Postoji jedna razlika između mene i ludaka. Ja nisam lud.
Salvador Dali.
Danas sam saznala da postoje i oni koji su previše normalni. Hmhmh... U ludilo se ne razumem u potpunosti, jer me uvek drži neko prokleto zrnce razuma, koji prevlada u odsutnim trenucima. Kad se svi normalni gube, ja ništa, kada su svi ladna voda, ja pizdim, iliti ludim. Možda. Između ludila i nekih drugih ispoljavanja ličnosti tanka je granica. Po njoj šetam, sigurna sam, zavisno od situacije. Koliko mogu da budem glupava, bez treptanja, toliko umem da budem genijalna, bez treptanja.
Zbuni me to. Zateknem se na ničijoj zemlji povremeno. Blenem tako, oko sebe i u sebe, mogu i kroz mene, al` za to treba inspiracija.
Kroz sve to provlači se osećaj i misao koje podržava zrnce razuma da biću....
Odelo možda ne čini čoveka, ali ženu u vešu koji joj stoji kao sopstvena koža lako ćete prepoznati. Ta hoda sa atributima napred, blago nasmešena, znajući tajnu šta ima ispod i šta krije u sebi... Ne može joj niko ništa, jer je treba zaslužiti.
Ako sam vas ikada uvredila ili povredila nije bilo namerno, oprostite ludi...
Bez vas ne bih uspela da budem sada i ovde ovakva kakva jesam. Neke praznine nikada i niko neće nadoknaditi ali postoje tolika neistražena polja i toliko osmeha koji treba da se razdele, ljubavi koja treba da se razmeni da nam ni tri života ne bi bila dovoljna. Juče vas je dosta stalo u jedan dan, naizgled sasvim običan, a na kraju kojeg shvatih da ma kakvi bili jedni smo prema drugima iskreni. Ne umem drugačije, trika nema, tu sam otvorena knjiga...
Strpljenja, biće i ta kafana za kojom znate da čeznem, da se u njoj jede sjajna klopa, sluša vanredna muzika, za vas uvek bude slobodnih stolova, piju vrhunska vina... Znamo se, ja sam hedonista... uŽIVAnjima nikad kraja...
Tako je dobro, sjajno, čudesno, imati vas toliko različite a sve u emociji čiste i iskrene. Kako često biva spetljala sam se, htedoh da vam kažem da vas mnogo volim ...
