Sretnem danas školskog posle, ne znam koliko, a on vadi mobilni da mi pokaže šta je napravio u medjuvremenu, jednu preslatku devojcicu. Onda mu objasnim kako znam njegovu priču, svet je malen, samo što mi o tome nismo uvek obavešteni. Ispred silnih smrknutih lica koja čekaju da ih puste na VMA, orio se naš smeh i njegova priča o jednom čudu i dobrim ljudima.
Ode svako na svoju stranu, a ja kontam da sam bila glupa dok nisam poverovala u čuda i nije mi jasno kako nisam videla da se dešavaju bukvalno svakog dana...
Sada verujem da će se desiti neko čudo pa ću na dopunski odmor, jer mi devet dana na moru nije, stvarno nije bilo dovoljno. Htela bih da ujutru plivam, pa da se popodne sa mirisom mora preselim među četinare oko Crnog jezera i meditiram kako se samo tamo meditirati može. Neverovatno, ali ovog leta se čak ni moje aristokratsko bledilo nije plašilo sunca već ga je srećno prihvatilo, pa sada traži jošššš....
Crne serije su sastavni deo avgusta, a ima do njegovog kraja, nego cenim kada prođe ova nedelja da će sve na bolje da se okrene.
U subotu je pet godina kako nije tu, a ja nekad tiho, sasvim tiho kažem...
