Ето, за час прође година дана. Моје дете за 5 дана пуни две године. Ех... од овог смежураног створа...

до овог мангупа...

Матерински инстинкт ми ради, не 200 него бар 600 на сат, опет сам почела чежњиво да гледам труднице и новопечене маме са јако малим бебама, чезнем за још једним дететом. Просто је невероватно како се у последње време јасно и лако изјашњавам о шкакљивим темама, без икаквих проблема. Како у последње време јасно разумем своје инстинкте, препознајем неправду и успевам некако да хватам чаше у лету, тик пре самог разбијања.

Уживам у својем двогодишњем труду и раду на слици идеалног "породичног пејзажа" за Вука - коначно, оно чему сам тежила од самог његовог рођења добило је сасвим јасне контуре и темеље. Коначно, њих двојица имају везу... и мој "посао" је урађен, повукла сам се из њихове приче како сам и желела да буде. Чињеница да се Вукови родитељи подносе, зарад његовог добростања, и изрази његовог лица сваког пута када га одводим у наш стан из великог дворишта где има све што је детету потребно ми говоре јасно да је он - срећан. И зато, ја само могу да потапшем себе по рамену.

Иде ми мађијаштво, ових дана. Разумем, та реч не постоји, али је једина којом бих могла да опишем све ово. Предамном се дешава сасвим (не)вероватна ствар, мој син расте и све више покушава да комуницира... пролазимо кроз фазе препознавања делова тела, боја, воштаних бојица по целом стану и разнобојних неправилних кругова и вртлога исписаних по зиду у ходнику. Исцртавамо његов длан на папиру, стопала... покушавам да се присетим како се беше црта маца, куца, коњ... глумим све те животиње пред спавање милећи по стану, баш како он тражи и воли.

У фази је и када НЕЋЕ да једе... једноставно, он једе да би преживео, воће идаље неће ни да лизне у сировом облику, али ме такође радује што на исти начин одмахује главом на чоколаде и слаткише. На чему живи? Let me see.... На млеку, млеку, млеку и милк-шејку, рибљим штапићима, куваном купусу и пиринчу, туњевини и кромпир-пиреу, боранији и форнетима - искључиво и само један дневно, од шунке и сира. Воли чипс, штапиће пуњене кикирикијем и кокице, сок од брескве и ђус. Све остало... не мора баш.

Највише се дружи са Ниџом, наравно... скоро сваки дан су заједно, а Марија и ја као запете струне пијемо кафу, спремне да сваког тренутка натукнемо плаве шлемове на главу и улетимо да регулишемо њихове тучњаве. На жалост, Вук је све ратоборнији. У последње време, веома свестан своје територије и својих ствари, спреман да на све начине одбрани своје, па биле то коцкице или розе фротир за покривање. Или се сам бори, или кукњавом од мене тражи да узмем. Да не дозволим.

Врло је самосталан... у ретким ситуацијама ми даје руку када шетамо, у стању је да целу шетњу - претрчи, тако да се понекад дешава да ја јурцам за њим кроз парк... као тане је, за час се нађе на педесетак метара од мене...

Најомиљенија фигура у његовом животу је - његова тетка. Његова најдража. Све, све... али тетка је Закон! А веруј ми, и он је Звезда свих њених филмова. Ја ту само могу да повремено одглумим маму, иначе ... Вук и његова тетка су посебан свет.

Неко лепо рече, да тетке не постоје требало би их измислити... хехе.

... и ја га потпуно разумем

                 Одавно хоћу ово да објавим на блогу, па никако да сачувам папирић из новоотвореног паковања помаде. Једино што сам одувек знала је да је Павловићева крема закон за бебе и маторе јер је одличног квалитета и 100% сигурна. Једном сам почела да читам пропагандни материјал, и мислим да је човек заслужио да се нађе овде. Свака гуза је макар једном намазана овом кремом у ублажила оједе :) ви се тога вероватно не сећате, ал'питајте своје маме. Наравно, не морам да Вам цртам да је Вук главни потрошач. већ скоро 2 године

Кад сам ја била мала, рецимо, ишла сам у основну школу, била је популарна нека песма (сада мислим да је то песма групе "С'времена на време") о некој тети која укључује телевизор и гледа цртани филм, док размишља о торти за коју треба да направи фил.

Ја сам ето данас тек укапирала, да сам ја постала та "тета". Јучерашњи дан ми је протекао у хаосу, мом тати се запалио ауто на путу ка Златибору, негде на Руднику... и размишљала сам, наравно, када је прошла опасност и када је загрмео преко мобилног да "престанемо да га зовемо, јер је ОН ДОБРО а ватра је угашена" о томе како смо у том ауту требали да будемо и Вук и ја. За мене - мање више, али за Вука, итекако сам се замислила...

Док смо чекале да га дошлепају заједно са аутом, не знам зашто, почела сам да гледам Вукове слике... откако се родио, па на овамо. Пронашла сам његову прву првцијату фотографију у животу, сликала га наша Розе мојом тадашњом Нокиом 3650. Ускоро ће мој фрајер да напуни целе две године и надам се, коначно ће "добити шифрарник" којим ће његов мандарински/јапански/енглески/српски коначно добити облике језика на коме ћемо моћи да га разумемо. За сада му све речи звуче "ктктктктктткткткткткт"са све узлазним и силазним гласовима, мада морам да признам да је "скинуо" гестикулацију и изразе лица док нам се обраћа - за 10! Пресмешан је! :)

Личим на тету са почетка приче, јер сам данас имала посла преко главе (ПРОЛЕЋНО СПРЕМАЊЕ, ИМЕ ТИ ЈЕ УЖАС!) и једва да сам стигла да се видим са Вуком. Кад сам коначно све завршила, било је око 2 и он је спавао. Онако знојава и прљава од чишћења гараже, аутомобила стајала сам поред кревеца и посматрала га како спава. Слушала га како дише, посматрала му лице и напућене усне, препуног срца. Истуширала се, обукла пиџаму и докопала кревета... следеће чега се сећам је мало, топло тело које се леђима утискује у мој стомак и његова рука која ме мази по коси. И његово кикотање...

Личим на ту тету јер сам радила све оно што маме раде, када је субота и ружно време напољу - покушавала да му будем ортак за играње, играчка, куца, маца, пријатељ, мама... око пола једанаест сам се претворила у немилосрдну кротитељку и отерала га у кревет. У међувремену се чула са Драгим, са цимером, са Тетом, кумама и другарицама, одгледала серију, спремила ручак за сутра, нагурала веш у машину, сабрала рачуне, одговорила на мејлове, смс поруке, спаковала играчкице, одолела да се не јавим некоме на МСНу... велика сам девојка :) неке ствари се боље доживе кад се прећуте, зар не?

Коначно, личим на тету из песме, јер сам дочекала да он заспи и куцам свој блог. Његов блог, уствари. Одабрала сам плејлисту која ми прија, срчем последњу кафу (да, боље би било да пијем чај, слажем се потпуно... али, навика је навика...), једним ухом ослушкујем њега који кашље, другим музику, мислим на сутрашње обавезе, на овога који је идаље на МСНу али идаље му одолевам :)...

Права сам тета. Браво ја.

Вук, Ниџа и Мала Тета - Нена, јуче предвече

*

Седим за рачунаром, из дневне собе чује се тон познате мелодије и знам - седам је сати. Вук се игра нечим иза мојих леђа, међутим, када чује ове тонове, усправи се и испусти звук како да негде касни (само чекам кад ће ти то да каже!) - и следеће што чујем је убрзани бат његових стопала из наше у дневну собу...

Да објасним - почиње "Слагалица" на Првом. За сада његов омиљени квиз. Мада, нема разлике ни када се гледају "Питања за шампиона", "Чик Чик Погоди", "Високи напон", "Милионер", "Све или ништа"... не знам, можда сам нешто заборавила. Осим што ово што сам навела значи да се код нас у кући много гледа ТВ, такође значи да ја немам благе везе шта се мом сину мота кроз главу док свих 30 минута без речи помно прати радњу. Ништа не може да га омете нити прекине у гледању квизова.

Д и ја се често смејемо гледајући га како покушава да изговори "СТОП" у првој игри слагалице, док се бирају слова, или док одговара на питања у игри "Ко зна - зна". Уме и да се обрадује када се реше асоцијације, да аплаудира значајно гледајући у нас, сав зачуђен зашто се и ми не радујемо.

Осим квизова, веровали или не, Вук игра шах на рачунару, а против истог. Јасно ми је да нема појма у чему је поента игре, нити како се креће која фигура, али зна да сам укључи игру, одабере беле фигуре, укључи 3д изглед табле и повуче први потез. Онда стрпљиво чека да црни одигра своје, али је прави ужитак и најискреније радовање се догоди онда када се једу фигуре. Није битно ко - коме.  Игра и флипере, и "Изија"...

А онда опет, њега забавља прскање воде по кади, коришћење ноше, слагање празних саксија, ређање коцкица, обожава да извади све шерпе и да их преслаже, врати па онда опет извади са полица... Воли да се игра са Ниџом иако се често посвађају, отимају, па и потуку - све је то за децу. Обожава љуљашке а последњи хит је - јурење и храњење голубова у центру Пожаревца.

Немојте да се чудите ако га једног дана видите како седи у некој од столица и ко од шале одговара на разноразна питања