«

4.7.2008 «

Mene ne mogu povrediti drugi.

  

Samo ja mogu povrediti sebe. Lošim izborom, lošom odlukom ili pogrešno procenjenom situacijom.

  

Nosila sam se sa nerealnim očekivanjima, prevelikim odgovornostima i obavezama.

  

Nosila sam se opravdanim, kao i neopravdanim nepoverenjem.

 

Nosila se sa prevarama i izdajama.

 

Podnosila zlobne poglede i podsmehe.

 

Borila sam se protiv mnogih predrasuda i nepravdi.

 

Protiv dvostrukih standarda i lažnog morala izvestačenih ljudi.

 

Borila sam se protiv malogradjanštine i diskutabilno "normalnih" očekivanja društva.

 

 Nosila sam se sa nerazumevanjem i osudjivanjem.

 

 Izborila se sa svojim kompleksima, kao i sa kompleksima koje su mi nabili drugi.

  

Podnosila nebitne osobe koje misle da su bitne, kao i ponašanje bitnih ljudi kojim su mi pokazivali da sam im nebitna.

 

Postala sam svesna svojih mana, ali sam takodje osposobila sebe da uočim i tuđe mane.

 

Shvatila sam da zlobne  ljude treba sažaljevati, i ne dozvoliti im da budu uzrok našeg nerviranja.

  

Borila sam se sa crnim danima i naučila kako da ih pretvorim u životnu lekciju.

  

Shvatila sam da kada ideš prema cilju, ne smeš obracati pažnju na ljude koji stoje pored, gledaju i osudjuju. Oni nam zavide na jakoj volji.

 

A kada padneš, jedino što možeš da uradiš je da ustaneš i nastaviš da hodaš. .

  

Naučila sam da pomognem sama sebi.

  

 

... danas je bio onaj dan  ... i odjednom ti sve postane jasno

Objavio vrbares u 18:58 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (21) | Pošalji komentar


Sedi i pričaj... «

14.6.2008 «

 Naprosto kada me uhvati i neki bedak,misli krenu same,skoro da prsti nemogu ritam  da im uhvate, radio index svira naravno sve to na nekog ovakve prirode tako može up ili down da utiče,a ja odo u down fazu,lepo mi reče koleginica ko se petkom smeje,subotu i nedelju preplače,beše to mala šala ali ostvari se. Odloživši put na koji se već odavno spremam,često nevoljna da pođem,pokušala sve ponovo negde u sebi da sakrijem ali ne ide.A gde i da idem? Dovoljno je čuti pesmu Marija i sve krene u tom pravcu,misli i davno izgovorene i stalno ponavljane reči "ti to možeš,ti to moraš",način na koji je puno toga prenela na mene, snagu žene,majke koju je posedovala.Uvek sam joj se divila odakle joj snage i volje,a nimalo život nije bio milosrdan prema njoj.Kad god  je videla da mi se nešto mota po glavi,našla je trenutak i izgovorila još jednu rečenicu koja mi  nedostaje,o ovakvim trenucima  da i negovorim. Sedi i pričaj.Znala je koliku brbljivicu ima a da je to jedini način da kroz,reči,pričajuči joj bilo kroz suze, smeh neka svoja zbivanja ili potrebu da sa njom podelim nešto,olakšam sebi .Nikada nisam imala ruke kao ona,  sposobne da za sobom ostave gomile ručnih radova,goblena,šlingeraja, štrikanih,heklanih stvari...učila me,naučila sam nje radi ali nevolim sve to da radim .  Spoj dve duše me načini ovakvom,a možda će ovo biti nešto što ću ostaviti jednog dana,nešto što u sebi,vešto  godinama skrivam,a  i sada pišući ove redove.Umesto pričaj sada je piši ... želim a ne moram,a valjda i mogu... 

Objavio vrbares u 18:07 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (12) | Pošalji komentar


jedan za suze «

5.6.2008 «
              Delovao je uvek mirno,aristokratski,izuzetne snage duha i tela,markantan mudar, posvećen deci,porodici.     Imao je težak život,mnogi ga nisu ni redovno poznavali,bio je prilično zatvorena i mistična osoba. Nisu ga svi mogli razumeti osim njegovih najbližih,kada bolje razmislim možda čak ni oni dovoljno .
          Koliko je samo strpljenja imao da svoju decu izvede na pravi put,uvek okružen ženama u kući jer mušku decu nije imao,rano izgubivši oca,jedna sestra je već bila udata a  ostala je 18 godina mlađa sestra o kojoj se uz bolesnu majku,pored nas tri starao. Ono što mi je na neki način ostalo kao neki trag na duši jeste što je iz razloga što se je smatrao ma šta će drugo žensko dete osim kada završi školu da se uda,pa neka bira sebi nešto što će joj doneti siguran hleb , usmerio me na školu u kojoj se nisam našla ,i na neki način osta puno toga što sam volela,negde duboko u meni a život je tekao dalje i svakim danom sam se udaljavala od tih svojih potreba,za radi njega,vremenom svoje porodice itd,kako to u životu to već biva.No međutim dolaskom na blog volja za pisanjem stvaranjem,ponovo se vratila bivala sve jača i jača,polako sam se prisećela vremena koje sam provodila učestvujući u literarnim sekcijama, večerima poezije na koje sam obožavala da idem,svih takmičenja, da ne dužim svega što sam iz ljubavi radila, a i odrekla se ,zaledivši deo sebe,potiskujući tu potrebu uživala sam u  blagodetima braka,majčinstva, ali vreme polako donese taj osećaj ponovo. 
       Sklanjala sam sve zapise koje je otac ostavio iza  sebe, redovno je vodio dnevnike, u kojima je pisao o svima nama,verovatno dugo vremena krišom,pa sve smelije zatim nam ih je zadnjih godina čitao, ostavljajući za sobom predivnu zbirku porodičnih okupljanja i dešavanja,kako lepih tako i tužnih.Prepune otisaka stopala i ručica svojih unuka, njihovih crteža,kada sam ugledala neki dan veličinu svog dlana u jednoj od njih,nema reči kojom bih vam to opisala.Sve sam to čak i od sebe same sklonila pre nekoliko godina,kada sam morala da ispraznim roditeljsku kuću noseći sa sobom  njegove dnevnike.Kada god sam otvorila orman u kojem stoje,brzinom munje sam zatvarala vrata istih,ne želeći da ih čitam, u njima su presovani listovi oraha ,svih drveća i voćki,svih cvetova koje je majka gajila u dvorištu .
        Poslednje sekunde njegovog života kao u filmu provela sam ispred vrata preko kojih mi više  nisu dozvolili da uđem, u malenom hodniku iz kojeg su mi rekli da ne idem nigde.sedela sam i u jednom trenutku pojavila mi se slika kako me vodi u maloj beloj bundici za ruku kroz dubok sneg nisam znala tog časa da li sam budna da li sanjam,ni gde sam samo  da me drži  za ruku  i da onako malena koračam pored njega kroz sneg. 
      Shvatila sam da u mnogome podsećam na njega,a želja da se ponovo latim pisanja je sve jača i jača, svaki početak je težak pa i ovaj da u što manje reči stane sve ono što osećam,mislim a i da podelim sa vama kako suze, tako smeh i iskrice u očima .Ponovo osetih snagu i volju da istrajem i ne odustanem u nameri, a sa vama sve to podeliti  mnogo lakše je
          
Objavio vrbares u 16:56 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (8) | Pošalji komentar


KAKO ŽIVETI NAJBOLJE GODINE «

20.5.2008 «
Nešto me danas podstaklo,da podelim sa vama jedan dan,u kojem sam napravila ogroman korak,prvo sebe radi,a i na opšte zadovoljstvo svoje porodice  i veoma sam ponosna zbog toga.
    Da bi ste razumeli,suštinu moram da se vratim nekoliko godina unazad,sa nepotrebnim detaljima vas neću opterećivati,onaj ko je to doživeo zna za strahove, a ko nije želim mu da ih nikada ni ne oseti.U roku od 6 meseci sudbina je htela da imam dva saobraćajna udesa.Svi smo dobro prošli,u sred bela dana pijani vozač   izgubivši kontrolu nad svojim vozilom udari u naš auto  .Završila sam zalepljena za staklo,sreća bez većih telesnih povreda sa potresom mozga,slomljenim nosom  a tragovi u duši ...Ne prođe ni šest meseci,oporavili se od šoka nismo,na otvorenom  putu izleti životinja iz jarka,pravac na nas novi udes,novi šok ali bogu hvala dobro prođosmo.
      Naravno posledice sam dugo osećala,  pri svakom ubrzanju auta uvek sam morala,da savladam strah od vožnje ,već sam ih sve nervirala,ćutke gledajući u sat ili pokušavajući  kao nešto da dremam.Rešim da odem da se posavetujem sa stručnjacima,oni će mi pomoći, ponudiše mi gomilu recepata i konstatovaše pa najmanje treba pre puta šest meseci da ih koristite itd.Uradih to 3 dana pred prvo putovanje, godišnji odmor ima li lepše od toga ali nove muke,što smo se više penjali po planinama   meni je  od svake nove krivine bilo sve teže i teže,panika ,strah,nemir užas jednom reči. Nisam htela da kvarim porodična putovanja. U  jedno sam bila sigurna,još toga dana su recepti završili  u kanti za smeće,a ja počeh sama sa sobom ti to možeš.Bilo je nakon toga još putovanja,i svi su zaprepašćeno gledali sigurna si da želiš,počela sam skoro da planinarim,ajde i žičaru da isprobam.
O knedli u grlu da vam ne govorim.Polako korak po korak borila sam se sa svojim strahom . 
       Godinama sam posmatrala ljude šta li rade na tim razno raznim vrteškama,ringišpilima itd.Prvi maj
porodična šetnja,odsustvo sina,snajka sa setom pa prošle godine smo se vozili i na ovom,i  na onom. Osetim još jedan izazov.Hoćeš samnom da ideš? Pogledala me sa nevericom sigurna si da možeš,ma daj , šališ se?  Otišle smo kupile karte sele na Rainbow,sledio je Speedy a Kamikaze su bile vrhunac .Adrenalin proradio fobije nestale . Moram da dodam poslala sam odmah SMS sinu " Eto kad tebe nema,moram ja ,žao mi snajkice, ne bi majka ni živa na to sela,ali  umesto tebe .....vozila sam se na Speedyju ,Rainbow,Kamikazama ..... HOĆU JOŠ .Odgovor stiže :Neka kad nisi pre moraš sad. Ne da meni đavolko mira okuražila se, malo mi a moram da se pohvalim i drugom sinu.
        Šaljem drugi SMS i stiže brzi odgovor  drugog sina '' Gde ste ? Doće ti dete pa će i ono sa tobom Ti častiš,prvi sam rekao'' 
         Najmlađi je bio svedok dok se sa drugaricama motao okolo sa zaprepašćenjem me je pogledao i mama ti stvarno,vidite moju mamu ide na kamikaze.Mene uhvati smeh od iskrenosti dece ,strah se izgubio ,valjda je svaki krug pratio čekajući majku hoće li se srušiti.
        Svekar je bio najbolji kaže neveruj joj sine više ako ti kaže da je boli nešto,i da se boji brze vožnje kad može na kamikaze da ide,zdrava je .
       I ovo je jedan mali detalj iz najboljih godina,koje podelih sa vama .A sutra ... pa sutra je novi dan,po prognozama verovatno lep i sunčan.
Objavio vrbares u 13:50 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar


«

9.5.2008 «
              Od svega me još užasno boli glava, hiljadu misli ,besna sam,razočarana,iznenadjena ma čak ni to ,valjda sam naprosto zblesana.A neki dan pričam o pozitivnosti, a gle mene sada ali da objasnim zašto pa vi recite svoje mišljenje biće mi drago
           Staro društvo nakon dugo vremena na okupu,deca od 2 godine,osnovci,srednjoškolci,nekoliko mladih momaka koji su tek iz klupe izašli i već  zarađuju radeći po desetak sati  na dan,o mojoj generaciji i da nepričam,svi smo se našli u istoj kući,Sveti Marko slava našeg prijatelja.Domaćini sretni što smo svi tu, mi još sretniji da smo se svi uspeli posle dužeg vremena okupiti, jer nam to u zadnje vreme baš ne ide od ruke.Tu smo svi jedni uz druge ali obaveze čine svoje pa su nam ovo retki trenutci.
         Veče prelepo,mirno terasa ogromna,dvorište za dečicu dušu dalo,i krenusmo sve po redu,večerica,priča,prepričavanje prošlih i sadašnjih dana,smeh opuštanje,muzikica koja ne remeti nikoga,ali što smo mi opušteniji bivali oko nas se da polako se pripremalo nevreme.Pustili smo malo jače muziku,dali sebi oduška, kad odjednom  muk.Deca potrčaše na kapiju zovu domaćina došla gospoda,zvani su, ljudi samo rade svoj posao da vide ko to remeti javni red i mir.Moram napomenuti da je tek deset sati bilo,dodjoše videše i odoše.Popiše u čast domaćinske kuće kafu sa ovim društom koje se usudilo da remeti tišinu proletnje večeri u maloj uličici.No to nas nije oneraspoložilo načisto,malo nam je i dobro došlo da nastavimo,kad telefonski poziv,zvonjava na kapiji itd.Hoću da kažem da nismo ništa radili što bi umanjilo i srozalo ugled kuće u kojoj smo bili,niti smo se nepristojno ponašali da me ne bi neko od čitalaca mog posta pogrešno protumačio.Pogledah prema komšijskoj kući koja se bitno smanjila,postala je mala,ustvari nestala je .Došlo mi da potrčim u moju ulicu i izljubim sve moje komšije, koje su istrpele sve one divne večeri u našoj kući koje su nama puno značile,verovatno su sutradan popodne legli da dremaju ako su i malo kasnije tih noći zaspali, ali mi nikada nisu pozvonili na kapiju,a kamoli prijavili zbog remećenje javnog reda i mira. Sad kad napisah već mi je malo lakše.
Objavio vrbares u 18:55 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar


malo pozitivne energije «

3.5.2008 «
Da bi istinska energija ljubavi mogla da prožme vašu dušu,mora vas zateći u takvom stanju kao da ste se upravo rodili.Zašto su ljudi nesrećni?Zato što žele da zarobe tu energiju,a to je  nemoguće.Da bi taj kanal uvek bio čist i prohodan,treba zaboraviti svoju ličnu priču i pustiti  tu energiju da se svakoga dana ukaže onako kako želi .Treba njoj da se prepustite da vas vodi.
Objavio vrbares u 18:25 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (16) | Pošalji komentar


Colors and Love «

25.4.2008 «
Objavio vrbares u 19:33 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar


Ana «

21.4.2008 «
            I opet zvuk telefona .... a bilo ih je juče na pretek, pa naravno rođendan mog sina .....pozivi stizu ....prvi trči na svaki zvuk zvona... ozarenog lica,imali li  lepšeg poklona od osmeha zadovoljnog i sretnog deteta ,radost isčekivanja gostiju opet prekinu poziv ali ovaj je bio  namenjen meni ....
          Zdravo Seko samo da ti javim ....odjednom samo suze,očaj zašto baš danas...zašto na današnji dan da nas ostane jedan manje......  
          Nesvesno sam krenula prema orahu,sa slušalicom u ruci pokušavajući da izgovorim nekoliko  reči,nemogah.... one su  bile suvišne u tom momentu, isto smo osećali...ali ovog puta je ipak njemu bilo teže,u tim cipelama sam  već bila, teške su  ali kad ide po redu,čovek naprosto prihvati i nastavi dalje .  
        Daljine .....zašto smo uvek tako daleko jedni od drugih...nekada smo pod orahom provodili dane,nedelje,vikende...a sad,a sad  kad tako trebamo jedno drugom zbog spleta životnih okolnosti pisanjem i sećanjima  olakšam sebi dušu.
     
        Leto godine neke,kada je četvorka koju ću spominjati,provodila na okupu jurcajući po prostranom dvorištu,uživajući na mestima koje su za njih osposobili,ljuljaške na ogromnom orahu,stari bazen na dnu dvorišta koji je nekada pre služio brčkanju patkicama, pretvoren je u '' tajno  skrovište'',u kojem se igralo.A maštu su imali ogromnu.Ja kao najmlađi član te četvorke,  biti mladji od njih četiri, sedam i osam godina, morate priznat nije bila mala razlika .Mislim da sam tada imala oko  pet godina.Oni su već stigli u fazu kada su igrali mame i tate,i  u toj igri neznajući šta da rade samnom,a uvek sam im smetala,stavrno neznam zbog čega,dodeliše mi ulogu bebe.A bebin posao se zna ćuti,spava i ručka.Dojadi meni moja uloga i rešim da probam da je zamenim,ali niko nepristade od njih.Besna sam ležela u skrovištu ,držeći neku staru bočicu za bebe,krišom provirivši  videh svoju sestru kako se nešto penje po dudu,sigurno joj je nestalo bilo materijala za ručak,pošto je kao najstarija bila mama.E pa Seko moja sad će '' beba ''da ti pokaže,pritrčah joj, skakući da je dohvatim i da  iskalim svoj bes strgnuh joj gaćice ispod letnje haljinice,Ona skoči dole postidjena,ja zbunjena vidim tačkastu pozadinu svoje sestre.Ona vrišti po dvorištu ,plače,dotrčaše svi dolete i tetka , ''Kalimero'' šta si opet radila ?
Tada sam samo iskolačenih očiju rekla ja sam'' beba '', a danas bih verovatno rekla ustanovila sam da mi je sestra ušla u pubertet.Prisećajući se toga dana,kad god je tetka sa prekorom spominjala, a šta si  sve radila dok si bila mala,a ja sa ponosom vičem''ja sam beba''
      Da me ne bi pogrešno shvatili ,ako ste imali strpljenja da pročitate  post,sećanja me vraćaju u ta sretna vremena ovo ostalo je ipak .....život ....sa svim lepim a nažalost ružnim zbivanjima.Ipak više volim lepa zbivanja sa svim meni dragim ljudima,a kad neko jednom nestane ....sećanja ....i ovo je jedno sećanje na Anu
 
Objavio vrbares u 19:17 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar


dilema «

19.4.2008 «
        Od ranog jutra me uhvatila neka nervoza,nakon što čuh poznati glas,  po tonu mi je bilo jasno eto opet neko zlo, i naravno ....
       Još se ni smirila nisam od tragedije koja se desila pre nekoliko dana, smrt mladića, danima smo svi bili u  šoku nadajući se da će da preživi,moleći se za njega ali...nažalost uzalud.
      Glas sa druge strane  je si li čula noćas ...nova tragedija i još jedno užasno isčekivanje ...kakva li  je sudbina tog momka,šta mu nosi dan, a šta ova noć bog dragi zna....znam samo mu da želim da još dugo uživa u lepotama života,pa pobogu tek je pred njim
     Odjednom me obuze neka zimoća,pa tu su i moja deca ,još veći strah ,kako da ih nepustim da idu,kad mi  se umiljatim glasom obrate ja bih ovamo...,a ja bih večeras...doći ću do .....pa i ja sam u tome uživala,kako da im uskratim izlazke,kretanje i sve lepote njihovog odrastanja ...a da budem mirna.
     I druge majke  su sinoć ispratile svoju decu, odoše deca sretna, prelepo proletnje veče ,mirno tiho prijatno  pretvori se ponovo u noć  užasa...
     Večeras kad se vrate jedan sa kafice od drugarice,drugi  sa košarke opet će bit mama ja bih ...večeras... šta im reći večeras   
Objavio vrbares u 19:10 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar


Jedan od onih dana koje bih najradije prespavala «

17.4.2008 «
 
 
       Znala sam da neće proći dugo vremena a da mi ne dodje ovaj dan,svi ga vi imate,kada najradije ne biste naravno ni nogom kročili preko praga vaše kuće. Jednostavno vam dodje dan u kojem pomislite 
'' ma što sam se i rodila danas, i zašto sad da ovo i ono kad mi se baš neće''    .
 
     Znala sam da će takav dan ipak da me priznala ja to ili ne ,natera i da vam kažem par reči i o njoj...
     Poticala je iz jednog malog mirnog gradića,iz kojeg je ponela,  sve što je mogla,a to je od kolevke pa  do školskog doba tj mladost.
    Uspomene svoga detinjstva, radost porodičnih okupljanja,pod orahovim stablom koje je bilo ogromno u njenoj rodnoj kući  je takođe nešto što je sačuvala ,a sve ostalo je želela da zaboravi .
    Izdanak istog tog oraha je dobila od oca,bila je ponosna ,kad bi ga gledala videla je da i pod tim orahom vreme ostavi svoje tragove.
    Pod njim je učila decu prvim koracima,radovala se,igrala se sa njima posmatrajući njihovo odrastanje,okupljala svoje prijatelje,uživala sa njima pod njim.Punoletstvo najstarijeg sina,ispraćaj u vojsku,ženidba,punoletstvo drugog sina sve je bilo tu .Bezbrojne žurke mladih ljudi koje je sa radošču organizovala ili su se nenadano dešavala.
     No orah je bivao veći,sve je veće grane imao,stvarao veću hladovinu po dvorištu.Znala je satima pod njim da sedi,posmatra svaku granu ponaosob, prebirajući  po svojim uspomenama ,znala je da one lepe ne želi da ukloni ali da ima i onih  koje bi najradije odstranila.Tačno je znala koje grane su budile u njoj ružne uspomene ,želela je da ih se oslobodi ali nije znala kako,sve do jednog dana....
     Na poziv svoje prijateljice da ode tu i tu .....i da malo pročita ...,nakon svega pročitanog u dve nedelje, te ćaskanja sa prijateljima,znala je ,da i ona vidi i čuje ono što drugi nemogu da razumeju, i da je to odvuklo duboko u hlad oraha.O  da i nju  su stigle čuvene krize koje su prateća pojava života ,želela je da izbaci iz sebe staro i preživelo,da bi našla mesto za novo.Znala je da je  proces promene,dostigao svoj vrhunac tj. tačku ključanja,osetila je ogromnu energiju.
       Počela je da pravi red,posekla je grane oraha, koje  su stvorile veliki hlad tamo  gde to nije želela,duboko ...ionako su to samo ....ma ružne uspomene
sutra je novi dan,valjda ću poželeti da ....e sad odoh da popijem toplu čokoladu
 
 
Objavio vrbares u 19:18 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (11) | Pošalji komentar


Ona sjajna vremena.... «

13.4.2008 «
Nešto što poželeh da vam poklonim za danas  Legende  Ona sjajna vremena
Bilo je sjajno vreme
a mi smo bili mladi
hrabri i puni sebe
sigurni,šta da se radi
A osmeh jedini jezik
koji sva otvara vrata
brige,o šta su to brige
kad su i suze od zlata
Sve vreme ovog sveta
sve je to bilo naše
da sve to brzo prođe
to,stari,samo plaše
Tek se od jednom vidiš
u oku nema sjaja
nešto u kosi belo
oktobar i u sred maja
Dok grudi nešto steže
k'o kamen,kao stena
sve želje jednoj nudiš
za ona sjajna vremena 
Objavio vrbares u 19:33 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Probao sam tekilu,baš je fina «

12.4.2008 «
Cao mama tek probudjen glas mog pubertetlije me trgnu iz nekih mojih razmišljanja . Sumirajući utiske o sinoćnom izlasku prva rečenica koju je izgovorio beše
PROBAO SAM TEKILU,BAŠ JE FINA ....
Nakon svih ostalih utisaka kojih je bilo na pretek,te slika prikazanih na lokalnom sajtu događanja u gradu poželeh da mu kažem
PROBALA SAM BLOGOVATI BAŠ JE FINO...
 Istog trena hiljadu misli mi je prošlo kroz glavu,htela sam a nisam smela na glas da kažem da dok on uživa u svim čarima svoje mladosti,čekajući da se vrati kući nadjoh sebi način da skratim vreme,čitajući predivne postove,stidljivo ostavljajući po koji komentar,kao da činim nešto što ne bih smela...I tada mi prođe misao htela bih puno toga samo da znam kako,ni blog nisam znala da otvorim a da nisam imala tvoju  pomoć i podršku  ne bih pisala ovaj post
Objavio vrbares u 19:23 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (7) | Pošalji komentar


(REMEMBER THE DAYS OF THE) OLD SCHOOLYARD «

11.4.2008 «
U silnoj zelji da napisem svoj prvi post nisam mogla a da ga ne posvetim....prepoznace se sama
 
Remember the days of the old schoolyard
We used to laugh a lot,oh don't you
Remember the days of the old schoolyard
When we had imaginings and we had
All kinds of things and we laughed
And needed love...yes I do.
 
 
Objavio vrbares u 19:03 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (9) | Pošalji komentar


Powered by BlogOye!