Nadimci su uobičajena stvar, ali ima onih koji vole da ih zovu njihovim imenom, ne nadimkom, čak i onda kada korišćenje nadimaka u principu nije neprikladno. Pravo je svake osobe da je zovu njenim imenom, ako je to ono što želi - samo što ume da bude problem ubediti nekog u to.

Recimo, zovete se Snežana, i volite da vam se tako i obraćaju (ili, ako se radi o formalnim prilikama, da vam se obrate po prezimenu i dodaju odgovarajuću titulu). Vaši roditelji su vam dali to ime i vama se dopada, možda ste ime dobili po nekome i to za vas ima emotivan značaj, možda vas samo nerviraju uobičajeni nadimci za vaše ime, možda je nešto treće (četvrto, peto...) u pitanju, tek, želite da vas zovu Snežana. Ne Sneža, ni Sneki, ni Nena, ni bilo koji drugi nadimak koji nekome padne na pamet. Snežana. Zar je to preveliki zahtev? Naravno da nije - ali se može desiti da neko bude baš uporan s nadimkom.

Nekada to budu ljudi na vašem poslu, naročito ako ste novi pa vas po nadimku zovu "od milja" (može se desiti da se maltene osetite kao mezimče, a ne kao neko koga ozbiljno shvataju). Nekada to bude neki prijatelj ili prijateljica, poznanik ili poznanica, neko od rodbine... U principu tu nema nikakvih loših namera, samo im bude slatko da vas tako zovu (ili, nekad, nekome bude zabavno što vas to nervira), ali vama se to ne dopada. Vaše je pravo da vam se to ne dopada, i vaše je pravo da vas zovu imenom.

Šta učiniti? Za početak možete pokušati jednostavno da zamolite da vas zovu po imenu. Bez besa, bez ljutnje, nasmešite se i zamolite tu osobu da vas zove po imenu. Nekada to bude dovoljno, a nekada ta osoba ili osobe odmah postanu defanzivne i kažu da ne misle ništa loše, oni to od milja... Objasnite da ni vi ne mislite ništa loše, samo da ne volite nadimke i da bi vam značilo da vas zovu po imenu. Većini pristojnog sveta vaša molba biće sasvim dovoljna.

Ne ide pa ne ide? Neko vas i dalje zove nadimkom, toliko da želite da provrištite da niste Sneža, Sneki, Nena, Nenica, nego Snežana? Nema potrebe za vrištanjem; tišina je efikasnija. Kad vas ta osoba pozove nadimkom, ne odgovarajte. Nakon što vas nekoliko puta pozove nadimkom, pogledajte je zbunjeno i slatko zatrepćite, i recite nešto kao: "Mene zoveš? O, izvini, ja sam Snežana, mislila sam da zoveš neku Sneki." Providno? Naravno, ali nije nevaspitano, a ako budete uporni, moglo bi da upali.

Srećno!

Priroda posla pojedinih zanimanja naprosto zahteva rad po smenama, pa mnogim ljudima to nije stvar izbora već obaveze. I dok se na promene prve dve smene relativno lako možete navići, rad u trećoj smeni naročito je težak. Međutim, bilo da radite svoj posao menjajući sve tri smene ili samo dve, ustaljeni ritam vašeg organizma neprestano se remeti. Zato je, da biste sačuvali svoje zdravlje, a i da biste bolje radili svoj posao, potrebno da o nekim stvarima posebno povedete računa. Rad po smenama za posledicu ima stalne promene u normalnom ritmu spavanja i buđenja. Ovakve promene mogu se uporediti s putovanjem kroz više vremenskih zona; ne samo što zahtevaju određen period prilagođavanja već mogu prouzrokovati i niz tegoba: nesanicu, fizički i psihički premor, probleme s varenjem, malaksalost...

Podnošenje tih tegoba postaje sve teže što smo stariji, a dugogodišnji poremećaj našeg unutrašnjeg časovnika usled rada po smenama (naročito noćnog rada) može imati i daleko ozbiljnije posledice, od kojih je hronična nesanica verovatno najmanje opasna. Za one koji u opisu radnog mesta imaju noćne smene i dežurstva manjak zdravog noćnog sna nije samo osnovni problem već i najčešće uzročnik drugih tegoba. Zbog toga je izuzetno važno da taj manjak sna bude nadoknađen tako što će se san "uhvatiti" kad god je to moguće. Naše telo ima neku vrstu prirodnog, urođenog časovnika koji nas s dolaskom jutarnje svetlosti dovodi u budno stanje. Zato na povratku s posla tokom sunčanih dana nosite naočare za sunce kako svetlost ne bi podsticala mozak na buđenje. Spavajte u zamračenoj sobi, isključite telefone, zatražite od ukućana razumevanje i zamolite ih da budu što tiši. Izbegavajte alkohol i kofein, naročito pred kraj smene, jer vam po dolasku kući mogu ometati san, a u velikoj meri mogu uticati i na njegov kvalitet.

 

U tinejdžerskim godinama, kad se o ljubavnim vezama radi, uobičajeno je da veza bude između vršnjaka ili da dečko bude malo stariji. Uobičajeno je, ali nije i pravilo kojeg se morate slepo pridržavati inače ćete doživeti nešto grozno i užasavajuće.

Čest je slučaj da dečko koji vam se dopada bude vaš vršnjak jer sa svojom generacijom imate najviše kontakta, najveći broj momaka koje ćete upoznati biće vaše godište, a onda je sasvim logično da vam se neko od njih dopadne. Kada se upoznajete s onima koji su vam bliski po godinama, ali nisu baš isto godište kao i vi, uglavnom bude da su momci koji su mlađi od vas previše nezreli (nije retkost ni da vam vaši vršnjaci deluju nezrelo, jer devojke uglavnom - ne uvek, ali uglavnom - sazrevaju brže od momaka), dok vam oni malo stariji budu "baš kako treba". Bude tu i onoga da se i vi osećate starije i polaskano pažnjom starijeg momka. E, sad, uz sve to, i dalje nije isključena mogućnost da vam se dopadne neki dečko koji je malčice mlađi od vas - i to je sasvim u redu.

Kako da vam se dopadne mlađi kad su tako nezreli? Može se desiti da momak bude zreliji od svojih vršnjaka, i da se tu negde po zrelosti nađete. A može i da bude malčice nezreo na neki način koji vam ne smeta, simpatičan vam je, ne nervira vas.

Nekada vas vaše drugarice podržavaju ako vam se dopadne takav mlađi dečko - ako je stvarno simpatičan i nije suviše nezreo, smatraju da je baš sladak i podstiču vas na vezu s njim. Nekada, drugarice budu u "ma, šta ćeš s klincem?" fazonu. Lepše je kad vas drugarice podrže, ali, u suštini, odluka je vaša - i ako vaše prijateljice ne odobravaju, ipak je vaša veza vaša stvar.

Dakle, šta ako vam se dopadne dečko koji je mlađi od vas i vi se sviđate njemu? Zaboravite na "pravila" o tome koliko ko treba da ima godina, važno je da se vi želite da budete zajedno. I veza sa starijim i veza s mlađim i veza s vršnjakom mogu da budu super - srce ne pita za godine.

Jednu stvar bi bilo dobro imati na umu: srce ne pita za godine, ali zakon pita, pa ako ste vi punoletni, a momak koji vam se dopada maloletan; ili ste vi maloletni, ali imate 14 ili više godina, a on manje od 14, vas dvoje ne smete imati seksualne odnose jedno s drugim.

Naravno, zakon vam ne zabranjuje da volite tog momka - protiv ljubavi nikakvog zakona nema

 

Verovatno ste nekad videli parove koji se i nakon 10, 20, 30 godina veze i dalje ponašaju kao zaljubljene ptičice, ne pokazuju ni najmanji signal da su dosadili jedno drugom i deluju vrlo srećno. Moguće je i da ste se upitali kako im to uspeva. Mnogima pomaže redovan razgovor.

Pod "redovan" mislimo na svakodnevan razgovor. Previše su česte one situacije kada, recimo, ona njega nešto pita, a on odsutno odgovori sa: "Izvini, nešto si rekla?", i ne prekida s gledanjem televizije (ili šta je već radio u tom trenutku), već nastavlja da deluje podjednako inspirativno za razgovor koliko i prosečan zombi. Naravno, moguća je i obrnuta situacija, da on pokuša razgovor ili već nekakvo približavanje, a onda bude odsutna duhom.

Svakodnevne obaveze nekako i previše lako preuzmu sve naše vreme i energiju, i voljenu osobu počnemo da podrazumevamo. Tada lako poverujemo da smo, zato što živimo zajedno s voljenom osobom, u toku s onim što joj se dešava i o čemu razmišlja - da je nešto hitno i bitno, rekla bi nam, zar ne? Praktično i ne primetimo sve one trenutke kada partner ili partnerka pokušaju razgovor, a mi smo previše umorni ili previše zauzeti nečim drugim da bismo odgovorili. To vremenom dovede do toga da jedno za drugo, iako živimo zajedno, maltene postanemo stranci - i da toga prilično dugo čak i ne budemo svesni.

Da do toga ne bi došlo, jako može da pomogne da se svaki dan razgovara - bukvalno svaki. Da jedno drugo obavestite o svemu bitnom, zanimljivom, ružnom, lepom, smešnom što vam se desilo u toku tog dana. Ali, nakon dana punog obaveza, preumorni ste za to, takvi razgovori zahtevaju vreme i bistru glavu - a kada ste "grogi" od umora, glava vam je sve samo ne bistra.

Srećom, razgovori na koje mislimo nisu toliko zahtevni. Ne moraju da traju dugo, i može se naći vreme za njih, samo ukoliko su oba partnera voljna. Kad? Onda kada vama dvoma to odgovara. Ima parova koji takav razgovor imaju u krevetu, pred spavanje, onda kada je gotovo s obavezama za taj dan. Ima onih koji to urade uveče, dok sede na kauču, ona u njegovom zagrljaju. Ili, opet uveče, dok šetaju psa - kućnog mezimca. Potrebno vam je samo malo vremena kada su smanjene šanse da će vas neko uznemiravati i malo dobre volje kako biste dragog ili dragu svakog dana podsetili (i sami bili podsećeni) zašto ste se uopšte zaljubili u tu divnu osobu i zašto ste s njom i dalje.

Još jedna varijanta: ima parova koji jedno drugo pozovu čak i desetak puta u toku dana i proćaskaju o onome što im se dešava, svaku kratku pauzu u dešavanjima koriste za razgovor. Zvuči vam preterano? Savršeno je moguće da ne bi funkcionisalo za vas i vašeg dragog ili vašu dragu, ali, s druge strane, ako njih dvoje i nakon 10, 20 ili ko zna koliko godina veze i dalje imaju o čemu da ćaskaju desetak puta u toku dana, mora da im stvarno dobro ide kao paru, zar ne?