Svi se danas nešto razleteli po blogu, paperje na sve strane. Dobro je to, ne dobro, reklo bi se - odlično. Želja za letom, slobodom, stvarnom ili priželjkivanom (zar je bitno?), trenutak kada se i strah od letenja prizemljuje u korist izazova, a gde i sama pomisao na njih dovodi do haotičnog vrenja adrenalina.
Upoznao sam i ja jednom davno, davno, jednu ptičicu, koja ne samo da je lepo cvrkutala, već sam u tom cvrkutu prepoznavao više nego smišljene rečenice. Ne verujete mi?
Pored nje sam naučio da posmatram i beležim, da kontrolišem pogled čak i kada mi se sve pomuti u glavi. Spoznao da omčom ne mogu da stagmiram njen let, niti postoji kavez koji bi je zadržao u svoj njenoj lepoti. Sloboda ptice je proporcijalna mojoj slobodi, njena ljubav prema visini nikada nije umanjivala moju prema njoj. Što sam više želeo da leti višlje i dalje, to je ptica bivala bila bliže meni. Čudno je to. Čudno.
I kao što rekoh, znam jednu pticu. Upoznao sam je kad je bila daleko od mene, zastrašujuće daleko. Posmatrao sam je u mutnoj daljini i beležio je. Navikao sam svoja čula na nju, njen let, njeno perje, nju samu, lepu u visokim oblacima. Magle obzorja činile su je blistavom strukturom od belog perjanog materijala, popodnevna strujanja vrelog vazduha su razlagala njenu formu na kristalne nesalomive komade, a pred noć u crvenim zracima okolnih zvezda je bila najveća, ogromna do granice nadčulne uzvišenosti. Pogled joj je bio čist i bistar. Dosezala je njime, kroz zenice mojih očiju, do skrivenih komora mog srca. Zavlačila se u najtamnije uglove i izazivala totalne vibracije paranoičnog uzbudjenja. Voleo sam je. Još tada.