mi tvoje pricanje besmislica, tvoj glas koji mazi, tvoje oci koje gutaju atome tek jednog obrisa.
Nedostaje mi miris cimeta i jabuka koji mi golica nozdrve dok kontrolisem potrebu da se izvijem tvom pogledu, tako upornom i pronicljivom; pogledu koji odaje svaku tvoju zelju i misao koja mi klizi niz butine.
Nedostaju mi tvoje ruke koje posezu za cigaretom i prinose je usnama.
Nedostaje mi ona mala pauza koju napravis svaku put kada pozelis da mi kaze da me volis. To cutanje, tako neodoljivo a tako recito, uzdrhti u meni nadu da ces mi se jednoga dana obistiniti.
Nedostaje mi osecaj slabosti koji imam svaki put kada stojis pod prozorom iza koga sam ja, sklupcana i slaba, lomljiva i nesigurna. Mogla sam ti cuti otkucaj srca i dozivanje koje se gubilo u daljini kao eho tihoh saputanja ljubavnika izgubljenih u mracnoj pecini.
Nedostaje mi opasnost  koja bi proklijala u meni ako bih samo pomislila na bezbriznost sa tobom.
Nedostaje mi brzina koja se ruga sporosti mojih shvatanja i adrenalin koji uzburkava uchmalost emocija.
Pokreces me.
A ja tebe usporavam.
Savrseno balansiramo jedno drugo svojim nepostojanjem u svakodnevici koja nas okruzuje i vibrirajucim prisustvom u svakom cosku psihickog prostora koji ispunjen tobom do kraja, izaziva ljubomoru celog tela.
Zelim te.
Jednostavno i bolno, brzo i dovoljno zustro da mi danima posle toga budes bol u misicima. Bez reci.

Izvijen iznad mene, izbacujes otrove nagomilane pod jezikom. Oblikujes ih recima i trujes me otrovom od koga umreti necu, vec cu traziti jos. Ovisna o ugrizu na tvome vratu, zeljno cu primati u sebe svaku kap toksicnosti koja ce mi dusu uzeti.
I dajem.
I cutim.
I molim za jos.
Prstima ti prelazim preko temena i pritiskam  jako ne bih li napipala misao kojom si me poslednji put voleo. Zelim da iscupam ti iz slepoocnice glavobolju koju si odganao mirisom moje kozhe. Noktom iscrtavam Volim te na hiljadu jezika preko tvog obraza i solim ti brazdu koja ostaje za mnom.
A onda lizem.
I suzama ispiram.
Obuhvatam ti vrat toplim dlanom leve ruke dok desnom prelazim preko najezenih grudi i zategnutog stomaka u kome pulsira zelja pomesana strahom zbog mog pogleda. Pricam ti tiho, tik pored uha, o svim mojim ceznjama i nadanjima da ces jednoga dana kleci pred mojim zeljama i ispuniti me nadanjima. Pricam ti pricu koja ti sklapa oci a nikada budniji bio nisi i uvodim te u agoniju insomnicara. Postena trampa za sav otrov koji sam ti s jezika popila. Uskraticu ti snove u kojima si voleo mene. I jos njih ko zna koliko. Neces sanjati, a zmureces i molices beskonacne hodnike da nestanu ili te dovedu do mene.
Spustam usne na tvoju desnu bradavicu.
Lizem dovoljno nezno da pomislis da se dahom igram.
Jecis.
I molis da ugrizem do krvi jer lakse je podneti bol. Neznost, kao nenaostreni noz para utrobu. Istina, kao sona kiselina bacena u oci, magli ti pogled i na trenutak ne znas ko sam. Opipavas me, prelazis rukom preko lica, niz vrat sve do grudi - ne znas i dalje, kosa...O da, kosa ce me odati...Isekla sam je.
Spustam glavu do tvojih prepona i mazim obrazom sve ceznje koje sakupljene bas tu, dobuju svojim ritmom ludila. Udaljujem se korak i dopustam hladnom vazduhu da te na trenutak ima, a onda te upijam usnama i prastam poljubcem sva neispunjena ocekivanja.
Voli...
Kad ja nisam umela...

Ponekad mi nedostajes bolno.
Mislila sam da niko nece moci Ponovo da iscedi iz mene strast i pozudu, neshvatljivu zelju i istancanu ljubav. Ti jesi. I svakim trenutkom sve vise me cinis svojom. Zelja da ti budem Sve, postaje neshvatljivo velika. Volim trenutke provedene s tobom i radujem se svakom novom susretu ovde ili tamo, u liftu ili sumi, na poslu ili ... na poslu...na poslu...
Jesam li te ikada posetila neplanirano?
Znam da smem iako nisi pristalica ometanja posla zadovoljstvom. Prijam ti i koristim to na hiljadu bespotrebnih nacina.
Danas sam posebno raspolozena da te iznenadim. Zelim te kako nijednog muskarca fizicki nisam zelela pre tebe. Radis mi nesto cudno i neshvatljivo, nesto divno i magicno, cinis da se osecam tako posebno i pozeljno, tako ustreptalo i ...
" Dobar dan " - sapucem dok ulazim na prstima.
" Oh" , citam ti radost na licu iako pokusavas da odglumis zbunjenost, " Otkud ti?"
"Prolazila, pa svratila" , lazem bez imalo stida dok ti prilazim ne pokusavajuci da sakrijem zelju u ocima. Volim da te vidim u toj koznoj fotelji, opusteno navaljenog i tako cudno mocnog, neodoljivog zbog same nesvesnosti kako izgledas tako divan i smiren. I samo moj.
" Neka si, dodji poljubi me" - privlacis me da ti sednem u krilo i umesto povrsnog poljubca dobijas duboki, vlazni, pohotno - gramzivi kiss. Znam da me gledas, ali ja ne zelim da otvorim oci. Ignorisem blago cudjenje ali registrujem precutno prihvatanje bez objasnjenja. Zar je greh zeleti onog koga volis?
Ne zelim da gledam i razmisljam, samo zelim da osetim nikotin na tvom jeziku i parfem u nozdrvama; zelim da osetim socnost usana i glatku kozu pod prstima. Potreba koja se pretvara u ludacki nagon da te celog progutam, da te jezikom ispecatiram i uzmem, kao sto muskarac uzima zenu bez stida.
Odvajam usne i osecam da me zelis nista manje.
Ali ja sam tu zbog tvog zadovoljstva. Ispunice me samo cinjenica da sam ti razum pomutila svojim rukama i usnama. Klizim. Nize.
Ne verujes.
Jos nize.
Ne protivis se.
Nize...
Zabacujes glavu unazad i zgrcenim prstima guzvas kozhu.
Opusti se...
Ili nastavi da radis, dok ja uzivam...

Da te ne provociram, molis me, Nije fer, sapuces i ja nasedam na pateticnost u tvom glasu i istinskom nedostajanju koje ne mozes da sakrijes pred najsitnijom provokacijom. Pozelim u trenutku da ti ispricam najlepsu pricu koju ovi prsti mogu da nakuckaju, najtuzniju pricu koju ova podsvest moze da rezira iskljucivo po istorijskim cinjenicama; najiskreniju pricu kao reflekciju svih neostvarenih zelja i neodsanjnih snova iz kojih proizadje vlazno oko i dlan koji bridi. A usne naduvene kao da su flautu svirale cele noci...
Leto je i ja moram da pobegnem od gradske buke i smoga. Danima trazim destinaciju koja ce zadovoljiti moja iritirna chula. Mir, miris mora i azur koji je nijansiran  tvojim pogledom, je sve sto mi treba.
Sama u bungalovu na plazi, sedim u hladu cempresa i ne razmisljam. Prepustena trenutku u kome nema nikakvih dogadjanja, jednostavno plutam po vremenu koje besni zbog svoje prolaznosti i moje staticnosti. Bezobrazno je vreme, naviklo da ga vazda jurim i uzaludno produzavam, odjednom ne moze da me podnese ovako mirnu. Tek odnekud dopirja neki povetrac dovoljan da mi odvoji malo kosulju od tela. Skidam se i krecem ka moru, savrseno mirnom kao moja dusa, a opet sa ko zna chime sve u sebi; opasnosti, prijatna iznenadjenja, nesvakidasnje lepote i unikatni biseri...
Vrelu kozu mi preseca hladna voda i jezim se, bas kao onda kada si mi pricao kako, gde i sta. Secas se, moras se secati, provocirala sam te danima, nocima, mesecima da mi pricas sta bi mi, kako bi me i gde bi me. I ja sam se smejala zadovoljno, uzivajuci u tvojoj kreativnosti i masti, uzivajuci u tvojoj paznji i obozavanju svega onog sto jesam, a sto mnogi nikada ne uspeju da vide.
Uranjam i  za trenutak uramljujem u svoju svest lepotu spajanja nespojivog, spoj tecnog i cvrstog, hladnog i vrelog, osecam kako mi se so lepi za kozu i izvijam se u svoj svojoj duzini svesna svoje samoce i izolovanosti od svih i sveg. Varam te sa morem i znam da osecas da tog trenutka nisam tvoja. Dlanovim trazim dno i napipavam glatki kamen. Izranjam ga kao najvrednije blago i gle chuda - kamen u obliku srca zavrsava na mojim dlanovima. Stojim u vodi do struka i gledam oko sebe; mozda je to neki znak?
Vracam se do svoje lezaljke i trazim kosulju koja je par minuta pre toga bila tu. Nema je. Uzbudjenje umesto  straha, preseca mi stomak i ignorisuci bol od vrelog peska na tabanima, krecem prema kucici. Ulazim lagano dok kapi padaju na pod kao da se klanjaju mojoj hrabrosti. Lezis na mom krevetu sa kosuljom u rukama i posmatras me. Usne mirne, oci se smeju - Dosao si. Kako si uopste uspeo da me pronadjes kada ni ja nisam znala gde sam? Cutim i prilazim, svesna promene tvog pogleda i prihvatas me bez reci kao orden koji se posle krvavih bitki dobija, kao secanje koje ne mozes da izbrises iz glave, kao proslost koju ne mozes da promenis.
Opkoracujem te i privijam se uz tebe zeleci da osetim istinitost tvog prisustva, da udahnem blagi miris duvana sa tvojih usana i svezinu nakupljenu na ludackim nadmorskim visinama, sa tvog vrata. Naslanjam glavu na rame i poklanjam ti se kao arheolosko nalaziste - istrazujes me, sasvim polako, odjednom svestan potrebe da me ocistis od soli. Lagano me spustas pored sebe i mazis vlazni obraz; sad se usne razvlace u blagi smesak, a kontrast ociju mi spusta kapke i dok tvoj jezik pronalazi put do svih mojih bolova. Lecis me laganim pokretima, prebrojavas pore koje ispustaju miris mora i izludjujes me svojim uzivanjem u meni dok tiho se smeskas na moju molbu da me uzmes, odmah i bez cekanja, da me ispunis i tako ostanes jos deset mojih sanjanja...

Ako se znamo iz proslog zivota, onda sam ja bila kraljica, a ti dvorska luda.
Zabavljao si me i voleo potajno, dok sam ja vodila zivot od koga se tebi ledila krv u venama. Nikada se nisi smejao, samo si iscrtanih usana izvijenih u crvenom luku, skakutao oko mene i glupirao se ne bi li mi  otrgnuo misli od problema. Tek ponekad bi mi se sklupcao pored nogu i zapanjio me svojom potrebom da me zastitis bezuspesno i svojom slaboscu mi uneses odredjeni mir, nikako shvatljiv i apsolutno nerazumljiv. Nisi govorio niti si usne micao. Uglavnom si ocima pricao najsmesnije price ukrstenog pogleda i rukama objasnjavao pojmove koje sam nocima posle toga sanjala.
A onda sam jednog dana emotivno klonula u sred tvoje predstave.
Pustila sam suze da liju ne obaziruci se na tvoje zabrinute poglede koji su iz trenutka u trenutak, menjali nijansu sive i  pretvarali zabrinutost u neznost, tako potrebnu i zeljenu. Stajao si pored mene neprimecen i nenapadan u toj smesnoj odeci i brisao mi suze svestan da ne mozes da pomognes promeni moje ispraznjene duse. I onda, sasvim nenadano, spustio si namazano lice tik do mog i poljubio me uvostenim usnama izlivajuci svoju pozudu u moju usnu duplju i ujedno chupajuci tugu iz moga srca. Ne razmisljajuci o trenutku, prepustila sam se emociji koja krila se ko zna gde, osakacena i naruzena, skoro istrebljena iz svega onogo sto ja jesam . Ljubav...
Morali smo zavrsiti ispod baldahina, isprepleteni i umazani bojama sa tvoga lica, koje slivale su se niz moje butine i vrat. Ostavljao si po meni trag jarko crvene boje i labudje bele trake koje cinile su moje telo savrsenom podlogom za jedno remek delo stranca pod maskom. Morala sam ti dati sve ono davno potisnuto i zgazeno u meni, a ti si morao prepoznati  potrebu da samo na par sati  Ja budem Tvoja luda, zaduzena za izmamljivanje osmeha sporim pokretima tela.
Morali smo biti epicentar neke ljubavne price koja zavrsila se tvojom odmazdom iz moga zivota, jer ja jesam sa tobom varala kralja jake drzave, koji u  tom periodu bese nestao i sumnjalo se da je poginuo u poslednjoj borbi za jos jedno parce ilove zemlje.
Dok se Kralj borio za neplodnu zemlju, ti si se borio za poslednju plodnost u meni. Plevio si korov u mom srcu dok sam ja bacala semenje najdivnijeg cveca, u tvom. Morali smo se voleti ludacki jako i grabiti svaki slobodan trenutak da se spojimo i osetimo mirise i sokove jedno drugog, pregladneli i predugo skrivani pod maskama, bojama i dragim kamenjem i nadmenoscu koja me je i sacuval svih tih godina krstaskih ratova. Morala sam uzivati u tebi tek pola koliko ti  u meni dok izvijam ti se pod rukama i tiho jecim da nikada ne izadjes iz mene i ne prestanes da mi radis Bas to, rukama. Svaka pora te je upila. Nocima smo se morali kriti pod ogromnim krosnjama dvorskog parka, cije grane su cuvale hiljadu i jednu Seherezdinu tajnu zanimljivih prica koje odrzase je u zivotu. Ko zna koliko se ljubavnika krilo bas tu, bas tako kao mi, ali samo zeljni drugog tela, dusa praznih kao presuseni bunari.

Morala sam te voleti jos dugo posle kraljevog povratka i cuvatit te kao najvredniju tajnu.
Morala sam od tebe biti ludacki voljena i cuvana kao malo vode na dlanu...
Jer nemoguce je za jedan zivot zavoleti ovoliko...

 Treba mi zaštita od tebe.
Nadam se da znaš to. Jer ja ne mogu sama da se zaštitim od tvojih reči koje me jure, ganjaju neumorno, oblikuju svest i deformišu podsvest svojim simboličnim nametanjem žuljavog grumena ljubavi.
 Ponekad mi je smešan tajni plan podzemnih tunela ljubavi koji zacrtan tamo negde medju zvezdama čeka svoje ostvarenje i čeka, mene da konačno podjem pravim putem. Ili sam možda na pravom putu ali ne znam, odbijam da znam kao što si ti mene odbio ono jednom davno. Sećaj se toga i navali glavu na šake. Prošlost se promeniti ne može, a uporno se vraća kroz tužno sećanje i noćne more zipovane u oznojenim, zgrčenim telima...
A samo sam želela da me voliš kao što sam ja tebe.
Ma koliko to patetično zvučalo.
Samo sam želela da u jednom jedinom zagrljaju pronadjem sigurnost koja bi mi dala snagu da istrajem u svemu što je neminovno, a previše rizično. I zagrlio si me. Ali si ustuknuo. Umislio si da nismo jedno za drugo i povukao se korak unazad.
I šta sam mogla...
Okrenula sam ledja i tražila razlog da te zaboravim. A onda kada sam našla razlog da te zaboravim, taj razlog mi je dao novi razlog da te mrzim. Ali ja to nisam mogla...
Čitala sam slovo po slovo i reč po reč sasvim polako. Varila sam svako tvoje ruženje mene u Njegovim očima, a znala sam da on likuje i jedva čeka da mi pokaže sve to da bih me napokon imao samo za sebe. Osećao te je u meni. Bio je strpljiv. Pokušao je sve i uspeo je samo da mi nametne trenutnu ravnodušnost. Ništa više. Preduboko inputiran nisi mogao da se otkloniš običnim skalperom. Ostao si sklupčan tamo negde duboko u meni i ja sam te osećala svaki put kada srušio bi mi se svet. Jednostavno bih i ja potonula negde duboko unutar sebe i našla te tamo kako me strpljivo čekaš. Ćutali bi tako danima glave naslonjene jedna na drugu, sve dok ja ne bih utonula u san i ponudila ti usne vec otekle od prevelike koncentracije soli slivene iz oka.
I ti bi onda počeo da me ljubiš...

Razlivaš se po meni kao sunčevi zraci i tamniš me svojom nežnošću, goriš i sagorevaš dok istog trenutka sa najdubljeg dna počnem kao feniks iz pepela da vaskrsavam u fantastičnom orgazmu iskrenog Volim te...

  Otišao si iznenada. Bez reči. Jednostavno si nestao tog poslednjeg dana na jezeru. Svojim nepojavljivanjem si jednostavno, promenio boju jutru i mom licu izgled. Ni jezero nije više bilo srebrno i primamljivo svojom dubinom. Pesak je boleo tabane, a sunce je iritiralo prenapregnute oči koje su pokušavale da te ugledaju kako dolaziš odnekud, sav užurban jer znaš da te čekam. Vetar koji je hladio kožu, prijao bi da si tu kraj mene, da mi usporeno nanosiš losion sa zaštitnim faktorom, jer ti me jesi štitio. Od svega. I svih. 
Negde u stomaku sam osećala da si već daleko, da si još sinoć posle vodjenja ljubavi prelomio u sebi i rešio da nasilno završiš sve ono što je spontano počelo. Da li ljubav uopšte može da se isplanira? Osećala sam po načinu na koji si me gledao dok sam se skidala i prilazila ti. Osećala sam po načinu na koji si me mazio, dugo, dugo. Prelazio si dlanom preko moga tela fantastično sporo, čineći potkožno tkivo užarenom lavom koja greje krv. Tek ponegde bi vrhovima savršenih prstiju pravio krugove ili prave linije čineći da glasno uzdišem i molim da me ispuniš. Ali ne. Strpljivo si memorisao moje telo i svaku njegovu nepravilnost po prvi put sebično uživajući u sopstvenoj želji. Primetila sam mikron tuge u tvom pogledu, ali pomislila sam da je to zato sto imamo samo još jedan dan. Još jednu noć. I prepustila sam ti se. Dopustila sam ti da se igraš i zavodiš me iznova, da me opijaš i hraniš svojom očiglednom potrebom da me imaš celu i samo za sebe.
Po stomaku si iscrtavao čitavu baštu retkog cveća dok je samo bršljan uspuzao do nabreklih dojki željnih tvojih usana i jezika. Gledala sam te dok ocrtavaš krugove oko skamenjenih bradavica i molila da osetim težinu tvoga tela koja će znala sam, doneti olakšanje uzavreloj unutrašnjosti i trenutnom anestezijom me isključiti iz ovog sveta, sa ove planete, iz ovog života. To je trenutak u kom bi me imao celu. Samo za sebe. Glasnim uzdahom poklonila bih ti se u kompletu.

  Ali ti si se izgleda baš toga i plašio. Prevelike želje ponekad plaše, moram da se složim. Nemogućnost ispunjavanja tih želja boli. Ali, kako živeti sa činjenicom da nismo ni probali ?
U trenutku dok sam stavljala naočare za sunce, već umorna od čekanja i iščekivanja, izgorena d podnevnog sunca i oguglela na bol u duši koji uvek bude uspešno izlečen ravnodušnošću, shvatila sam stih koji mi do tada nije bio jasan:

  " Što ne boli, to nije ljubav ... Što ne prolazi, to nije sreća " , nasmejah se samoj sebi i nadanjima da ipak grešim, da ipak možda spavaš iznuren onim nesebičnim davanjem svakog atoma sebe i primanjem moje celosti. Na trenutak sam pomislila da si shvatio ogromnost moje ljubavi i spremnost moga pripadanja, pa si jednostavno pronašao spokoj za kojim si tragao od prvog trenutka kada smo se sudarili i kontaktom naneli bol jedan drugom. Ali ne...

  Otišao si dok je krevet još uvek bio topao od naših tela. Otišao si sa mirisom moje kože u vazduhu, sa mojim ukusom u ustima i ispunjenom željom u srcu.
  A kazala sam ti da je moja celost zastrašujuća...

Ima jedna šuma, iza jedne kuće, čini se obična kuća i obična šuma.
Tu ja pobegnem od stvarnosti.
Imam jednu zelenu fotelju koja mi služi samo za maštanje. Uvalim se u nju i dopustim ti da pridješ sasvim blizu. Toliko blizu da se naježim od tvoje blizine i topline koja ti isijava iz kože.
Toliko blizu da ti čujem šapat u kome mi govoriš o nedostajanju podjednako turobnom kao tantalove muke. Tantal? Ne ličiš na njega, smeškam se, Nije on posedovao tvoj šarm, šapućem i privlačim te bliže. Posmatraš me ćuteći, nemirnim pogledom pokušavajući da me obuhvatiš celu.
Ta Celina te je mučila od početka. Znam, zeznuta je to stvar, ali zar ne misliš da je nerealno tražiti od nekoga Celost? Zar ne misliš da je nemoguće imati nekoga u celini celosti jer to bi onda bilo posedovanje...
A ja ti šapućem dok ti rukama približavam glavu svojoj, da ti ne želiš da me poseduješ kao vrednu stvar. Ne podnosim plišane, zatvorene kutije. Generalno ne podnosim zatvoren prostor - vazduh je ono što mi treba i bilo Šta ili Ko, ometa to, biva odstranjen.
Tebe bih morala hiruškim putem da odstranim iz sebe.
Toliko te ima i tako progresivno napreduješ, da ponekad pomislim oboleću ti od preterane potrebe da me Imaš bilo gde , bilo kada i bilo kako. Samo da me imaš. Da ti se stvorim u rukama, da me čvrsto držiš bez ikakve tendencije olabljivanja stiska. Da osetim tvoju potrebu za mnom.
I sasvim spontano, u toj mojoj zelenoj fotelji, naslonim glavu na svoje levo rame, nakrivim je - ti bi kazao - i osetim ti ruke. Pokušavam da nateram maštu da pogodi tačnu putanju tvojih ruku po mome telu. Svakim delom kojim prodju, nastane uzavrelost koja ne može da se kontroliše. Negde ti stisak bude jači, negde slabiji, negde bolno nežan, negde ispitivački, a onda se ipak cela pažnja ka mojim usnama usmeri.
Ja već žmurim, oblizujem usne osećajući marinirane trešnje kako mi prevlačiš preko gorenje, a odmah zatim i preko donje usne. Jezikom pokušavam da uvučem jednu trešnju u usta, ali ti se igraš. Ne dozvoljavaš mi. Spuštaš mi trešnju sa koje curi slatkasti sok, niz bradu pa sve do ključne kosti. Ulepiš me u slatkasti sok kao da želiš da me karamelizuješ i obezbediš svoju dnevnu dozu slatkiša, do kraja života.
Igra je završena.
Sad te želim samo na jednom mestu.
Tamo gde nikada nisi bio...
U meni.

Odukao si me u tišinu koja će me zadiviti,opustiti i poslužiti me na srebrnoj tacni. Tebi.
Odvukao si me na kraj sveta u crno bele sene svega onoga sto zuvek želim da ostavim u dalekoj prošlosti. I sakrio me.
Preneo si me iz jedne dimenzije u drugu. Svojim pogledom.
Sakrio si me iza providnih tkanina satkanim od paučine zlatnih pauka koji predano su noćima tkali po tvojoj molbi. Za mene.
Ostavio si me obavijenu tako, i izgubio se u mraku. Želeo si da mi dočaraš osećanje sa kojim si ti živeo svaki put kada sam ja  nestajala negde   daleko iza   horizonta. Želeo si da osetim nemoć da promenim bilo šta, da odganam nesigurnost koja kao embrion nedostajanja Tebe, buja u meni. I boli me.
Ostavio si me da u tišini napokon do mene dopru sve tvoje potrebe tihim jecanjem oblikovane u haluciono  mrmljanje.
Ostavio si me da osećam miris poljskog cveća koje gnječio si mojim telom desetine, stotine, hiljade puta dok napokon sa zorom ne bi usnio bezdan. Iz  koga samo dopire moj šapat.
Ostavio si me na milost i nemilost pažljivo tkanoj providnoj tkanini, koja uvijala mi se oko tela zbog nečujnog vetra, izvijala me, opijala, činila da odjednom, ničim izazvana, osetim potrebu za podatnošćuTebi.
A onda si bez najave jednostavno uslišio sve moje neizrečene molitve da baš tog trenutka, baš tu, baš tako udješ u mene.

"Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju "

Nabubrim sva kada pomislim na tvoje ruke. Zasenim najsmelije fantazije razmišljanjima o tebi. Tražim te pogledom na svom telu dok izvijam se u luk strasti, osećajući tvoj dah na mom potiljku. Oblizujem nabrekle usne ponizno ponudjene iluziju stvorenoj jednim snom, jednim glasom koji prožima mi kičmeni stub. Već odavno odomaćen na mojoj naježenoj koži, lutaš po meni kao mesečina po savršeno mirnom jezeru. Tražiš odgovore, postavljaš pitanja, istražujes mi pore, zavlačiš se u najtamnije delove koji mame te svojim mirisom i uzbudjuju te svojim ukusima koji skriveni čekaju tvoje kvržice da ih osete.

Budim se u agoniji nedostajanja i neostvarenosti tih fantazija koje gube me redovno, u hodnicima želje po kojima puzim i u kojima tražim poznata tamna mahagoni vrata, sa ogromnom čeličnom kvakom; vrata iza kojih pronaćiću tebe kako sediš i čekaš da udjem tiho, na prstima, obavijena crvenim ešarpama koje bez šuma se vuku za mnom, sasvim tihog uzdaha koji ćeš ugušiti ugrizom ne bi li preventovao nežnost u dahu, da probudi ti emociju koju čuvaš za , neku bolju, neku nežniju, neku pitomiju, neku...drugu.

"A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja"

Nedostaje mi mir koji imam pored tebe.
Nedostaje mi da me skloniš od buke, stisneš u sebe i celom svetu kažeš: " Odjebi!"
Pomisliš, " Ja imam nju" , nasmešiš se i poljubiš me u očni kapak spokojno spušten.
Smiruje te moje ravnomerno disanje. Posmatraš me dok spavam, premorena, iznurena, ispijena, i ramišljaš da li te sanjam...
...a ja se izvijam na krevetu, kao mačka željna maženja i radoznalo posmatram tvoje prste pretvorene u četkice. "Slikaćeš me?" , pitam.
" Oslika ću te" .
Ležim mirno i prepuštam se tvojim rukama da me oslikaju stanjem tvoje duše. Osećam  po ledjma pokrete koji kao da ocrtavaju medje najdivnije livade.
Bulke....
Volela bih da ponesem na ledjima polje crvenih bulki.
Volela bih onda da mi oko vrata iscrtaš svoju šaku.  Znaš onako kao deca kada u spomenarima iscrtavaju svoju šaku, nesvesni brzine prolaznosti.
Preko pršljenova predji korovom.
Najlepši je korov koji plevim iz tvoje duše. Udišem ga satima kada ga počupam, a onda, žalna da ga bacim, zasadim ga u svom srcu; neka se širi taj deo tebe. Meni ne smeta.
Ruke ti klize niz zadnju ložu i osećam kako leptiri plešu po mojim nogama, sve do članaka oko kojih si mi napravio venčić od belih rada i maslačka.
Ljubiš svaki cvet, svaki list, svakog leptira i nastavljaš da stvaraš savršenstvo baš tu, na mojoj koži.
Okrećeš me lagano i  na grudi mi sleće jato rajskih ptica koje silaze žedne sve do ispod pupka sa koga činiš vodopad u slapovima da nestaje tamo gde počinje Ljubav.
Širom otvorenih očiju posmatram te kako nestaješ iza vodopada i oslikavaš u meni nepodnošljivu lakoću postojanja samo za tebe. Samo tog trenutka.
       ...budi me topli poljubac i čujem sebe kao iz daljine, kako uzdišem i pripijam se uz tebe. Opet si me čuvao...