kREAcija,REAkcija,rekREAcija

Septembarski ispitni rok

Sve je počelo na Birfestu. Ili je sve počelo one večeri na poluraspadnutom splavu kod sajma? Ili možda onog, sada tako davnog, dana kada je taj specifično gust i težak udah prvi put pao na dno mojih pluća?

Gledano hronološki, počelo je na birfestu. Običnim banalnim mokrenjem pored reke. Ja sam bila u suknji, i nisam ni završila kada je C. otišla da traži maramice. Bile smo pijane, stoga su mi u sećanju samo slike, umesto kompletnog video zapisa u tehnicoloru. On  visok i zgodan, prišao mi je dok sam spuštala suknju i ravnala nabore, posle par reči smo se ljubili, posle malo ljubljenja... ja sam pobegla. Tražio je moj broj telefona od C. koja je u tom trenutku prestala da se ljubi sa njegovim drugom, i više o njima nismo ni razmišljale.

Zvali su nas svakodnevno, ali nama su ispiti bili preči. Posle par dana C. me je pozvala na slav kod sajma, okluplja se neka njena ekipa, a možda dođe i onaj nafurani što uvek ima gandžu.

Obukla sam košulju koju sam nosila na kongresu, kada sam predstavljala svoj rad iz genetike i povatala se s Dušanom. Bela košulja sa tankim jedva vidljivim vertikalnim koncem boje zlata i skrivenim kopčanjem. I svoje crne starke sa šljokicama, iz Londona, iz vremena kada sam slušala Smitse.

Nafurani narkić je slušao elektroniku i upravo je izašao iz duge veze. Na Košutnjaku je iz svakog žbuna šikljao mrak, a mesec se odbijao o prozore. Pa ipak je rekao Jel mogu da te poljubim? Pa ipak sam rekla Pa možeš.

Onda sam morala da odem u P. da ga zaboravim i da spremam ispit. On mi je slao poruke nepristojne sadržine i oslovljavao me sa mala Antonina, iako to nije moje ime. Tada sam zgotivila Ting Tingse - That's Not My Name.
Nisam izašla na ispit, izašla sam s njim. Vodili smo ljubav u kolima, a onda sam mu sedela u krilu. Ljubili smo se, a Kajli Minog je verbalizovala nedefinisani splet pitanja u mojoj ludoj ludoj glavi - How Does It Feel In My Arms. To veče nismo duvali. Rekao je Radiš me bolje od skanka.

Za sve to vreme C. i ja smo dabl-dejtovale. Možda su krivi američki filmovi?
A taj V., što me je krvoločno spopao ono veče kad sam urinirala pored reke, bio je pažljiv, visok, zgodan i crn. Išao je sa mnom do ambasade kada sam dobila vizu na tri godine. Bio je tužan.

Pa ipak ja nisam mogla da se otkačim od tih suvih usana, bradate glave nakrivljene ka desnom ramenu, magičnih ruku i debelog stomaka ispod kog je raslo nabujalo voće moje požude. Kada smo svršili u isto vreme napisala sam na prozoru njegovog belog auta: Milica + Peđa.

Bila je subota kada smo se svi našli kod C. Ona je sa svojim dečkom otišla u drugu sobu a  V. i ja smo ostali ispred tv-a. Počeli smo da se skidamo, ali prekasno, ja sam već bila zaljubljena. U sred tog čina iskrsla mi je faca onog debelog narkomana,  pilula za dan posle, aptotekarka koja mi kenja, i taj osećaj posle druge doze - na dnu stomaka bezbolan grč, ili krik, ili vapaj nekog nepoznatog glasića. A možda samo gadan trip. Dan posle toga još jedan stih sa njegovog radija - Nismo svi (iz ljubavi) došli na ovaj svet.

Zajecala sam, tiho ali produktivno. V. je polako izašao i pitao šta nije u redu. Ja sam ćutala sledeća dva sata dok se nije umorio i otišao.
Onda sam nastavila da plačem. 

Klišei

Ne volim ovaj grad...

Nikad i nisam.

I da nije viših ciljeva (mojih, da ne bude zabune – više se ne bavim opštim višim ciljevima jer sam shvatila posle besomučnog udaranja glavom o zid da ih je nemoguće usaglasiti) niko me, ni u ludilu, ne bi mogao naterati da živim ovde.

A živim.

I osudjena sam da živim još nekoliko godina.

I to je ok sa aspekta svrsishodnosti... ali mi opasno drma kavez kada se u retkim trenucima zapitam o onom, sada definitivno potisnutom, delu mene koji još ume da dela nesvrsishodno, na osnovu prejednostavne koncepcija svidja/ne svidja, volim/ne volim...

A ja ovaj grad nikako ne volim.

Ne u smislu u kom se gradovi danas doživljavaju...

Volim mu zgrade.

Svaku fasadu.

Volim reku.

Izložbe volim... mrtvih umetnika najčešće.

Visim sve slobodno vreme na Dali&Picasso Exibition i ne mogu da prestanem da zurim u pojedine crteže... addicted to Dali... kliše je, znam... volim taj paradoks – da me za rušioca šablona, veže šablon... to volim... i to je ok. Volim i da, gubeći vreme po prevozu, čitam sve one silne najave dogadjaja za jesenju sezonu... i žarko želim da nadjem društvo da pogledam MacMillan-ovu postavku Manon...

Ipak... ne volim grad... ne volim ljude koji po njemu hodaju...

Ne volim toliki trud da se prikrije praznina... a praznina mu izbija iz svakog ugla... svakog zamračenog, prašnjavog, zaparloženog od silne samodovoljnosti i površnosti ćoška...

Ne volim grad koji jede sam sebe...

Ne volim krajnje granice dekadencije u kojoj se davi...

A moram... i to je takodje ok. Uzmi i idi. Mora da proradi... jednog dana...

AnaM voćarka

Da nema pijace i samoposluge, ja bih umrla od gladi. Mnogo je teško uzimati hranu iz prirode.

Posle mog iskustva sa lukom, krenula sam da berem šljive. Računam, to je lako, uzmeš korpicu kao Crvenkapa i za čas je napuniš.

Šipak!

Prvo, one šljive uopšte nisu pri ruci, drugo i one zafrkavaju. Neke se zalepe drškom za drvo, ne možeš ih otkinuti. Onda ja navalim na čupam drugu, a ona prezrela, gnjecava, zalepi mi se za kosu, majicu, prsne na lice... ... Zašto ne sazrevaju sve u isti čas?

Srećom našao se tu neko spretniji, popeo se na drvo i tresao grane, a ja sam  skupljala šljive. On je zamišljao drugačije, da se ja penjem po drvetu, a on da mi grane sa šljivama odozdo pokazuje

Hm... sad neko zamišlja idilu, keceljica sa čipkicom, i u nju se ubacuju šljive. Dele se osmesi na sve strane kao na TV reklamama

Nije bilo tako, imala sam totalno neromantične farmerke.

Sve smo,( pazi ovo, mi,) obrali i sad ćemo da pravimo rakiju.

Hik... to je zabavno... hik... živeli...

Nisu mi dali da probam, kažu treba im za šumadijski čaj.

AnaMka Baštovanka

AnaM kao  Baštovanka

Luk je mnogo komplikovana biljka.

 Deca mu se zovu arpadžik, nikad nisam čula da  neko  tako zove svoje dete. Možda mu tepa Arpi, ili Dikče... ali ja ne bih volela da se tako zovem.

Taj lukac može da se sadi u proleće, ranu ili kasnu jesen. Što će reći, izvodi besne gliste.

Ja izabrala da ga sadim sad. Doveli me na neku njivu, dali mi kesu sa tim arpadžikčićima i rekli da ih nabodem u zemlju.

To je bar lako, samo da mi redovi budu ravni.

Jeste lako, šipak.

Zabolela me ledja, a jedva sam pedalj odmakla, posle dva sata izjavila sam da je na pijaci luk mnogo jeftin i da treba da mu dignu cenu.

Kad sam mislila da ću da umrem, dodje neki balavac da me prekontroliše.

 Mene, da proverava.

Mene!

Poče da se smeje.

 Onaj mali prcoljak od luka ima dva kraja, jedan treba da se zabode u zemlju, a drugi da štrči u nebo. Luk nije suncokret, i nema šanse da se okrene prema Sucu, sam. Mnogo zakera taj luk, neće da iznikne ako nije kako on hoće. To me potseti na nekoga. Naravno pogadjate kako sam ja sadila... ...

Pozvana sam da berem šljive... ...

Volite li svoju komšinicu

Hteo sam nešto o ribolovu i pravljenju riblje čorbe u kotliću naravno i belom vinu ali eto!...

Ponekad mi dođe da odselim odavde, a žao mi kuća je na diiivnom mestu i navikao sam na ovaj pogled ujutru, u osvit u ono rumenilo i buđenje dana i na zalaske na drugoj strani, i sutone, na miir.

Neko se sigurno pita zašto?

Pa kako zašto bre!Ne pitaj!

Evo, kad god idem u prodavnicu ili bilo gde, ona je tu. Žena na mrtvoj straži.
Ne mogu da verujem! Imam utisak da i ne spava i kad uopšte stigne da skuva ručak?

I kako je uopšte trpi muž i ukućani? Mada, on skoro nikada i nije kod kuće i sve mi je više jasno zašto.

Taman ja pomislim - ee sad sam prošao, kad:

-Dobro jutro komšiiiijaaaa, kako si? Kako si spaav’ooo

-Dobro jutro! Dobro, dobro, hvala komšinice - odgovaram i onda mi se otme i ono kurtoazno:

-„..a ti komšinice, kako si?“.

A ona čeka kao zapeta puška i onda kreće ono:

-Joooj mooj komšo samo da znaš, sve me nešto muči pa ne mogu na da se naspavam, a onaj moooj uf! da ti ne pričam!

I taman ja pomislim, e dobro je neće me smarati ovaj put, kad ono:

-A jesi ti čuo ovo za banke komšo?...a ovo za Z...u kako je na**bala glupača?....ma kako lažu za taj kurs i cene, a sve je skuuupoo!(inače ona u svakom momentu zna tačan kurs, nemam pojma kako!)...Znala sam ja za Tomu! Odma’ mi je sve bilo jasno. I treba. I neka ga!..Kad može Ivica, a šta njemu fali, a pametaaaan je pametan...Eto prođe i taj peti oktobar i ništa! Opet ništa. Džabe smo 'odali i pištali ko pilići Zorkini okolo. Evo još gore.

Jes' vidio ima boga,a? Evo i ovi amerikanci su sad na**bali i nek su! Dosta i njihovog bilo!...joooj, a ona mala D...a je naaaopako bezobraznaaa, a tek majka joj, ubi’ Bože. Više se ne zna moooj komšo ko s skim, d'izvineš...to je straaašno!

-Nisam ni znala da je ona takva,  i kako ne bi bila iz kak’e je kuće..ih ta današnja mlaadež, samo im je to na pameti...kad li će nam dati ove akcije? Ma laže i onaj Dinkić stoposto! Neće ni on dugo vladati, je l' de?..izvini komšo moj, ja se nisam stigla ni obući još pa nagrnula ovu krpicu (intervencije rukom po bujnoj kosi i bogatom dekolteu, uzgred i smešak)...

Kad vidi da se ja pokušavam izvući i ni u šta neću da se zakačim, onda sledi:

-Jaaao izvini molim te komšo. Vidi mene lude! ’Ajde na kafu, ima i rakijice, domaća! Pa nećeš valjda proći da ne kreneš makar pet minuta (mislim se nešto - ma (s)kren'o sam ja i više od toga, al' ćutim dalje i slušam "hvalospev")...

-Kako si tiii vredan, blago tvojoj ženici, Bože draagi (pa onda ide njen čuveni keeeezzz i značajan pogled ispod oka).

-Samo nekud žuriš pa i ne vidiš kako te ova mala A...a streeelja očima kad se sretnete i kaže...

-Ma ’ajde, ’ajde da ti i to ispričam, a znaš li ti moj komšo da ona R..ova i J....o se ne razdvajaju? Sumnjivi su oni meni odaaavno...(opet keezzz i još značajniji pogled).

I sve tako dok ne izređa sve okolo pa onda ispadne da sam jedino ja diiivan-predivan Bože mili pa jedva odolim da ne poverujem. Ego mi k'o kuća ali se srećom brzo dozovem pameti.

Da mi je znati nekako, šta li priča o meni kad naiđe neki drugi komšija?

Ipak, pokušavam uporno da se izvučem, na pristojan način i ovaj put.

-Da komšince,...da, ..da! ali ja žuurim , neka drugi put ćemo, baš ti hvala. Ljubazna si stvarno. (pa sad sledi moj keeezzz, mada ne volim da se kezim)...

-Uvek ti žuriš nekud, a ja baš volim da se malo ispričam sa tobom..

Khm!

Ko zna koji put prekorevam i psujem sebe zbog glupe navike da budem ljubazan i uzvratim sa tim ..“a ti komšinice, kako si?“, zaboravljajući s kim imam posla...

Tako mi treba!

Glupan jedan sa ljubaznim osmehom!

Nikad se neću naučiti pameti!

Ljubaznost da! ali ne uvek i svugde!

Najgore je što nema načina da joj nekako dokažem da smaaraaa.

To znam po komšinici Ž...i i komšiji G....u, koji zbog toga nigde više nemaju mira od nje.

(Danas sam se nekako izvukao, jer su srećom naišle dve komšinice i ovaj sunčan dan će mi ipak biti u lepom sećanju ali sledeći put koo zna..)

(Toliko od mene za sad, a sledeći put ću o ljutim paprikama (ali okruglim) ili možda o drugoj komšinici i njenom životu sa dva poslušna muža, koji tresu orahe i grtaju lisje žuto.)

Ljuljashka..

Volim da se ljuljam..

Vinem se jako i vecj letim u nebo..

Kad uzlecjem i slecjem..

Hvatam zvezde i smejem se dok im se priblizavam..

Podignem i ispravim noge poput strele..

Skupim iste dok grchevito rukama drzim konopce..

Zabacim shto vishe glavu nazad tako da se krv sjuri u mozak..

Zaletim se naglo i skoro da skochim sa ljuljashke..

Pa se vratim josh dublje i sa josh vishe straha..

Ishchekujucji novi trzaj i grch u stomaku..

Obozavam taj osecjaj i tu igru..

Dajem zivot za to..

Svaki put..

U nekoj školici

Dogodilo se na današnji dan

 

Budim se u 9h. (to što sam na poslu već sat, je sporedna činjenica)i čujem

 

-Dajete mi cigarete!

-Antinikotinske?

-Jok, Marlboro...

 

-Dajte mi nešto za pamet.

-Mislite za cirkulaciju?

-Ne, za ispit, danas polažem.

 

-Imate li čarape?

-Za vene?

-Ne, za noge!

 

-Imate li gillete?

-Za žene, muškarce?

-Ne, za bradu.

 

Držite li vitamine?

-Naravno, koji vam treba?

-4 banane i kilo groždja.

 

- Detetu treba kašičica svakih pet minuta...

-A mogu li da ga vodim kući, bolesno je.

 

-Konjsku mast...

- Meni sirup od bika...

-Ja ću vučije tablete...

-Tablete od pčelice...

-Imate li ulje od ajkule?...

U sred razgovora upade neki čovek:

Izvinite, da li je ovo ZOO?

 

-Imate li nešto kad ona hoće, a meni se neće?

-Mislite tablete za potenciju?

-Ih, ne treba to meni, ja sam muškarčina, nego za nju nešto da je uspavam...

...

 

 

-

20.05.2009 Beograd 21.05.2009. Zagreb

tekst pjesme

U zaru poljupca...

Inache ne objavljujem privatne slike
al evo izuzetka..
Jutro na Kalishu..
u zagrljaju voljenog...

Poželela sam večeras da vratim vreme

Moja želja ista kao nekad

Poželela sam večeras da okrenem sat u nazad

Poželela sam da se vratim tamo, kao nekad, gde sam bila sretna

Poželela sam večeras da opet svira onaj orkestar

Poželela sam da me muzika, kao nekad, opije

Poželela sam da, kao nekad, stanem pred duvački orkestar

Poželela sam da uzmem limun, cedim ga dok duvaju

 i ližem dok pokušavaju da sviraju

Uvek nedeljom

Uvek se nedeljom setim tebe i onih dana, i onih snova, i zanosa, i obecanja o buducnosti nashoj...

Ovo je ta buducnost,

Ovo su ti snovi,

Ovo su te nade, zelje, obecanja.

Ovo smo mi,

...i crno-belo moze da bude lepo i moze da boli, a glas mi je i dalje dosta dobar i evo pevushim i chekam, mozda od nekud ipak se pojavish...

Mozda.

Varka nashminkanog predatora

Verujte mi, vise ne znam kako i kada su se stvari promenile. Valjda nisam obracala paznju, previse sam vodila brige oko jednog mog slomljenog nokta, koji je uinvalidio neki mali procenat mog tela i duse, ali me ipak nije sprecio da kuckam, sada kada sam najzad obratila paznju. Nekada se znao red (i zakon) :D. Muski svet je prvi prilazio zenskom svetu, zenski svet bi se neckao i neckao, ali ne bi poricao da mu to prilazenje i uporno udvaranje prija, muski svet bi bio uporan i stvar bi se skoro redovno okoncavala srecno za obe strane, i vuk sit i sve ovce na broju, a nekada i divnim, slatkim recima ,,I ziveli su srecno do kraja zivota". Sta sada ne stima? Koja sijalica je pregorela?

Setajuci jutros, iznenada sam zapazila jednog zgodnog frajera sa druge strane ulice koji se kretao u istom pravcu gde i ja. I ne bi to bilo nista cudno, zgodnih frajera ima pa ima, nekih sasvim nesvesnih svoje zgodnoce i frajeroce...:D Ovaj tip preko puta je spadao upravo u tu kategoriju. Medjutim, ubrzo su u moj vidokrug usle dve pripadnice zenskog sveta koje su mi izuzetno privukle paznju, svojim ponasanjem, kvazi-velegradskom izgledu kao i aurom opasnih blajhanih mackica za koju su se svojski trudile da dospe do pogleda a i ocigledno uspavanog centra za muskost suprotnog pola - hej pa mi smo nekada bile plen, ali not anymore, sada MI lovimo, muahaha!

Uspela sam samo da primetim pirsing na nosu jedne devojke, dubok dekolte druge, mini koznu suknju prve, cizme a la folkstar druge, i vec mi se smucilo. Sminka preterana za jutro, po mom ukusu,  nije nimalo poboljsavala utisak. Ali, pazite, njih je bilo briga za MOJ utisak o njima, nije mi trebalo dugo da provalim da su one, zapravo jurile frajera preko puta, ocigledno su ga znale, makar iz vidjenja. I utisak odvratnosti prema devojkama je nadvladao osecaj zaljenja za tipa, nadala sam se da je dovoljno pametan da skapira ono sto sam i ja, da se igra promenila, da vise nije lovac osoba koja ne nosi stikle, nema grudi, a ima nastavak u donjem vesu, sada prava opasnost vreba iza ociju uokvirenih crnim kreonom i dugih, neprirodnih vestackih trepavica. I te oci, ma koji nivo inteligencije one skrivale u sebi, ocigledno su bile prepune vrcajuce lukavosti i iskustva u toj igri lovice, u kojoj su se vec samoproglasile za pobednike.

Posto vise nisam mogla da slusam njihove komentare o velicini, atraktivnosti i odokativno procenjenoj tvrdoci pozadine sirotog tipa, polako sam promenila smer i vratila se kuci da se na miru zapitam ima li muski svet pojma kakvi evoluirani predatori ih cekaju iza ugla...

Nekako mi je uvek bilo prijatnije kada bi se sve odvijalo po ustaljenom procesu, jesam zagovornih novih stvari, ali neke treba ostaviti upravo onakvima kakve jesu. Zene jesu postale nezavisna bica, svesne da mogu da dominiraju i da im to ide, ali ponekad razmisljam da li to prouzrokuje sve vecu stidljivost kod muskog sveta, (koja je na srecu jos uvek mala ali nikada se ne zna :P) i da je sam proces udvaranja bio mnogo lepsi i romanticniji pre nego sto se izmenio, ubrzao i postao flertovanje. Nekada su lukave varke muskaraca-lovaca bile mnogo bolje i efektnije, a sada nastupa i doba onih nasminkanih. Sreca, pa onim opasnim i bad, bad zenskim lovcima, karmin uvek ima bljutav ukus prolaznosti...

Bilo pa proshlo...

J e d i n a P r a v d a

Što je po našem shvaćanju kraj?

Možda nešto što se na koncu vidi?

Nije li to ulazak u Pakao ili Raj?

Ili je rasplet koji se nekom svidi…

Zašto bi se kraj baš morao svidjeti

Ako se završiti po nekog loše mora?

Zašto bi se čovjek toga morao stidjeti

Što se život sastoji od gorkih kora?

Zašto netko za krajem jako žali?

Žarko bi još želio da nešto traje…

Jer mu uvijek što ima, još nešto fali

I na druge egoist nimalo ne haje!

Udovoljiti je znamo teško svakom

Netko bi lakše, dvaput radije dao…

Dok bi onaj koji je za nečim lakom

Ne samo uzeo već i od drugih krao!

Zato mislim da kraj mora biti svakom!

Tako se jedino pravda za sve  vrši…

Tko nema ništa, ima sve, tko je lakom

Da se život svima podjednako svrši!

Svemirko

Šetnja u kišnu subotu

Šetnja u subotu

Kiša, ali nadala sam se poklonu, kolima punim cveća

Dobila sam

Mogla sam dobiti i ovo po glavi

Jer na tren, nešto sa ove slike, bilo je moje, i izjavila sam da ga volim

Hmmm.

Nešto na ovoj slici se nekome ne dopada,

ne znam zašto, meni je poza simpatična

U kome li je ćupu Ali Baba???

A kad leto prodje, neko voli te cvetlice

Ja više volim

Snovi

Snovi

Volela bih da znam šta sanja moj

1.

I kakvi su snovi mog PRINCA

 Vredi li zagrliti Mecu, i poljubiti princa?

Hmmm...a možda su to baš moji snovi... …

Sigurna sam u ljubav Mece,

ali princ mi se uvek nekako izmigolji

Današnje popodne

Jedno popodne

Jesen je, gde god pogledaš lepota

San mi je da vidim Veneciju sa nekim koga volim. Ništa od snova, ja krenula popodne u

Kakve lepe kuće

Ups, da li je to Madjarska?

Dobro je , ima granica sa carinarnicom

Ipak što omilje , ne omrznu, moja ljubav je

Ili

ili

ili

Ipak treba povući sidro

I odmoriti se uz kaficu kod kapetana

Na kraju, mora se ići kući

Vodic za zlobne komentare

Jedan takav ti moze doneti mnogo vise nego svi dobri koje su ti poslati od samog pocetka blogovanja. Iz njega naucis ponesto o karakteru osobe koja ga je poslala, i ako ga podrobno analiziras, mozda procitas nesto i izmedju redova. Doticna persona, pocasni kreator komentara moze biti i anonimna, ali to bi samo predstavljalo veci izazov da odgonetnes ko se krije iza tog misterioznog velikog A na pocetku...

Postoje dve vrste pisaca zlobnih komentara:  profi i amateri. Na srecu, ovi drugi suvereno dominiraju carstvom pisaca te vrste, sto je ok, ali to samo degradira one profesionalce i jednostavno, ne izgleda lepo i zanimljivo. Pisanje zlobnih komentara je umetnost i ne treba je bespotrebno kvariti dodavanjem ruznih (sto bi se reklo rogobatnih) reci kojima tu nije mesto. Treba biti pametan, lukav i na neki morbidan nacin duhovit da bi se napisao takav komentar koji nece ostaviti nisko misljenje o svom tvorcu, jer ko zeli da ga neko prozove glupim, a ispasce glup bude li se ponasao neozbiljno i neprofesionalno pri pisanju i ako se nakon izvesnog vremena kvalitet zlobnih komentara ne popravi, bice mentalno zbacen u jedan imaginarni kontejner u nekom matriksu bezveznosti, na kome jasnim i boldiranim slovima pise SPAM.

Sto se tice nesrecnika kojima je zlobni komentar upucen (a ponekad nisu svi nesrecnici :D), oni to uglavnom shvate pogresno i olako. Ne treba odgovarati na komentar, ma kakav on bio, zapravo, profi pisac ce napisati takav komentar da ce ti bukvalno vezati ruke i neces ni biti u mogucnosti da odgovoris, sto je njemu/njoj i bila namera. Ne da zapocne raspravu, vec da ti prenese izvesnu poruku. Tu poruku cesto nije lako rastumaciti. Treba razvejati maglu sarkazma koja obavija komentar i ukapirati na sta se konkretno odnosi, da li na vas licno, na vase pisanje, ili nesto sasvim trece. Ne shvatite me pogresno, kada kazem zlobni, ne mislim na onu vrstu zlobe koja je u cistom stanju fatalna i po nosioca i po zarazene, vec na onu vrstu koja je tu samo da ostro pecne, da se javi da postoji i oduva neke visoke oblake i lovorike. Tu treba pristupiti vedro, gledajuci pozitivnu stranu komentara, nauciti nesto. Medjutim, kada vam stigne nesto pisano od strane amatera u pisanju zlobnih komentara, vredi procitati (nikada se ne zna da li se u nekom amateru skriva talenat koji bi ga brushenjem doveo do statusa profija), ali ne treba preterano razmisljati, a ne daj Boze, uzvratiti istom merom. To ,,gadjanje" ruznim komentarima koji vredjaju opticki nerv svakog dobrog i finog sarkasticara bi delovalo kao da se vi i taj amater rvete u blatu u agoniji, neumorno, i svakim zescim naletom se samo vise ukopavate u tu braonkastu smesu nepoznatog porekla.

Da zakljucimo, pisanje zlobnih komentara je specificna vestina koja zahteva pre svega inteligenciju, zatim vestinu pisanja i zakljucivanja, a na kraju i izvesnu dozu hrabrosti da bi ste se javno prikazali kao njen autor. U suprotnom, neki amater moze lako da vas zameni, prisvoji vam delo, i zapocne rvanje u blatu, sto bi srozalo jacinu komentara, ciji je efekat prodrmavajuci. A da biste to ucinili, treba vam nesto sto bi sintetizovalo vasu poentu i prenelo je na najbolji moguci nacin onome kome je upucena, a sa njim i citavoj blog zajednici. Ukratko, trebaju vam muda... :D

Nasla u posti... ...AnaM naravno

1.Starci u staračkom domu raspravljaju o manama svojih godina:

. Ma 60-te su najgora dob. - kaže jedan 60-godišnjak - Stalno imate osećaj da morate da pišate, a kad odete u WC, uglavnom stojite i ništa ne curi.

. To nije ništa! - odgovara mu 70-godišnjak - Kad navršite 70-tu, creva vam više uopšte ne rade.

Morate da jedete žitarice, da pijete laksative, sedite na šolji ceo dan i ništa ne izlazi.

. U stvari - kaže im 80-godišnjak - 80-te godine su najgore.

. Zašto, imate li problema sa mokrenjem? - pita ga 60-godišnjak.

. Pa, nemam. Pišam redovno, svako jutro u 6 sati, tačno kao švajcarski sat.

. A imate li problema sa radom creva? - pita ga 70-godišnjak.

. Ne, ne, sve radi. Serem svaki dan u pola sedam ujutro. Tačno u minut.

Uzdahnuvši duboko, 60-godišnjak kaže:

. Hajde da pojasnimo, pišate svaki dan u 6:00 i serete u 6:30. Pa u čemu je onda problem kad navršite 80-tu?

. Ne budim se pre 8.

9.Dolazi Haso iz kavane mrtav pijan, a na krevetu leži Fata.
- Fato, mogu l' na tebe?
- Možeš Haso.
- BLJAAAAHHH!!!
10.Pita Slovenac Bosanca:
- Znaš li kako ste vi Bosanci nastali?
- Kako?
- Jeb'o medvjed bukvu.
- A znaš li ti kako ste nastali vi Slovenci?
- Kako?
- Jeb'o ti ja mater!

11.Došao Mujo sa službenog puta i zatek'o Fatu u krevetu s nekim čovjekom.
Onako ljut razdere se na nju:
- Fato, što radi ovaj čovjek u mom krevetu!?
- A na to će Fata:
- Čuda, Mujo, čuda radi!

Pitali Lalu šta voli više Božić ili seks. A on će:

·         Ta Božić, dolazi češće!

Sijalica

Uf, kolika je kao kuća

Jednom si mi promenio sijalicu.

Pomislila sam , i nije teško

Probala sam jutros da uradim isto.

Kad si ti to radio nisu frcale varnice na sve strane.

Hmmm ... ... i nije nestala struja u pola stana... ...

Hmmm... ... sijalice su nekao povezane,

Onu prvu, pregorelu, spektakularno svetleći, pratila je druga.

Ima još jedna,

Da probam?

Šteta što nikad ne čitaš moje postove... ...

Evo ti pesma..

Ti imash mladez iznad obrva

I demonsku iskru u ochima

Male oziljke na ledjima

Prljave rechi na usnama

Ti lichish sebi na ratnika

I visinom stojish nad ljudima

Drsko pokazujesh zubima

Osmeh shto pokrecjesh ustima

Ti nosish teret na plecjima

I dushu moju medj rukama

Kupujesh slatkim rechima

Prodajesh telo drugima

Ti mozesh lagati svima

I biti zashtitnik mnogima

Buditi radost u nesrecjnima

Najgore zelje u dobrima