Te jeseni devedest i neke, zadesio sam se u posadi omanjeg broda pod imenom Novi Beograd. Brod je bio na već redovnoj liniji Evropa – Severna Amerika. Plovili smo što bi se reklo nekim starim kolonijalnim putevima, iz starog sveta ili Evrope u novi svet ili Severna Amerika, svet imperijalnog kolonijalizma. Prevozili smo uglavnom drvo, robu koja danas a i u  ono vreme, početaka plovljenja morima bila unosna kolonijalna stavka. To drvo bi bilo isečeno u Kanadskim šumama i slato za Englesku zemlju kolevku kolonijalizma.

Negde prepodne uz pomoć lokalnog pilota, stigošmo u malu luku komplikovanog indijanskog naziva koga se više ni nemogu da setim, a ta oblast ili provincija je Saskatchewan. Malo mestašce se nalazilo u predelu severno-istočne Kanade negde kad se predje Grenland pa na još jedan dan plovidbe odatle. Omanja luka koja ima jedva dva mesta za vezanje broda i to omanjih brodova. Jesen je bila to negde na pola, a ko da je bila najveća ciča zima kod nas, minus debeli od dvocifreno ispod nule. Ulice totalno pokrivene debelim pokrivačem utabanog snega i da nema  staza automobilskih, teško bi se prepoznvao put. Od beline sve šljašti i ako mesto i nije nešto puno bilo osvetljeno, a sneg je sipio stalno. Upečatljiv utisak na mene je ostavio promicanje automobila sa ubijenim ogromnim irvas-ima ili karibu-ima koje lokalni meštani voze na haubama svojih automobila. Razlog je tradicionalan, tako se to jednostavno radi. Medjutim meni kao strancu to je izgledalo kao hvaljenje svojim ulovom, da ostali vide da su oni bili uspešni u lovu na te jadne životinje. Nije mi se svidelo to ubijanje i šepurenje sa ulovom, na prvi mah životinje ko da su žive uspravnih podignutih rogova, po onim kolima ali kad se zagledaš, naravno da nisu žive. Kasnije sam u lokalnom kafeu, u razgovoru sa meštanima, saznao da oni , tj.stanovnici tog mesta i kraja svi imaju pravo na određeni ostrel tih životinja. Irvasi se tu prilično namnože i da se mora tako kontrolisati njihova populacija. U prevodu malo vukovi a malo, ili i malo više čovek proređuju tu populaciju. Kroz glavu mi je prošlo neko poređenje da im je to ko neka vrsta svinjokolja ko kod nas. Mada nisam čuo da od njih prave i posle suše kobasice. Oni to meso usole ili zamrznu pa posle jedu preko cele godine do sledeće lovne sezone.

Na toj kratkotrajnoj šetnji  primetio sam da su svi parkinzi za automobile, snabdeveni priključkom za struju, pomislio sam u prvi mah da su im vozila na struju pa se pune akumulatori. Ne nije to bila tačna pomisao, na toj hladnoći oni greju motore, svaki u sebi ima grejač i on održava neku normalnu temeperaturu. Za to im je potrebna struja jer na toj hladnoći sve bi se posmrzavalo.

I eto tako se završila moja kratkotrajna šetnja moram priznati za neke članove posade i dosadnim kanadskim provincijskim mestašcem. Kad sam se vratio posle par sati, naš brod od nekih pet hiljada bruto registarskih tona, je već bio skoro ukrcan. Tokom noći smo se pripremali a ujutru rano isplovili ka Engleskoj i Ipsviču.