Ja sam Plavusa. Po opredeljenju i ponosna sam na to. Bije me glas da sam „laka“ i glupa, povrsna, da me je lako pridobiti, odraditi, odbaciti. O meni je ispricano na hiljade viceva, mahom uvredljive i podrugljive prirode i niko me ne uzima za ozbiljno. Gde god da se pojavim, muskarci me “startuju”, zele da me poseduju, da lupe recku i odu dalje… Zivim pod konstantnim, ponekad neizdrzivim pritiskom diskriminacije.

Prirodna sam Crnka, a i da nisam, tako bih se farbala. Volim svoju boju, iako mi ponekad zadaje muke. Uglavnom u odnosu sa ljudima. Stereotipno, ljudi me dozivljavaju kao inteligentnu, strogu I ozbiljnu; sa mnom se retko sale, a ne mogu se pohvaliti da me nesto cesto pozivaju na pice posle posla. Svakodnevno zivim sa predrasudama tog tipa. Jeste, takav dozivljaj mene pomaze mi u poslu, ali…na kraju dana, jedino sto zelim jeste da se amo opustim i zabavim, da pokazem svetu kako i ja to umem i znam, kako nisam samo masina stvorena za rad…

Ah, “vatrena” li sam Crvenokosa. Zena eksplozivne i prenaglaseno eroticne naravi, svadjalica, nevernica, preljubnica, opasnica. Gde god se pojavim, ljudima pogled zastane na meni, odmeravaju me i ko zna kako dozivljavaju…Ne, ja ne zelim da sam u centru paznje i da, itekako mi smetaju zluradi, nepristojni komentari. Prevashodno, ja sam Covek kao i svako od nas.

Zivot jedne Brinete, kazete? Hmmm…ne, ja nisam psiholog, jos manje Draga Saveta. Jesam i mogu biti iskrena, neposredna i pristupacna, medjutim, to ne znaci da zelim, mogu i hocu da se nosim sa svim vasim problemima. Odakle mislite da ja zelim da slusam i ucestvujem u vasim zalopojkama; mislite da mi nije dosta mojih briga? A onda i taj stereotip da sam dosadna i kliseirana, zasto mi uvek trebaju neki dodatni trikovi kako bih vam privukla paznju? I dokle ta potreba u ljudima da povrsno sude…?

Na ovaj nacin, mogli bi se pobuniti i mrsavi i debeli, i crni i beli, zuti i zeleni, evropljani i afrikanci, melezi i japanci, deca i odrasli, pusaci i nepusaci, pismeni i nepismeni, nevini i seksualno aktivni, kafedzije i kafandzije, restorandzije i fastfudzije, kokicari i sladoledzije, poslasticari i pijacari…

Ima li kraja i smisla ovoj pokvarenoj, nicim izazvanoj, bolesnoj, tragikomicnoj tiradi ? Gde i kako podvuci crtu, reci dosta? Ili, cutati i pognuti glavu, prihvatiti nametnuto i pod prisilom ugusiti iskonsko pravo, zarad novokomponovanog, izmisljenog krivog, samo zato sto “neko” kaze da to tako treba… Srbijo, svete…

Kad imas IT-a koji je (ne)blago lobotomiran i nikada nije tu u situacijama od ekstremne vaznosti, onda dolazis u situaciju da radis stvari koje nikakvog smisla i veze sa tobom nemaju, no dobro...sve u rok sluzbe ide, kazu ljudi. I kratkofitiljasi, nabedjeni sveznalci, teatralci, galamdzije, pozitivci, cutolozi i ostale branse...ludi su i blesavi, svaki dan neponovljivo drugaciji i bas volim sto sam tu. Svakim danom u svakom pogledu, covek (ako hoce) napreduje.

Moj najmladji bata kupio je Soni dvojku, dao otkaz na poslu, ne moze vise danonocno da radi – "nije sve u lovi, seko" i nadoknadjuje propusteno uz igre. Nda. Ocekivano, navukao je i Zlato na tu konzolu.

Praznik u jeku, okupili se svi na porodicnom jutrenju, rucku, uzini, veceri i sve tako po redu. U neko doba, okupise se muski malo da se poigraju; Zlato se nesto naljutilo na omiljenog uju, rekoh da ispravim stvari.

“A da ti meni pokazes kako se ovo igra, da se poigram malo sa Ujom; nista ja tu ne razumem…ni komande mi nisu jasne”, rekoh Zlatu, u pokusaju da ih tako pomirim.

“Vidi mama…na kocku ti je ovo, na krug ovo, a trougao pritiskas za ovo, mozes i da pucas i da bezis i da se saginjes…”.

Stagod.

Poce borba, Zlato suflira.

“Hajde, mama. Specijalna vestina, napadni ga, sad ga gruni! Eto, sad ti nista ne moze, sad si zaba, razbices ga!”

Budim se jutros (ako se to uopste moze nazvati spavanjem) posle ekstremno lose prospavane noci. Bezglavo jurim po kuci, oblacim se, spremam Zlatu njegove stvari, ostavljam pare za uzinu i izlecem, pod uticajem lose noci, bez da se secam sta mi nije dalo mira.

Ni za muziku nisam bila raspolozena, sunce sto me je grejalo, nerviralo me je…poznat miris… Deo puta do stanice obrastao biljkama, cvecem koje budi uspomene i vraca u detinjstvo. Na trenutak mi opet lepo i sve se brise, potire.

U autobusu. Zamisljena, odlutala ko zna gde…ponovo dobro poznato, nikad zaboravljeno lice. Seda preko puta i gleda kroz prozor. Jace je to od mene.

“Ja se izvinjavam, je l slobodno?” pitam.

“Jeste, jeste” odgovara, ne prepoznajuci. Ni glas, ni stas, nista.

Smejem se, posle svega, posle toliko godina; ipak se u nekim stvarima ne menjam, mazohista u dusi. Pogleda me cudno, ne shvatajuci moje ponasanje.

“Alo, advokat...” govorim, dok skidam naocare. Sok. Neverica.

Koliko smo mogle, presle smo deo nasih zivota u nepunih deset minuta, koliko smo se zajedno vozile. Molba za kafom, da se vidimo i detaljno ispricamo, precesljamo protekle godine. Ogromna tuga zbog sestrine teske bolesti, nepravda, dvoje male dece, tuga bas.

Sta ti je zivot…danas jesi, sutra nisi, a tako je jednostavno. Dva izbora. Mozes se predate ili ici dalje, nema treceg. Samo zdravlje da je u redu, sve drugo…bledi i minorno je, u poredjenju sa tim. U stvari, nema poredjenja, samo zdravlje. Al’ covek…ne mozes a da se ne nerviras, koliko god pokusavali, u genima upisano. Jebes ga…tako to, valjda, ide…

Samo da je zdravlja . A kafa ? Videcu, ne znam…

 Zlato je u petak kuci donelo novog clana Zivotinjskog nam carstva. Deda je, brze bolje, ucinio sve sto mu je u  moci, da novom clanu obezbedi sve potrebne uslove za zivot, pa i vise. Cak je Zlatu zadao da novom clanu pronadje i drustvo, isto kao sto je i njega – hipnotisucim pogledom. Kako ?

“Pa lepo, mama…ja imam hipnotisuci pogled. Samo sam stajao i gledao ga, dugo ga gledao i gledao i onda sam ga ulovio. To je hipnotisuci pogled.”

I tako. Sad imamo hipnotisuceg novog clana. Ime jos nema, konkurs otvoren do daljnjeg.

Danas je prvi dan ostatka nasih zivota…sansa za predomisljaj osta neiskoriscena i sad…plovi, barko, plovi.

Dan izgleda obecavajuce; da li ce tako i biti, videcemo. Ima neke simbolike u prvom aprilu i ovom novom prvom danu…prolece je.

Osvezavajuce je i inspirativno imati, za promenu, vrlo kreativne, samosvesne i pomalo lucidne poslodavce. I kolektiv koji je tu negde, kaska za njima. Rad bez svakodnevnog stresa, posle ne znam koliko godina; sto svakako pomaze u odluci da batalim cigarete i kafu pre sest meseci. Zlato se narocito obradovalo tome, ostaje jos lepo najlepse da preobratimo i da sve bude kak’ treba.

Subota je osvanula suncana i lepa, obecavajuca. Nakon aikida, uputila sam se sa Zlatom do grada; nedostaje mi centar, od kako sam posao promenila i preselila se u “elitni” deo grada, mhm.

Na stranu sto smo isli peske celim putem, sto smo uz put ulazili u svaku drugu radnju, do Kalemegdana i nazad stigli; pocastila sam ga Mekom zbog toga…uzeh mu i skejt. Ko veli, dobro je izdrzao moju glad za gradom i obilazak nekih dragih mi ljudi koji u centru jos rade.

Kao stara prevejana “skejterka” htela sam mu pokazati neke osnove i malo ga osloboditi, kad ono medjutim… Prosla koja decenija, trikovi se zaboravili; mama je pala i razbila se kao niko ! Na milimetar sam od cepanja lica o asfalt bila, bukvalno; srecom te ruke sprecise potencijalnu katastrofu – zato su  rame i zglobovi malo nastradali. Dok sam u tom polulezecem stavu dolazila polako sebi, Zlato se valjalo od smeha, a iza sebe sam zacula zvizdanje uz komentar “Nije skejt za pocetnike…”

Ti dam ja pocetnike, mislim se…klinci iz kraja, pubertetlije, pa se malo sale…

“Pokazacemo mu mi kako se to radi…”

Jes’ vala…kud sam se i pela; bolje da se stikli svojih drzim…ionako mi bolje stoje.

U inat danasnjem danu, godisnjici  i svemu sto ona predstavlja, u inat ovoj suludoj zemlji u kojoj zivimo i vlasti koja nas tlaci, u inat svemu korumpiranom, losem i pokvarenom, ja…

Sta cu…navukli me, pa eto

:)))

Tuzan je to prizor. Gledati takve muskarce kako se koprcaju u blatu i glibu, kako pokusavaju sebi i drugima dokazati da jos uvek mogu, umeju i znaju; da ih vreme i nove ideje nisu pregazile; da su jos uvek aktuelni i svezi. Ma da…

Sujeta takvih muskaraca nemerljivo je gora i pogubnija od najgore zenske. Po njih same, vise nego po druge koje trovati hoce.

Mogla sam i bez toga; no, dobro, bogatija sam za jedno iskustvo vise. I to je plata.

U naletu sredjivanja svoje proslosti, osim teksta pomenutog u prethodnom postu, naisla sam i na jednu pesmu, meni upucenu.

Iz sveske iscepan list papira, vidno potrosen i star, datum 30.3.1994., sreda, od izvesnog Nebojse, kojeg se nikako setiti ne mogu.

Uglavnom, beznaslovna pesma ide ovako:

****

Pasce veceras zadnja zvezda,

Poslednja sansa da zamislis zelju,

Bicu kraj tebe kada ti trebam,

Toplinom svog vetra zarobicu vetar.

*

Usni veceras sve moje misli,

Sve moje zelje i strahove.

Gledaj sa visine andjele cisti,

I zapamtices sve nase tragove.

*

Jos jedan dan na ovome svetu.

Nacini cuda bar dotakni me,

Nacini od sebe hrabrog poetu,

Ne pravdaj se zagrli me.

*

Uzecu u ruke tvoje sne.

Voli me bar sekund, voli me,

Zagrli me, udahni mi zivot andjele.

****

Gledam u datum i racunam, tad sam bila drugi srednje, derle dibidus, izgledala kao da sam sedmi razred – maksimum ! Pa onda razmisljam, koga li sam inspirisala takve stihove da mi napise…? Definitivno nije mogao biti niko od decaka iz moje generacije, samo cetvrtak – ovi moji nisu posteno ni da pisu, takoreci, znali. Ah, ti srednjoskolski dani…

U svakom slucaju, papir je vec poceo, od starosti, da se cepa pri dodiru…vreme ga jede…blog je ipak dugotrajniji, da ne kazem vecan (ako se ne brise).

Jos jedna sacuvana uspomena…

Poklekla sam prehladi, bila je toliko uporna i dosadna, da mi je napala i oci i usi i grlo i nos, stenica jedna !

Uglavnom, neizostavno je bilo da uzmem dva dana od posla, ne bih li malo sebi dosla, ne ide da sva naduvena tamo idem i bacile sirim. A opet, u naletu dosade, posto sam ispratila malog u skolu, pozdravila se sa nastavnicom i cula pohvale kako je izuzetan u ponasanju (ovo pisem da ne zaboravim, ne cujem bas cesto – zna da bude jako nemiran), resih da se bacim u kamaru svoje proslosti i rascistim. Dobro, bar da pocnem.

U jednoj od mnogobrojnih kutija, naisla sam na tekst koji sam pisala, cini mi se, u drugom srednje. Kako je dah vremena vec uzeo danak papiru, resih da tekst prekucam.

“Motiv ljubavi

Treba ga posedovati, treba ga gajiti, treba ga hraniti, ali i obuzdati. On obeshrabuje kad ga najjace osetimo. Kad osetimo da ga treba imati i iskazati, oci se napune suzama i zaklone se vidici. Pogledi u stvarnost gube smisao i mogucnost da pobedimo. I nije sve tako dok covek ne poklekne zbog nje – ljubavi, zbog nje koja uvodi u svetove, jednom otkrivene.

Ako dirnete s pravom u moju dusu bicu nasmejana, a ako ugrozite moju stvarnost, bicu ne surova vec onesposobljena da volim bilo sta na ovom svetu.

Ja imam motiv da volim, a sto je on veci ja sam sve manja. Zapravo, nikad nisam imala prava da volim nesto sto mi ne sme znaciti nista i nikad. Verujem da sve ovo deluje pesimisticki, ali ja vise ne znam adresu ulice u kojoj je moj motiv da volim izgubio znacenje svoje reci.”

Ne secam se koji su razlozi bili da ovo napisem; da li sam koristila delove iz neceg sto sam citala, zadatak na temu iz srpskog, bila nadahnuta nekim romanom, sta li… Kako god, zeleci da ga sacuvam od zaborava, postujem ga ovde, mozda neko i shvati sta sam htela reci, meni je potpuna zbrka.

:)))

Ponekad, cini mi se, to su mozda i jedini trenutci spokoja i onog bebeceg mira, koje ima. Trenutci, u kojima uzivam - kad vec uvidim da stanje ne mogu promeniti - da samo sednem i gledam, pogledom milujem, upijam u sebe...trenutci u kojima sam pojam voleti dobija svoj smisao i cetvrtu dimenziju...pre nego se, na vrhovima prstiju, neosetno izvucem. Da ne remetim i ne probudim.

I’m fellin’ sexy, I wanna hear you say my name boy…

Sluske na usima, rad koji svojim redosledom i tokom, kako treba, ide i… Jeste, da, isprobavam novi radio, a raspolozenje mi diktira jedan od Bijonsinih ranijih albuma, sta cu…

Neverovatno kako covek postane gladan, kad mu se ukaze prilika; gladan za znanjem i umecem, pa sve hoce jos. U takvoj sam nekoj prici u ovoj novoj firmi. Jeste da toga ima i previse, al’ neka, dobro je to, valja se, CV vrtoglavo se “goji” novim poduhvatima. Neuporedivo bolje radno mesto i sama prica oko toga; tako mi je dalek period rada u prethodnoj firmi. Kolege kao kolege, pojedini probaju da vide mogu li provuci neke smicalice i seme, kao i kod svih novih; jesam plava, ali :)

Srecna sam. Sto se posla tice; privatno…o tome se ne prica, o tome se najlepse cuti.