Ponekad, cini mi se, to su mozda i jedini trenutci spokoja i onog bebeceg mira, koje ima. Trenutci, u kojima uzivam - kad vec uvidim da stanje ne mogu promeniti - da samo sednem i gledam, pogledom milujem, upijam u sebe...trenutci u kojima sam pojam voleti dobija svoj smisao i cetvrtu dimenziju...pre nego se, na vrhovima prstiju, neosetno izvucem. Da ne remetim i ne probudim.

I’m fellin’ sexy, I wanna hear you say my name boy…

Sluske na usima, rad koji svojim redosledom i tokom, kako treba, ide i… Jeste, da, isprobavam novi radio, a raspolozenje mi diktira jedan od Bijonsinih ranijih albuma, sta cu…

Neverovatno kako covek postane gladan, kad mu se ukaze prilika; gladan za znanjem i umecem, pa sve hoce jos. U takvoj sam nekoj prici u ovoj novoj firmi. Jeste da toga ima i previse, al’ neka, dobro je to, valja se, CV vrtoglavo se “goji” novim poduhvatima. Neuporedivo bolje radno mesto i sama prica oko toga; tako mi je dalek period rada u prethodnoj firmi. Kolege kao kolege, pojedini probaju da vide mogu li provuci neke smicalice i seme, kao i kod svih novih; jesam plava, ali :)

Srecna sam. Sto se posla tice; privatno…o tome se ne prica, o tome se najlepse cuti.

Aujourd'hui, je lui ai dit que la haine n'est aucun bien. Il est trop jeune pour en être au courant, prendre conscience de toutes les mauvaises choses dans la vie, si jeune …

Et, malheureusement il n'y a absolument rien je peux faire pour faire toutes les mauvaises choses disparaître. Pour maintenant …

Quel est l'amour et comment pouvons-nous le définir ?

Pourquoi nous aimons et comment choisissons-nous qu'aimer ?

Et, si et quand nous trouvons l'autre partie d'entre nous ... comment savons-nous que c'est réel ?

Beaucoup de questions inconnues, beaucoup de doutes, mais...

Aimez-vous ... non seulement parce que qui vous êtes, mais parce que qui je suis, quand je suis avec vous...

* * * * *

 Chaque seul jour, je pense, multiplie, parle, mange, dors… vous.

Chaque seul jour, sensation, vous voient et entendent….

Chaque seul jour, amour d'I… vous.

Toujours… chaque jour encore plus…

Kao mala, idealni boravak na Crnogorskom primorju, znacilo bi da mi je i deda tu. Moj cuvar straha i nemira. Imali smo obicaj povremeno odsedati kod njegove rodjene sestre, posleratne udovice i nikad posle preudavane, "bez svog roda i poroda", sto u narodu kazu. Zato je obozavala nas, dedine, mene narocito.

Koliko god bi napolju sunce upeklo i toplo bilo, u kuci je vazda hladovina neka pirkala. Kuca k’o kuca, nista posebno, kraj sljunkastog puta, okruzena siprazjem i sa malenom povrtnom bastom iza kuce; sve ostalo siprazje i kamen Ono sto je ovu kucu, ipak cinilo razlicitom od svih ostalih; ono zbog cega je moj deda vazda bio cuvar mog nemira i straha, bio je jos jedan stalni ukucanin, bakin sustanar.

„Muci jado, mala...to mi je cuvarkuca, ne galami...“, znala mi je baka reci.

Zmija Sarka, glavom i bradom. Nastanila se tu u kuci, ne zna se kad.

„Samo se jedan dan stvorila i usla“, kaze baka.

„Neka te, mala...tek obicna sarka, nista ta opasna nije...“, znao mi je reci deda. Ne, nije bas...

Nocu, spavala je na gredi, tik iznad bakinog kreveta; neretko, znala je spustiti joj se na nedra i tu, sklupcana, usnuti. Istina ziva. Eto, jos kao mala doziveh da spoznam i drugu stranu medalje „zmije u nedrima“.

Nije me dirala, nikada, ni prilazila. Pokatkad bih je cula, kako gamize po tavanu i tada bih se samo skupila kraj dede, ili joj rep tek opazila dok se po kuhinji vija. Nikog ta zmija dirala nije, nikom prilazila. Sem baki, samo baki.

Vrlo su je postovali u naselju. Nije to mala stvar, imati zmiju za cuvara, zbliziti se tako sa njom, neka te...

Nekoliko godina pred smrt, postojalo je leglo zmija iza baste, tamo negde u siprazju. Potomci cuvarkuce, sta li. Nikada kuci preblizu prisle nisu. A kad je umrla, nestale su i zmije.

Danas, kad razmisljam o baki i tom periodu zivota...ne znam, kako mi je to moglo promaci...mozda, ali samo mozda...nam je pokusavala reci...da su ljudi ti koji su gmizavci, opasni i kojih se treba cuvati; da nije uvek sve onako kako izgleda...da svaka medalja – svaka prica, dve strane ima...

What do you know...

Sto “volim” kad mi se Marfi nakaci, pa to nigde nema !!! A voli i on mene, nije da nije.

Podjem na pauzu za rucak, samo da bih shvatila kako mi je otpala flekica sa  novih lakovanih sandala i da hodnikom odzvanjam metalnim udarcima o plocice.

“Ima tu obucar, odmah iza coska, posle pekare…”, uputi me koleginica, da ne ludujem do kraja radnog vremena.

Odem, vidim, ok – tu je, pitam moze li, kaze co’ek moze, ali obe da mu dam da promeni, nemaju te fabricke.

Sacekam desetak minuta, stvarno uradise, vraca mi ih, kad…

“Izvinite, a zasto mi je stikla pukla ?”

“Molim ?”

“Pa vidite, desna stikla – pukla, otvorila se…”

“Ma, nisam ni trebao da primam da radim ekspresno, to je do materijala, takve su stikle…samo ih vi nosite, pa ako pukne dalje, dodjite da zamenimo…”

Nove sandale, dva puta obuvene – da menjam kompletne stikle !!! I, gde on misli lakovane stikle da nadje !!! U sekundi sam se iznervirala; prilicno sam alergicna na bilo koji – nicim ili tudjom greskom izazvan, deformitet na mojoj obuci.

E, moj Marfi…

“I ne, nisam za saosecanje, podilazenje, zaljenje. Svaki covek svoj teret sam sa sobom nosi; bori se i snalazi na nacin koji ume. Sta beba, kad se rodi, zna o svetu ili ljudima koji je naprave, koji je bioloski stvore ? Moze li to dete odlucivati bilo sta, birati za one koje ce roditeljima zvati – normalne ljude ? Ljude koji umeju da vole, da tom detetu pruze ono sto mu treba – ne materijalno…cistu, iskrenu emociju.

Da li je to dete krivo za neciji promasen i upropascen zivot, neuspeh na poslu, u ljubavi, kuci ? Razlog za kontinuirano nabijanje osecaja krivice; kasnijeg maltretiranja, psihickog i fizickog.

Krs i lom, odvajkada… Neuravnotezenost, strah, povlacenje, jeza, tuga, depresija, apatija, anksioznost, kosmari, plac, jecaj, traume… I, malo da se to na tome zavrsi, nastavlja se i dalje, na sledecem. Istorija koja se ponavlja.

I sedi to nekadasnje dete, sa teretom svog ovog sveta na plecima svojim…pod njim ponor, iza njega golgota, ispred…strah i da pomisli cega ispred ima.

Nemoc je opasna stvar. Tera ljude na sve ono sto, realno i u normalnim situacijama, nikada uradili ne bi. Nemoc, pomesana sa ostrascenoscu…a treba biti borac, mora se.

A to dete, ljubavi je puno, da preliva puno, dok ljudi oko njega su slepi, imuni na to. Filmovi su sranje, zivot je sranje i sve je sranje…

Dokle ?”

Razgovor sa Kristianom Ronaldom

Kako je bilo protiv Celzija ?

Da li mogu vas autogram ?

Da li mogu vas dres ?

Zasto igrate u Mancesteru ?

Da li vam je tesko kad igrate ?

Koliko golova ste dali u celom zivotu ?

Protiv kog tima vam je bilo najteze ?

Da li mozete u slobodno vreme da me naucite poteze ?

Da li ste igrali fudbal kada ste bili mali ?

Sta radite u slobodno vreme ?

Da li mozete da mi date vasu loptu I vase patike ?

* * * * * 

Skolski rad na casu srpskog jezika, nedavno…fudbaler ili novinar, pitanje je sad  :)))

“Znaci, … je tvoja bolja polovina ?”

“Mhm…tri cetvrtine…”

“Bila sam ja bolja polovina, nekoliko puta…i gora…ali nikada jos nikome tri cetvrtine…to je retko…”

* * * * * 

Prvi maj…medjunarodni praznik rada ili nesto sasvim drugo ?

Uceni smo da je ovaj dan zajednicki praznik svih zemalja, takozvani podsetnik na zrtve pale u Hejmarketovskim demonstracijama, nakon sto je 1. maja 1886.-te godine, vise stotina hiljada americkih radnika otpocelo protest, zahtevajuci jednako osmocasovno radon vreme za sve. Medjutim…

Prvog maja 1776.-te godine, na dan svog rodjendana, u zemlji Bavarskoj, izvesni Adam Vajshaupt - jezuita, profesor kanonskog prava i “obozavalac Lucifera”, osniva red Iluminati u prevodu sa latinskog – prosvetljeni; tajno drustvo iliti organizaciju, sa ciljem svetske dominacije vladavinom iz senke, uticanje i kreiranje svetskog poretka. Ideja im je bila da udju u sve kontrolisuce strukture covecanstva, odakle bi, svojim sveznanjem i svemoci, uticali na daljji tok istog, u meri i na nacin, koji im odgovara.

Zasto je bas prvi maj, pored Vajshauptovog rodjendana, izabran za datum osnivanja ? Buduci da su Iluminati povezivani i sa egipatskim ucenjem (postoji prica da je samo ime reda uzeto od rasturenog egipatskog reda “prosvetljeni bog Ra”), “praznik je bio u cast Sunca” – po recima  Alberta Pajka, generala Juzne konfederacije, masona i  pisca knjige “Morali i dogma”.

Dalje, “surfujuci netom”, naisla sam i na listu planova Iluminata:

1. ukidanje monarhije i svih vidova vlasti
2. ukidanje privatne svojine
3. ukidanje prava nasledjivanja
4. ukidanje patriotizma
5. ukidanje porodice
6. ukidanje svih religija
7. stvori svetska vlada – nalik danasnjoj Evropskoj uniji, pod kontrolom skrivenih satanista

Adam Vajshaupt je propagirao ideju da su clanovi Iluminata jedini clanovi ljudske rase koji su “istinski prosvetljeni”, “plave krvi”, “krem inteligencije” i jedini kompetentni da svetu donesu mir. Uz finansijsku podrsku, tada, najmocnije bankarske porodice Rotsild, red Iluminata vrlo brzo postaje  vrlo snazna tvorevina. Uspesno se infiltriraju u politicki zivot Evrope, uzimaju ucesce u izbijanju Francuske revolucije, stvaranju komunizma, kao i u osnivanju tzv. Novog carstva – Amerike.

I sam Karl Marks, poznat kao osnivac komunizma, istice  kako je njegov manifest delimicno zasnovan na idejama samog Adama Vajshaupta i kako nema istinske slobode za coveka, dok se ne odrekne 4 glavna okova: drzave, nacije, porodice i vere.

Samo, Iluminate ne treba mesati sa Masonima.

Vajshaupt se, doduse, povezao sa njima, u cilju daljeg jacanja i ucvrscivanja pozicija na svetskoj sceni, samih Iluminata.

Danas, postoje razne teorije o ovom intrigantnom redu. Teoreticari zavere, poput Dejvida Ajka ili Rajana Burka, isticu kako red i dalje postoji, objasnjavajuci na taj nacin i postojanje Evropske unije, kao primer ujedinjenja celog sveta u jednu drzavu kojom bi gospodarili sami Iluminati.

Sa druge strane, pisac Den Braun je prilicno eksploatisao postojanje Iluminata u svom delu Andjeli i demoni, kao i Da Vincijev kod; Andjelina Dzoli kao Lara Kroft, u filmu Tomb Rider, otkriva da joj otac pripada redu Iluminata; u kopjuterskoj akcionoj igri Deus Ex, Iluminati su prikazani grupa imucnih ljudi sa ciljem vladanja celim svetom. Prica o ovom intrigantnom redu, protkana je svuda.

Pecenje se lagano u rerni krcka, ofarbana jaja polozena cekaju jos samo na finis glancanje, Zlato trckara oko stola, izbegavajuci u krevet da krene. Mmm, praznici pred nama.

Ovoga puta, moram priznati, nemirna sam. I to nema veze s’ praznovanjem. Bogu hvala, pa sa roditeljima zivim, ne znam kako bih sa sobom na kraj izasla, inace.

Dala sam otkaz. Kako to…u stvari, ne znam, zaista, kako to zvuci. Gordo ? Ponosito ? Zajedljivo ? Srecno ? Olaksavajuce ? Uplaseno ? Prestravljeno ?

Bice da je sve to pomesano. Tri puna dana mi fizicki lose od haosa i nametnutog stresa oko posla.

“Meni je drago sto si dala otkaz, bilo mi je muka od tvog posla”, Zlato mi kaze.

“A sto, sta fali poslu ?”, pitao je moj mali brat od ujaka, njegov vrsnjak, inace.

“Pa tamo su joj svi naredjivali, a meni to smeta, ne dozvoljavam da joj neko naredjuje”
”Hahhaha”, smejao mu bata, “pa to i jeste posao, tamo ti svi naredjuju. Tako i mojoj mami, ona nije htela, a morala je do tri u noc da ostane na poslu”.

“E pa, na novom poslu, mojoj mami niko nece smeti da naredjuje, ja ne dam !”

Huh…kako sve jednostavno u njihovim glavama izgleda, nesvesni su zivota odraslih…

Elem, posle praznika me jos dva dana za, uskoro, bivsu firmu, vezu i…pocinjem iz pocetka. Nova firma, novo, bolje radno mesto…nova ja ?

Videcemo…

Hristos voskrese i Srecan Uskrs

photo made by

Ovih dana, cesto sa drugaricama i koleginica pricam o deci. Kako prebrzo odrastu, kako i koliko svakodnevno napreduju, uce i razvijaju se… Dok trepnemo, postanu neki novi, drugi ljudi. Prestanu da nam pricaju i poveravaju se. Za sada, jos uvek, nemam tu vrstu “problema”.

Sa vrata me je juce docekao sa ozbiljnim izrazom lica, uhvatio za ruku i dovukao na sprat, do nase sobe.

“Moram nesto vazno da ti kazem”, rece i predade mi neki papir u ruke.

“Procitaj.”

Kad ono…pismo. Ljubavno. Ni manje ni vise, od njegove simpatije, devojcice u koju je, od prvog dana skole, zaljubljen. Zbog koje, svakodnevno, ostaje u boravku do samog kraja. Zbog koje nista drugo ne radi, vec razmislja i smeje se, cak i dok spava. Pismo u kojem mu govori da je zaljubljena u njega i da ne bude tuzan, uz pitanje da li je i on u nju.

“Pa, lepo…”, kazem ja.

“I sta ces sad ?”

“Napisao sam i ja njoj nesto, evo ti, vidi.”

Nasuprot par recenica od strane te slatke male, moje Zlato napisalo je roman. Ne na papiru. Iskoristio je korice bloka 3, isekao ih u obliku srca i na poledjini napisao, pa…nisam bila svesna jacine osecanja (ako tako mogu reci), koje se u njemu nakupilo.

Ne samo da joj je napisao da jeste zaljubljen u nju, vec i zasto je i sta je sve ona njemu.

I sve bi to bilo slatko, zanimljivo, nevino i bezazleno, da…pismo nije zavrsio pitanjem:

“Da li zelis da me poljubis u usta ?”

Umalo nisam pala sa stolice !!!

Naravno da to pismo nikada nece stici do svog odredista. Dobro sam promislila, pre nego sam ga pozvala na ozbiljniji razgovor u kojem sam mu objasnila zasto se tako ne moze pisati, a ni prilaziti devojcicama; kako jeste u redu sto je zaljubljen i sto mu je uzvraceno i sto su zajedno i igraju se, ali da sve ima svoje vreme i svoje granice. Dogovorili smo se da ce napisati drugo pismo, drugacije sadrzine i da na takve “izlive emocija” saceka jos neko vreme. Da se ja pitam, nekih pet do deset godina.

Preplasena sam cinjenicom kako vreme vrtoglavo leti i kako danasnja deca prebrzo i prerano odrastaju.