BlogOye!

„Neko vreme se baviš pitanjem smisla. Onda prestaneš zato što te bude baš briga. Živ si i to je to. Smislom neka se bave drugi. Onda te život opet malo ili mnogo saplete i žulja te i grebe. Pa bude naporno. Tada nije loše potražiti smisao u ispijanju prve jutarnje kafe. U onom prvom gutljaju koji budi celo telo i um. U činjenici da poseduješ najcrvenije čizme na svetu. I jednu mekanu crvenu kapu“.

„Kad sam imao 8 godina moji su bili u krizi, opremali su kupatilo. Sa 9 i 10 smo bili u krizi, zidali smo  neku  kolibu u vinogradu. Sa 11-12 smo zidali garažu. Sa 13-14 smo srušili staru pa zidali novu  kuću. Školsku krizu neću ni da pominjem. U 17oj sam bio u debeloj ljubavnoj krizi. U 18-19 sam bio u ratnoj. Posle rata sam bio u krizi zbog toga što nisam mogao da nađem posao.Tražeći posao našao sam prvu ženu. Posle sam zapao u bračnu krizu. Bio sam učesnik i monetarne krize. Sa 23 sam otvorio radionicu i bio u krizi sa komšilukom. Samo mi još nedostaje velika svetska na sva zvona najavljivana“.

„Počelo je neobično, baš na blogoyu. PP, broj mobilnog,  poziv na kaficu. A ja kao seoska mlada. Šta će misliti o meni ako odmah pristanem? Vidiš, neću nikom reći ko si, ni kako izgledaš, ni da mi se dopadaš. Izaćiću sa tobom ako me ponovo pozoveš. Zašto se kriješ? Neka veza na blogu? Ja sam ljubomorna, to svi znaju. Volela bih da gledam ponuđenu predstavu u Madlenijanumu, Ožalošćena porodica. Popićeemo kafu sigurno, ali bolju nego što ja kuvam. Onaj Srk, što popismo, bio je suviše sladak".

"Sinoć sam imala odličnu ideju za naslov, ali je ispario zajedno sa duplom vodkom koja može sve da utrne. I krila. U gospodoskom restoranu, sa gospodskim konobarima, gospodskim društvom, vreme se vuče kao crv na kori drveta. Sporo. Razgovori beznačajni. Da, da, svi klimamo glavom. Razumemo se. Jela sam morske plodove. Brljala malo po tanjiru. Bila sam sita. Svega. Često. Na uštirkanim okovratnicima uštirkanih gostiju, tragovi ruževa njihovih ljubavnica. Njihove supruge, o časne supruge, stisnutih kolena i usana, gledale su u moj dekolte".

"Umetnost postoji radi umetnosti, a ne radi ljudi. Ljudi je samo obezvređuju. Kada umetnik sedne da stvori delo, on to čini zbog novca ili da bi iživeo lepezu svojih osećanja. Pri tome najmanje brine šta će neko reći o njegovom radu, a posle toga ionako više nema veze sa onim što je načinio. Tada njegovo stvaralaštvo dobija sopstveni život, biva uzdizano do zvezda, pa zatim provlačeno kroz mulj kritike, ili obrnuto, svejedno, i na kraju postaje nevidljivo, iako očigledno, a često se desi da ga bace u jamu zaboravljenih veličina iz koje ga tek ponekad upeca neki dokoni kritičar amater, da bi ga još malo oglodao. To je prava istina o odnosu ljudi prema umetnosti".

„Da se nismo pobrinuli na vreme, a drugima kao takvi dojadili, juče bismo slavili 90 godina od osnivanja najpre Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Mnogi se s tugom sećaju države koja se podrazumeva pod imenom Jugoslavija - SFRJ, čak jedna grupacija državljana i danas slavi 29. novembar kao Dan republike. Postoji i virtuelna Jugoslavija (web sajt). Prema reakcijama, reklo bi se da Jugoslavija nedostaje Srbima, jednom delu Hrvata, Bosancima i - i nikome više". "1. decembar. Za neke je to Svetski dan borbe protiv HIV-a. Za neke dan stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca a za mene lično dan kada sam potrošio platu ovu što sam podigao juče".

"A mene hvata groznica! Još 29 dana! Uzbuđenje je uhvatilo zamah. I zato što ova godina za toliko izmiče, i zato što me hvata kupoholičarska groznica, i zato što jedva čekam da okitim jelku! Ljudi se raduju Božiću, nekim svojim intimnim svetkovinama, a ja kao dete skakućem zbog Nove godine! Naučilo to od malih nogu da se raduje, da uživa, da deli, da dobija. I da se ukrašava! K'o novogodišnje drvce! Živeo praznik nadanja!"

„Mi tonemo kao grad, uskoro ćemo propasti, postaćemo selo! Naravno sve to začinjavajući njegovim stavom da je za sve kriva lokalna samouprava. Tema mi nije prijala jer je to trebao biti opuštajući izlazak, i koliko god sam sebe zauzdavala da ne progovorim, ženski jezik ne da se sprečiti pa se upustih nepotrebno u raspravu. Naravno, zalud sav moj trud da mu dokažem da naš grad, kako ga je on nazvao, odavno to nije i da ne čini politika, industrija, broj stanovnika „gradski feeling“, već tradicija, kultura, ljudi i njihov duh“.

„Nije kasno da se uključite! Poziv važi za kreativne ljude, ljude koji imaju neki svoj hobi, zanat. Ulaz je slobodan za izlagače. Taj dan mogu izlagati svoje radove i prodavati ih a zauzvrat nakon završetka da prilože poklon za decu koja se nalaze u domovima. Za sad je već prijavilo učešće oko 50 izlagača iz cele zemlje. Svi će doći da predstave svoj rad i da pomognu humanitarnu akciju. Ako ovde postoje ljudi koji bi učestvovali, molim Vas da me kontaktirate. Bazar će se održati 06.12.2008. u galeriji Narodnog univerziteta „Božidar Adžija"  od 10h do 20h".

„Ovih dana evo već dve godine kako boravim na raznim blogovima. Pisao sam i ovako i onako, čitao i ovo i ono. Trudio sam se da mi na prvom mestu bude da nikoga ne povredim i svojim pričama i svojim komentarima. Nije mi se događalo da doživim velike uvrede. Ipak s' vremena na vreme pojavi se uglavnom anoniman komentator koji bez povoda kaže, nekad  zlo, nekad ružno, nekad bezobrazno. Onda se pitam šta je to u njegovoj glavi, šta ga tera da bude loš“.

„Posle višesatnog čitanja priča i pevanja uspavanki na svim jezicima na kojima se moglo pevati i čitati a da svi prisutni to razumeju – dogovorimo se da je vreme za spavanje. Princeza posluša. Prle i Tihi sa malim odocnjenjem ali opet sve u granicama normale. Dvoje odraslih obećaju da „neće dugo“ i ja se mirno prepustim svojim noćnim aktivnostima. Dva sata kasnije trgne me šuškanje, bacim pogled – pacov! Dal’ da vrisnem i razbudim ceo kvart? Dal’ da bacim šolju sa kafom na njega?“

"Ljudima se dešavaju razne stvari: dobijaju na lutriji, dobijaju sijamske blizance, dobijaju AIDS, metak u nogu, roze plišane medvediće na ulici, ili pisma, poruke i mejlove od devojaka koje upoznaju na ovaj ili onaj način. Otuđenost, radoznalost, moderna vremena, znate već. Ni ja nisam izuzetak. Pisao sam devojkama, ili su one meni pisale, neke sam i upoznao, a druge nisam. Jednu sam povredio, neke sam zavoleo, i onda sa njima lutao po parkovima, knjižarama, ulicama... Išao na koncerte... Manje ili više spretno vodio ljubav ili pokušavao da sa njima budem samo prijatelj. Devojke su, mahom, pisale poeziju i prozu, kao i ja".

"Nikome se nije posvetio potpuno; ni ženama, ni deci, ni rodbini, ni prijateljima. Retko ih je viđao, tek povremeno im se javljao. Stekao sam utisak, ne da nije hteo, već da nije umeo. Ko zna? Sem njega. Jednoga dana, na ulici, srce mu je zadrhtalo. Sirene, kola hitne pomoći, bolnica, kraj. Slučajno sam saznao da ga više nema, kao i to da kada su ga pitali kome da jave šta mu se desilo i pored  mnogobrojne rodbine, troje već odrasle dece, poznanika, svih onih kojima nije dao da mu budu na leđima rekao je nemam nikoga. Valjda je dobro odmerio".

„Krčala su mi creva, ceo stomak mi se prevrtao kao prazan bubanj veš mašine kada sam ušla u Palacio Nacional. Ogromne stepenice sa obe strane, a iznad njih preko celog zida ispisana celokupna istorija meksika bez ijedne reči. Boje koje dreče, skaču, tuku se i maze, koloritni sklop koji evropsko slikarstvo do tada nije videlo priča priču jednog naroda. I neosvareni san samog umetnika o komunizmu koji će osloboditi radničku klasu. Umesto potpisa. I kako neko da se ne zaljubi sad“.

„Opet čitam dalje, koliko se mi razlikujemo od tog normalnog sveta... U Japanu je izvesni Mnabu Micuta  u tamošnjem ekspresnom vozu iz konzerve izvadio crva i pokazivao ga putnicama... a kako je kasnije izjavio u policijskoj stanici, to je uradio, '' jer je hteo da vidi kako se žene plaše i tresu nogama...'' Mislim se svašta! Kada bi našoj ženi kojoj se tresu noge, izvadio i pokazao crva ona bi se valjala od smeha“.

„Kako se stiže do Loznice?! Pa, na primer, šinobusom. Krene se iz Rume u kasnopopodnevnim satima. U kupeu, društvo ti prave brkata baba sa unukom i cigarom koju sve vreme ne vadi iz usta, i sredovečni muškarac koji tegli neke kokoške ko zna gde i zašto?! Povratak je isto šinobusom u pet ujutru, samo je društvo u šinobusu drugačije: neispavani radnici... Šta ću ja u Rumi?! Moj dolazak u taj sremski grad nije povratak nikome i ničemu! Nikakva posla tamo nemam! Za razliku od Setwaha koga čega topli roditeljski dom...“