BlogOye!

"Slem je nastao u Čikagu 1987. godine kada je građevinski radnik Mark Smit došao na ideju da bi poeziju trebalo izmestiti iz učionica i biblioteka na ulicu i približiti je običnim ljudima. Karakteristike te vrste poezije, slične repu, jeste izbor aktuelnih, po pravilu socijalnih tema, kao i sam način izražavanja koji mora da bude jasan i upečatljiv, kako bi u jednoj interakciji direktno uticao na slušaoce. Peti međunarodni novosadski književni festival održaće se od 30. avgusta do 2. septembra uz učešće više od 70 književnika iz zemlje i inostranstva".

"Pretraživao po netu i razgledao razne kataloge i odlučio se za Egipat, tačnije Hurgadu. Nekada malo ribarsko mesto je preraslo u pravo atraktivno letovalište u koje dolaze turisti iz celog sveta. Toplo Crveno more koje je najpoznatije po koralima i šarenim ribicama  pravi je raj za ronioce i ljubitelje morske faune. Peščane plaže se prostiru na oko 35 kilometara. Tu su i ekskurzije ko želi da obiđe Kairo i piramide, Luksor, Karnak, Rajsko ostrvo koje je neizbežno i predivno".

"Pored njih pomenutih, i mene, imamo još i ženu koja radi kao kurir, odnosno meni je tako predstavjena, i to joj piše u ugovoru o radu. Međutim, nakon ovih mesec dana, bez ikakvog preterivanja, ja bih to njeno radno mesto preinačila u lični sluga na našu malu službu. Ona, pored kurirskih poslova, kuva kafe, kupuje doručak, plaća privatne račune, trkne po cigare, kupuje knjige za decu gospođe na pragu četrdesete jer su redovi u knjižarama ogromnni, pa je logično da nekog ''zamoli'' da to za nju obavi, čisti kancelariju, i sve u svemu, radi sve što god kome padne na pamet da bi trebalo da se uradi a njega samog mrzi".

"Četiri dana je prošlo od kada je otvoren Exit kamp, prave mi zazubice sa svim tim njihovim šarenilom i evo konačno danas sam se stopio sa njima, nabacio sam neku šarenu maju i krenuo gore na Đavu. Mika postaje kralj prvog dana EXIT-a.  Vokalno, instrumentalno i scenski Placebo zaslužuje da bude pobednik drugog dana EXIT festivala a ako uzmemo u obzir da su izašli na bis i zakucali još tri pesme onda se o njima može pisati i u zadnjem tekstu kao o pobednicima desetog EXIT-a".

“Danas je usled nekog kolektivnog ludila nastradao Čovek. Onaj sa velikim Č, Dobar Čovek. Lekar, pedijatar koji nas je kao klince sve lečio i koji se nikad nije požalio kad je morao i u četiri izjutra da ustane zbog nekog od klinaca. Koji je imao običaj da kaže “Neću da te bodu. Ove tablete će da srede stvar”. Za klince blaženstvo, jer smo i mi injekcije želeli samo kad nema alternative. Grad je ućutao. Grad i treba da ćuti. Treba da se stidi. I južni deo koji je smrt ovoga čoveka skrivio i severni deo koji, takođe, nije bez putera na glavi. Strahotno je samo što se glupost sebe same nikada ne stidi”.

"Čudnim žrebom sudbine zarobljena je u okruženju high achieavera, pažljivo peglanih biografija, stilskih figura, ljudi zakucanih u neke kulturološke okvire koje su sami sebi nametnuli kao jedine prikladne. Ličnim izborom stub je jedne velike, uspešne porodice. Ona se odaziva na ime, ne na zvanje. Njene titule su u nekoj fioci, one se ne spominju u krugovima njenih prijatelja jer nikada nisu dobile materijalnu potvrdu. Ona o njima ne priča jer je njen genetski kod pre mnogo generacija oslobođen od fascinacije formalnim sertifikatima intelektualizma, a duh lišen malograđanskih stega".

“Zašto svi mi koji ga volimo, volimo Gorski vijenac? Razlozi su  različiti. Valjda to zavisi od pogleda na život i ljude, od iskustva, a  Boga mi, i od sposobnosti da se stvari shvate i prihvate. Ja, lično, se  naježim svaki put kad neko počne da mi ističe vrednost tog dela  veličajući u njemu izraženo rodoljublje i spremnost da se neka krvca  lije za otadžbinu i tamo neku čast. Na žalost, život me je naučio da će s  bojnog polja prvi uteći upravo ti ljudi, a da će krvcu prolivati oni  koji se pozivaju na jednu drugu vrednost koji je Njegoš istakao - na  čojstvo”.

"Na običnoj bini, bez ikakvih scenskih efekata, obučen u crno odelo sa kaubojskim belim šeširom Dilan je u pratnji svog benda promuklim, prepoznatljivim glasom pevao  pesme koje su bez sumnje ostavile neizbrisiv trag u životima nekoliko poslednjih generacija druge polovine 20. veka koje su verujući u utopiju menjale sve(s)t. Možda bi se njegovom glasu pa i muziciranju moglo štošta zameriti ali poezija koju je stvorio sve to stavlja pod manje važno. Gitarista Čarli Sekston… pa reći ću samo da  skoro uživo nisam čula tako dobro muziciranje ali i ostatak benda zaista fenomenalno zvuči".

"Približava se i taj dan. Srbija ima šansu da osvoji svetski kup i naslov svetskog šampiona. Samo učešće, ukupno 32 zemlje sveta, je uspeh sam po sebi. To najbolje znaju oni koji se nisu kvalifikovali. Svaki dalji prodor ka finalu predstavljaće samo još jedan korak ka zvezdama. Istoriju ispisuje jedna uspešna generacija. Ovaj veliki događaj privlači mnoge ljubitelje fudbala i novca iz celog sveta. Najavljuje se dolazak preko 40.000 prostitutki iz celog sveta. Kondomi su preplavili rog južne Afrike. Ko nije sakupio sličice krajnje je vreme da izvrši zadatak. Menjaža se obavlja u Beogradu na Terazijama".

"Gledam ih u čudu. Nešto mi je probilo dlanove. Ne tako davno, to su bile sasvim perpsektivne mlade ruke. A privid da im se smeši izgledna budućnost bio je umirujuće prisutan na mome licu. Ali to jato ptica je odavno pobeglo put neba, raštrkalo se pod plavim svodom. A onda prestalo da bude jato. Bile su to prefinjene ruke, ali čvrstog stiska, skrivenog negde u tragovima praotaca koje nosim. Nekada u srcu, nekada oko vrata. Sada ih gledam i ne znam šta se desilo. Ovo je stigma bez uznesenja. Ne odlazim ja nigde. Ne odlazi ni bol. Ni praznina. Loš trougao".

"Jedva smo čekali lepo vreme pa da ponovo krenemo na Savu. To je naše malo utočište. Kao u onoj reklami - bekstvo iz grada u centar grada. Nismo isplovljavali ali i sam boravak na reci je opuštajući. Verovali ili ne ali i ovde smo umešali svoje prste. Projekat kineske džunke je moj muž malo izmenio i nastalo je ovo naše lepotanče. Prvo je po projektu naš prijatelj napravio kostur korita pa smo dalje nastavili sami. Osnovni varovi su naravno povereni majstorima iz brodogradilišta. Može da se ugradi i jedro. Dugačak je 11 m i širok 3 m. Veoma je stabilan tako da bez problema možemo da zanoćimo na Dunavu  i mirno spavamo".

"Nakon mnogo godina četnici i partizani su ponovo izjednačeni, ali samo formalno, jer jedan papir može premostiti fascikle i registre, ali ne i rascepe u ljudskim glavama. Danas se više niko ne obazire na te podele, sem u jednoj kafani blizu kraljevačke Male pijace. Četnik i partizan, godinama, svake letnje večeri, cede čokanj rakije u jedinoj kafani gde se zadržao patos. Uviđaju da im je život na izmaku, a sa životom i istina koja preti da izmakne. Ritualno sede u bašti za susednim stolovima, gledaju osvetljen tenk i prepucavaju se ko je tenk zarobio".

"Šetnja pored reke, kafica s drugarima u prijatnom kafiću. Pričalo se o svemu i svačemu, pa nekako dođosmo i do mog bloga. Ispituju oni mene tako šta se tu piše, pa o čemu, pa kakvi su ljudi... Osećala sam se kao neki mudrac, koji govori velike istine svojim učenicima, raširenih očiju i naćuljenih ušiju. Ispričala sam neke dobre fore koje tu pročitah, neke simpatične komentare koje sam dobila, i neke zanimljive, na ovaj ili onaj način. Ispričala i za neke blogove čijim se stvaraocima divim, i za neke opore i teške, ali i one vesele i simpatične. I, negde, u toj priči, postavilo se pitanje kakvi to ljudi pišu blog? I zašto? Kaže moj prijatelj da on misli da su to ljudi koji nemaju život, dokoni, i nemaju prijatelje".

"Gospodin u beloj košulji krenuo je ka izlazu, sasvim zadovoljan pozorišnom predstavom. Malo ga je bolela desna ruka, ali nije pridavao pažnju, jer je smatrao da to ništa nije neobično posle dugog tapšanja. Voleo bih da budem glumac i da umrem na sceni, pomislio je i krenuo ka garderobi. Uzeo je kaput i hteo da se zahvali, ali nije uspeo jer je krljanje preduhitrilo njegove reči. Tresak o pod, vrisak kroz hol, ruke na ustima odaju kolektivni bol. Maglovito je video ljude oko sebe, ali je još uvek čuo glasove: zovite hitnu, raskopčajte ga, ne tako, dajte mu veštačko disanje, da li ima lekara ovde, sklonite se da može da diše, daj vodu, brže..."

"Ali koliko god se ja slagao, to pismo me je sve više žuljalo u džepu. Ne toliko svojim zadebljalim ivicama, jer je pisano na prilično tankom i jeftinom  papiru, već činjenicom da sam odstupio od svojih načela pred radoznalošću, nadajući se da ću nasladiti svoju mušku radoznalost nekim pojedinostima koje žene nikada neće reći jedna drugoj u prisustvu osobe suprotnog pola. Takve stvari imaju posebnu draž. Ima nekih istina za koje znam da ih kriju od nas. Prosto znam. Nazovite to intuicijom ako vam je tako drago. Sasvim sam siguran u to, i uvek me je kopkalo kakvim se sve poganim, nedostojnim glagolima i pridevima služe te naizgled smerne nevaljalice".