Stvari i dela, ako se ne zapišu, tamom se zakriju i predadu se grobu zaborava, a zapisana su kao životom nadahnuta... Mi nemamo osećaj svog početka i kraja. I vrlo mi je žao što su mi rekli tačno kada sam se rodio. Da mi nisu rekli, ne bih imao pojma o svojim godinama - utoliko pre što im nimalo ne osećam teret - te bih, dakle, bio spašen od ružne misli, da mi, itekako, za deset, dvadeset ili trideset godina treba umreti. A da sam se nešto rodio i živeo na nekom nenaseljenom ostrvu, čak ne bih ni slutio da ima smrti. "Što bi to bila sreća!" - kao da bih hteo da dodam. Ali ko zna? Možda baš velika nesreća. I da li je zaista istina, da ne bih ni slutio? Da se mi ne rađamo s osećanjem smrti? A ako ne, ako ne bih, dakle, slutio, da li bih voleo život tako kako ga volim i kako sam ga voleo? I da li bih ga dao onome čemu sam ga dao gotovo sasvim, posmatranju, poznanju i oduhovljavanju svojih stvari i dela, a težnja tome proizalazi, možda, samo iz straha pred grobom zaborava.
Pošalji komentar
Komentari:svaki put kada udahnemo vazduh sve smo blizi smrti jer je jedan udisaj manje...
Poslao
SummerWine
u 13:03, 29/5/2007 | Link | |
živiš kao da ti život sedi na levom, a smrt na desnom ramenu, nikada ne znaš ko će prevagnuti
svaki trenutak je dragocen jer se nikada ne zna koji je poslednji
svaki trenutak je dragocen jer se nikada ne zna koji je poslednji
živiš za život a ne za smrt ;-)))
Da nema smrti ne bi toliko zivot voleli.
Poslao
jelenartpoezija
u 18:57, 24/8/2007 | Link | |