Sanjam da vozim biciklu, brzo i slobodno, kao kada sam bila klinka, koja je mislila da svet samo čeka na nju.
Sanjam, krilo i ruku u mojoj kosi, dok ponavlja da će sve biti u redu i da se najbolje stvari dešavaju iznenada i kada ih najmanje očekuješ. Nedostaju mi neki samo naši trenuci, da mi kaže kako sam joj lepa i da mi baš dobro stoji ta frizura i ta suknja... i ispravi karner...
Sanjam Mostar i Neretvu, behar u punom sjaju, miris mora... Mama Seninu kafu, Sanin smeh i daidzine priče...
Sanjam oči plave kao mostarsko nebo kako se smeju dok ...
Živim okružena anđelima, koji izvlače i čuvaju najčistije delove moje duše...
Stalno sam u tom delu grada, a retko se sećam divnog vremena provedenog u gluvarenju i radu u kafiću, koji su učinili da se preživi čemerna devedesettreća godina, kao stomaraka, jedna reč.
...........
Vrelo popodne. Preko puta je kafana za pijanice sa pijace i okoline, a kod nas dolaze na kafu, pre nego što se napiju. Kažem drugu kako mi se baš sviđa taj reggae, imamo nešto zajedničko, imam i knjigu o Marliju, na francuskom, doduše... On me mrtav ozbiljan pogleda i naredi da sednem, ugasim cigaretu, spusti venecijanere, ubaci kasetu i kao najveću od svih tajnu da mi otkriva, reče:
- Sada smiri disanje, stavi ruku na srce, prepusti se muzici... ne postoji ništa drugo. Samo srce i muzika. Osetićeš...
Ne sećam se koja je pesma bila prva, ali na polovini druge, osetila sam. Isti ritam, ista borba za svaki udah, izdah... Amazonka u meni se probudila, divlja, živa, široko otvorenih ruku ka svetu....
Utonula sam u ono što istočnjaci nazivaju zen. On se nasmejao i samo prokomentarisao kako reggae zna da izvuče najbolje iz čoveka.
............
Nisam mogla a da se ne nasmejem kada sam noćas prošla tuda, u nekom drugom zenu, mada podjednako dobrom.
Zen još jedan očekuje me u utorak. Kako znam? Jednostavno, znam.
Vodi me brat Božidar na predstavu, JDP, moje omiljeno, velika scena, Tartif se daje. Veliki gospodin reči o životu, Molijer napisao davno ovaj komad.
"Tartif je skup karakternih datosti koji sa jedne ličnosti može preći na drugu. Orgon će iz ekstremne vere preći u ekstremno bezverje. Poslednje što se kaže u predstavi je da Orgon više ne veruje u ljude. Ekstremizam je najveće zlo koje može da pogodi prostodušne, naivne i dobronamerne ljude.
Gorim kao hepo kocka i imam utisak da će sluške explodirati svakog trenutka, što od odabira muzike, što od energije koju više ne znam gde da ispucam. Od jednog stresa se lečim drugim, ružan lepim i samo gledaj pravo i vozi dalje. Lepo pokriva ružno. Pusica nam je bio u autu totalnom, ali čini mi se da je večeras bolje, stigao je kući. Lakše se borim sa sopstvenim sranjima, užasno mi je da njega slušam i gledam smrvljenog.
Fantastično sam, mada iscrpljeno i umorno.
Ponesena utiscima shvatih da mi povremeno nedostaje novinarstvo i adrenalin koji taj posao sam po sebi nosi. Well, nema dosade ni na novom poslu. U toku su dogovori, pregovori, sklapanje konstrukcija za projekte koji nam nisu bili ni na kraj pameti, niti smo razmišljali o njima.
Odlazeći na Palić i konferenciju o E poslovanju i trgovini, imala sam za cilj da vidim da li i u kojoj meri to funkcioniše kod nas. Moja iskustva kao fizičkog lica i nisu baš naročito dobra. Pozadina mi je bila bitna, zarada, čemu sve ako to ne radi? Provod ma kakav nije mi bio ni u malom mozgu.
Kad ja tamo, a ono međutim. Program je ekstremno zgusnust, toliko da jedva dočekate pauze i jedino da se klonirate možete sve čuti i videti. Bilo je stvari koje me nisu interesovale, pa sam ih propuštala koristeći priliku da čujem priče ljudi koji se već neko vreme bave e trgovinom i poslovanjem. Problem koji me ne napušta jeste što mi se u takvim situacijama stvara hiljadu i jedna ideja, što me toliko toga zainteresuje, a nemoguće je saznati i realizovati.
Apsolutno profi bila je prezentacija rada Delta Generali, dok je priča o pranju para na netu i e goldu bila izuzetno interesantna i dinamična. Sigurna sam da bi se naši dileri lako obučili i brzo pokupili parče kolača. Mene je ovo možda ponajviše zaintrigiralo, jer nisam znala da nešto slično postoji.
Za našu firmu bilo je izuzetno značajno predavanje i kasniji razgovor sa Nevenkom Antic, koja je predstavila Creativ Commons, blogerima dobro poznatu licencu.
Stefan Salom iz Infostuda u toku svojih 15 minuta govorio o potencijalu Internet tržišta u Srbiji, to beše jedna od prezentacija čiju ću dokumentaciju veoooma pažljivo pročitati.
Ubedljivo dve najbolje prezentacije održala je predstavnica Podravke i momci iz eTargeta. Prva po svojoj opsežnosti, detaljima na koje je obraćena pažnja i svakako ogromnom radu koji je uložen u sve što smo videli i čuli.
Što se druge tiče, mirisala je na pomorandže i oglase, ko može neka poveže.
O odličnom radu sajta jednog zubara i njegovoj priči, kao i ljudi koji su napravili sajt ne bih da trošim slova, sve vreme sam čekala kada će da izvadi sprave i počne da stavlja oznake, kao na reklami.
Posebno pisanije zaslužuju ljudi koji su nas opsluživali, konobari, sobarice, šef sale, pre svega.
Provod, o njemu bi tomovi mogli da se ispišu. Ako imate vodu, vino, muziku i osobe spremne na smeh i zezanciju, sve je lako...
Objasnila bih vam zašto se zavrnem od smeha na reč žaba, ali kako objasniti rečenicu u kojoj čovek koji ne zna srpski na tečnom maternjem mi jeziku kaže:
- Ja sam frog, normalna žaba.
i nastavi da hoda, dok se mi rušimo od smeha.
Samo jednog konobara sam uplašila što je bitan napredak.
Pomalo sam zavidela Jeleni zato što joj je pisalo Press, pa nikom ništa nije morala da objašnjava već se samo prepusti čarima posla.
Kolaču ime nismo zapamtile ali sjajan je, fenomenalan, kao i sve ostalo što smo jele.
BlogOye je pokazalo se poznat i u ovim krugovima, što mi beše naročito milo a i drago.
Ja bih da idem na obuku za PR na netu, svašta nešto sada hoću, toliko ideja imam, točkići se okreću u ritmu Bumbarovog leta....
Otišla ne očekujući ništa spektakularno, vratila se potpuno oduševljena, količinom energije, entuzijazma i želje ljudi da se zaista radi posao, i to posao koji neće zavisiti od politike, već na osnovu, znanja i mukotrpnog rada i usavršavanja.
Organizatorima svaka čast, da se ja pitam mogao bi samo dan duže da traje, svakako se vidimo sledeće godine.
Postoji još jedno nebo
uvek mirno, plavo, vedro,
postoji još jedno sunce
i kroz njega tame zrnce.
Zaboravi sušne šume, Ostine,
zaboravi polja tišine.
Evo jedne male šume
čiji list je boje zelene.
Evo jedne svetle bašte
bez mraza, k’o iz mašte,
i u njoj cveće boje snuje,
čujem pčele kako zuje
brate moj, molim te
dođi do moje bašte!
Sebe sam osuđivala na samoću kao što i ona učini i samo pisanim rečima komunicirala, u tim vremenima prošlim. Pregurah i upalu bubrega, to nije ono od čega ću da mrem, kao što je ona. Imamo nešto zajedničko. Ona je istinska, ja samo poeziji veoma naklonjena poetesa. U Sarajevu je 21. marta na Dan poezije, osvanuo vanredno vedar i sunčan dan, ni nalik prethodnom. Dve poetese i ja smo uz kafu i doručak čitale poeziju i pričale o tome kako je ipak svi ne pišu. Svaka je preživela nekakvu izolaciju i ustala, da nastavi dalje. Setih se jedne koja se verovatno u to vreme, u Beogradu, za posao spremala, a koja savršeno razume moja drhtanja i obostrane neuroze, izazvane planetarnim prevratima.
Sve su pesme javnosti na uvid dale i zbog toga sam im zahvalna.
Marta, 20 og Sarajevo je pohodila snježina, bljuzgava i sve vodom natopila. Poetesa, koja to nije, radi ugodnosti sopstvene obula je lakovane cipelice. Joj, tog jada…
By Sana K.
Kišobran smo dobile, ali kako rešiti problem cipela i moguće ponovne upale bubrega?
Dobila sam cipelice Emili Dikinson,
By Sana K.
tako sam ih nazvala, čitajući pesmu:
Čekanja Emili Dikinson
Stalno u bijelom.
Udaljila se u kutak dana,
U polje.
Trčala pred kapiju
kada je stizala očeva kočija.
Tada je kuća puna glasova.
Ko je tvoj dragi,
gdje je boravio?
Rudari tuđih života
neće nikad otkriti
zašto si
stalno u bijelom.
Mirjana Milković
Nobody u životu Emili Dikinson biće somebody u mom, do njega, hrabro ću u cipelicama Emili Dikinson gaziti. I imaćemo svetlu baštu.
