Sedi i pričaj... «

 Naprosto kada me uhvati i neki bedak,misli krenu same,skoro da prsti nemogu ritam  da im uhvate, radio index svira naravno sve to na nekog ovakve prirode tako može up ili down da utiče,a ja odo u down fazu,lepo mi reče koleginica ko se petkom smeje,subotu i nedelju preplače,beše to mala šala ali ostvari se. Odloživši put na koji se već odavno spremam,često nevoljna da pođem,pokušala sve ponovo negde u sebi da sakrijem ali ne ide.A gde i da idem? Dovoljno je čuti pesmu Marija i sve krene u tom pravcu,misli i davno izgovorene i stalno ponavljane reči "ti to možeš,ti to moraš",način na koji je puno toga prenela na mene, snagu žene,majke koju je posedovala.Uvek sam joj se divila odakle joj snage i volje,a nimalo život nije bio milosrdan prema njoj.Kad god  je videla da mi se nešto mota po glavi,našla je trenutak i izgovorila još jednu rečenicu koja mi  nedostaje,o ovakvim trenucima  da i negovorim. Sedi i pričaj.Znala je koliku brbljivicu ima a da je to jedini način da kroz,reči,pričajuči joj bilo kroz suze, smeh neka svoja zbivanja ili potrebu da sa njom podelim nešto,olakšam sebi .Nikada nisam imala ruke kao ona,  sposobne da za sobom ostave gomile ručnih radova,goblena,šlingeraja, štrikanih,heklanih stvari...učila me,naučila sam nje radi ali nevolim sve to da radim .  Spoj dve duše me načini ovakvom,a možda će ovo biti nešto što ću ostaviti jednog dana,nešto što u sebi,vešto  godinama skrivam,a  i sada pišući ove redove.Umesto pričaj sada je piši ... želim a ne moram,a valjda i mogu...