Ето, за час прође година дана. Моје дете за 5 дана пуни две године. Ех... од овог смежураног створа...

до овог мангупа...

Матерински инстинкт ми ради, не 200 него бар 600 на сат, опет сам почела чежњиво да гледам труднице и новопечене маме са јако малим бебама, чезнем за још једним дететом. Просто је невероватно како се у последње време јасно и лако изјашњавам о шкакљивим темама, без икаквих проблема. Како у последње време јасно разумем своје инстинкте, препознајем неправду и успевам некако да хватам чаше у лету, тик пре самог разбијања.

Уживам у својем двогодишњем труду и раду на слици идеалног "породичног пејзажа" за Вука - коначно, оно чему сам тежила од самог његовог рођења добило је сасвим јасне контуре и темеље. Коначно, њих двојица имају везу... и мој "посао" је урађен, повукла сам се из њихове приче како сам и желела да буде. Чињеница да се Вукови родитељи подносе, зарад његовог добростања, и изрази његовог лица сваког пута када га одводим у наш стан из великог дворишта где има све што је детету потребно ми говоре јасно да је он - срећан. И зато, ја само могу да потапшем себе по рамену.

Иде ми мађијаштво, ових дана. Разумем, та реч не постоји, али је једина којом бих могла да опишем све ово. Предамном се дешава сасвим (не)вероватна ствар, мој син расте и све више покушава да комуницира... пролазимо кроз фазе препознавања делова тела, боја, воштаних бојица по целом стану и разнобојних неправилних кругова и вртлога исписаних по зиду у ходнику. Исцртавамо његов длан на папиру, стопала... покушавам да се присетим како се беше црта маца, куца, коњ... глумим све те животиње пред спавање милећи по стану, баш како он тражи и воли.

У фази је и када НЕЋЕ да једе... једноставно, он једе да би преживео, воће идаље неће ни да лизне у сировом облику, али ме такође радује што на исти начин одмахује главом на чоколаде и слаткише. На чему живи? Let me see.... На млеку, млеку, млеку и милк-шејку, рибљим штапићима, куваном купусу и пиринчу, туњевини и кромпир-пиреу, боранији и форнетима - искључиво и само један дневно, од шунке и сира. Воли чипс, штапиће пуњене кикирикијем и кокице, сок од брескве и ђус. Све остало... не мора баш.

Највише се дружи са Ниџом, наравно... скоро сваки дан су заједно, а Марија и ја као запете струне пијемо кафу, спремне да сваког тренутка натукнемо плаве шлемове на главу и улетимо да регулишемо њихове тучњаве. На жалост, Вук је све ратоборнији. У последње време, веома свестан своје територије и својих ствари, спреман да на све начине одбрани своје, па биле то коцкице или розе фротир за покривање. Или се сам бори, или кукњавом од мене тражи да узмем. Да не дозволим.

Врло је самосталан... у ретким ситуацијама ми даје руку када шетамо, у стању је да целу шетњу - претрчи, тако да се понекад дешава да ја јурцам за њим кроз парк... као тане је, за час се нађе на педесетак метара од мене...

Најомиљенија фигура у његовом животу је - његова тетка. Његова најдража. Све, све... али тетка је Закон! А веруј ми, и он је Звезда свих њених филмова. Ја ту само могу да повремено одглумим маму, иначе ... Вук и његова тетка су посебан свет.

Неко лепо рече, да тетке не постоје требало би их измислити... хехе.