Ne zna covek ni sta da kaze na ovo. Suvisne su reci to je sigurno, i nema pravog odgovora da li ih pustiti ili ne. Sudbina ili ko zna sta li je.......

Vrbares mislim da će to ostati dilema.Da li im nekom zabranom spašavamo život ili ograničavamo slobodu ?Ali što više razmišljam na tu temu to mi se više nameće izreka:"Najslađe je zabranjeno voće."Tako da zabrane samo vode u želju da se baš to proba,uradi ,ode...


Izmenio vaske972 dana 20.4.2008 u 09:57

jedno od uputstava o životu iliti životnih mudrosti od mog dede jeste "nikada ne misli na zlo sine, jer ga (ne dao Bog) možeš naslutiti" i toga se i kada je moje dete ili neko mi blizak u pitanju uvek pridržavam - "ne slutim na zlo" i hvala Bogu ide sve odlično..a i ima i ona druga "od sudbine se nikuda ne beži" pa ako je već tako čemu strah - neka svako uživa u svom životu, a mi u ljubavi prema njima i to je dovoljno .:o)

kojak uopšte nisam tako razmišljala dovoljno iskustva imam u odgajanju dece,trudim se da pozitivno razmišljam,samo mi se neki nemir uvukao i bi mi lakše da sve to napišem,nikada im nisam branila kretanje,naprotiv ali sam naučila svoju decu tome da se na mene uvek mogu osloniti i pričati otvoreno o svemu,pišući post sam više sam razmišljala o tim mladim kakva je njihova komunikacija sa roditeljima,u društvu i šta ih na to sve tera

drago mi je da je tako, ali u postu malo drugačije pishe i podestilo me je na mnoge do nas roditelja, koji (u najboljoj nameri) ispoljavamo onaj nemir, koji deca jednostavno osete, jer nas veže ona zajednička božanstvena nit, kroz koju mi osetimo i najmanju nesigurnost kod naej dece, ali i ona kod nas..
E, ta se nesigurnost prenosi na dete i podstiče ga na nepotrebnu bojazan, koja onda remeti mogućnost da se dete opusti u pravom smislu, nego je stalno na nekom oprezu brinući dodatno o nama, a ako se ne opušta onda je napetost trajna i dovodi do problema u komunikaciji pre svega..
dakle - ako već hoćemo da dete ima puno poverenje u nas, ono ne sme da oseća tu nervozu, jer se upravo zato i pribojava da nam kaže istinu, strahujući kako ćemo je mi podneti i tu mnogi od nas greše.
Nadam se da razumeš i da se kod tebe ta greška ne pojavljuje, a ako je i ima da ćeš umeti strpljenjem da je otklanjaš u što većoj meri (meni je trebalo par godina do zadovoljavajućeg rezultata) :o)

Slazem se sa kojakom,
pa postoji i ona poslovica,u stilu,ne daj boze da ti se desi šta ti majka misli,a daj boze ono što ti zena misli.
Ovo je malo da se našalim,jer tvoja deca verovatno nisu još u braku,ali ta je poenta.Ne prizivati zlo.
Deca se ne mogu drzati pod staklenim zvonom,već ih treba pravilno usmeravati,i tretirati kao sebi ravne,i sve će biti u redu.
A mladića mi je zao,naravno.
U ovo vreme nije dovoljno,gledati svoja posla i ne ugrozavati druge,nesreće prosto same dolaze.
To je strašno,ali ne i razlog da se dete sputa u odrastanju i prozivljavanju mladosti.