I

Klovn se smeška i smeška

vrteške

lica

lebde nasmejana

kad sljušti mu se osmeha koprena

vrteške nestalih

klešu mu skulpture

samotne.

Gde seju, gde pronalaze?

Otkud toliko semena zaborava?

Polen laži draška i celim telom kijam.

Zaboravim ključ, vozačku dozvolu

zaboravim da radim prvu smenu, zaključam vrata

ugasim svetlo, isključim ringlu

zaboravim kišobran

zaboravim

al’ ljude !?

Gospođo Zaborav iz vaše zdele

izgleda, nisu me dobro nahranili.

Zaboravljaju majke decu

u smotuljcima pred zaključanim vratima

zaboravljaju očevi decu nerođenu

zaboravljalju cvetovi otpale latice

zaboravljalju jeseni lišća, boje

zaboravljalju zime snegove

zaboravljalju ljubavnici polegle trave postelju

i sebe zaborave i ime zaborave

zaboravljaju prsti nokte

zaboravljaju oči suzu i slike

zaboravljaju vetrovi otiske

i sve miriše na zaborav

zaboravlja i on.

II

On

imao je oči poezije

u koje su sve nesreće i boli

radosti i sreće, ovog sveta slile

imao je ramena prepuna pljuskova

jagodice pune tačaka namesto linija

usne lepljive od strasti

dah koji breg može oduvati

eto to je imao.

Nisam videla pljusak će me sprati

dah oduvati

za tren će me spržiti 

završiću u izbrisanom

delu njegovog uma.

„Jeo sam zubima tvojim!“, reče,

a evo hvata se buđ na te reči

kijam celim telom

budim se, polako shvatam

zaboravljaju ljudi čak i lepote lepet

i sve što im na lepo liči

i sve što im lepo zvuči

i sve što mogu osloviti značenjem lepim

ta vrsta zaborava ne poznaje vreme

samo ljude.

Večeras neću

sutra neću...

neću da budem čovek

neću da budem žena

što tako lako i jednostavno zaboravlja

pretvoriću se

u kamen

il’ drvo

jer pamtim

III

Pamtim i vedro nebo

zvezdu što gleda

razjarenu lavicu

besnilo njeno na papiru

skače sa stranice na stranicu

udara o linije o kavez, o žicu

pamtim fotelju kojoj cepam šavove presvlake

dok u njoj udobno grebem slova

i urlam na začuđenu zvezdu.

Pamtiće me fotelja drvenastim mozgom

i olovka će pamtiti

njenom sam venom urlala

njenu sam venu istrošila

pamtiće dodir mojih prstiju u nekom kontejneru

i zameriće mi...

Nagnječi se mozak od razmišljanja

o lobanju udara i tek kroz modrice progleda:

prašina si s’ cipele otrešena i blato,

posle pljuska s’ njegovih ramena

pod besnilom se sveska povija, olovka lomi

ispisuješ histerične stranice nepoimanja

rečenice počinju jedne druge da ujedaju

reči se rvu

slogovi grizu

a onda odjednom

spokoj

u još jednom trzaju mozga:

nisi bila vredna pamćenja

nisi bila fosforna prašina.

Gospođo Zaborav

(sa naglaskom na - čak lepote lepet)

zahvaljujući našim lošim odnosima

zapamtiću

iznova i iznova pronalaziću mir

ponavljajući

nisi bila...

vredna pamćenja

nisi bila...

nisi bila

fosforna prašina.

(autor: jelenaartpoezija)