Zastava	Grb
Zastava	Grb
Položaj u Srbiji
Osnovne informacije
Površina:	359,96 km² (grad) 3222,68 km² (gradska oblast)
Stanovništvo:	1.281.801[1] (grad) 1.576.124[1] (gradska oblast) (2002)
Gustina:	488,42/km²
Koordinate:	44°49′SGŠ 20°28′IGDKoordinate: 44°49′S 20°28′I
Poštanski broj:	11000
Pozivni broj:	+381(0)11
Automobilska oznaka:	BG
Vremenska zona:	UTC+1 (CET) (Letnje vreme: UTC+2 (CEST)
Zvanična stranica:	www.beograd.org.yu
Politika
Gradonačelnik:	v.d. Zoran Alimpić (DS)
Vladajuće partije:	DS/DSS/G17+
Poslednji lokalni izbori:	Oktobar 2004.

Beograd je glavni i najveći grad Srbije. Jedan je od najstarijih gradova u Evropi. Prva naselja na teritoriji Beograda datiraju iz praistorijske Vinče 4.800 godina pre nove ere. Sam Beograd su osnovali Kelti u 3. veku pre n. e, pre nego što je postao rimsko naselje Singidunum.^[2][3] Slovensko ime „Beligrad“ prvi put je zabeleženo u 878. godine. Beograd je glavni grad Srbije od 1403. godine i bio je prestonica raznih južnoslovenskih država od 1918. pa do 2003, kao i Srbije i Crne Gore od 2003. do 2006.^[4]

Grad leži na ušću Save u Dunav u centralnom delu Srbije, gde se Panonska nizija spaja sa Balkanskim poluostrvom. Broj stanovnika u Beogradu prema popisu stanovništva iz 2002 je iznosio 1.576.124.^[1] Najveći je grad na teritoriji bivše Jugoslavije i po broju stanovnika četvrti u jugoistočnoj Evropi posle Istanbula, Atine i Bukurešta.

Grad Beograd ima status posebne teritorijalne jedinice u Srbiji sa svojom lokalnom samoupravom.Njegova teritorija je podeljena na 17 gradskih opština, od kojih svaka ima svoje lokalne organe vlasti.Beograd zauzima preko 3,6% teritorije Republike Srbije, a u njemu živi 21% ukupnog broja Srba (ne uključujući Kosovo i Metohiju). Beograd je takođe ekonomski centar Srbije i središte srpske kulture, obrazovanja i nauke.

 Geografija

Satelitski snimak Beograda

Beograd se nalazi na 116,75 metara nadmorske visine, i to na koordinatama 44°49'14" severno 20°27'44" istočno. Istorijsko jezgro Beograda (današnja Beogradska tvrđava) nalazi se na desnoj obali Save. U sastavu Beograda su Novi Beograd i Zemun koji su na levoj obali reke Save, pa time i u Srednjoj Evropi. Grad leži na ušću dveju reka, Dunava i Save. Urbana površina grada iznosi 359,92 kvadratnih kilometara. Beograd se nalazi na raskrsnici zapadne i istočne evropske kulture.

Klima

Mesečne temperature

Beograd ima umerenu kontinentalnu klimu. Prosečna godišnja temperatura je 11,7 °C, dok je najtopliji mesec jul, sa prosečnom temperaturom od 22,1°C. Ipak, Beograd u proseku ima oko 31 dan u godini sa temperaturom preko 30°C, a temperatura prelazi 25°C čak 95 dana u godini. Prosečna godišnja količina padavina je oko 700 milimetara. Godišnje, Beograd ima oko 2.096 sunčanih sati, sa julom i avgustom kao najsunčanijim, i decembrom i januarom kao najmračnijim danima, sa tek 2—2,3 sunčana sata dnevno.

Istorija

Vinčanska kultura postojala je na prostoru Balkana pre oko 7.000 godina, pa se njeni ostaci mogu pronaći i u okolini BeogradaNaseljen u trećem veku p.n.e. od strane Kelta, taj prostor ubrzo prelazi u ruke Rimljana i postaje naseobina Singidunum, da bi konačno dospela pod kontrolu Vizantije.

Srednji vek

Opsada Beograda 1456.

Singidunum su osvajali mnogi osvajači, poput Huna, Sarmata, Ostrogota i Avara — pre dolaska Slovena oko 630. godine nove ere. Prvi zapisi o slovenskom imenu Beograd datiraju iz 878. godine, za vreme vladavine Prvog bugarskog carstva. Grad je ostao predmet razmirica između Vizantije, Mađarske i Bugarske naredna četiri veka.

Grad konačno prelazi pod vlast Srba kao deo Srema 1284. godine. Prvi srpski kralj koji je vladao Beogradom bio je Stefan Dragutin (1276—1282), vladar Kraljevine Srema, kog je dobio na poklon od svog zeta, mađarskog kralja Ladislava IV.Nakon velikih gubitaka u Kosovskom boju 1389. godine, Srpsko carstvo počinje da se raspada i njegovi južni delovi velikom brzinom prelaze u ruke Turaka Osmanlija.Ipak, sever je dugo odolevao. Srpski despot Stefan Lazarević dobio je Beograd od ugarskog i rimskog kralja Žigmunda Luksemburškog, nakon što je postao njegov vazal. Godine 1403. Stefan Lazarević je proglasio Beograd svojom prestonicom. U narednom periodu, Beograd je doživeo veliki uspon. Ponovno su utvrđene stare zidine grada, zajedno sa zamcima, a crkve i tvrđave obnovljene, što je pomoglo da grad odoleva navalama Turaka čak 70 godina.

U ovo vreme, Beograd je postao utočište mnogim balkanskim narodima koji su bežali od vlasti Osmanlija. Veruje se da je broj stanovnika u ovo vreme dostizao i 40.000—50.000. Tokom vladavine Đurađa Brankovića, veći deo despotstva dospeva pod tursku vlast, međutim, Beograd dolazi pod zaštitu mađarskih kraljeva.Turci su želeli da pokore Beograd jer im je predstavljao prepreku u daljem napredovanju ka centralnoj Evropi. Napali su 1456. kada se odigrala čuvena Opsada Beograda gde je hrišćanska vojska pod vođstvom Sibinjanin Janka uspešno odbranila grad od turskog napada.

Tursko osvajanje

Beograd u 16. veku

Vojska pod vođstvom Sulejmana Veličanstvenog, 28. avgusta 1521. je osvojila Beograd, što je označilo pad grada pod Otomansko carstvo. Beograd je srušen i spaljen, a put Turcima ka Zapadnoj Evropi otvoren. Sledećih 150 godina grad je bio veoma miran, a bio je i sedište okruga (sandžaka). Privukao je mnoge trgovce i stanovnike — Turke, Jermene, Grke Rome i ostale. Pretpostavlja se da je broj stanovnika u gradu bio oko 100.000 u 17. veku. Postao je više od običnog grada, sa osmanskom arhitekturom i mnogim novim džamijama.^[14] Zahvatila ga je velika srpska pobuna 1594. (Banatska pobuna) koju su Turci uspeli da uguše, spaljene su mnoge crkve, relikvije i mošti Svetog Save na Vračaru. Upravo zvog toga je ovo mesto odabrano za gradnju Hrama Svetog Save.

Tri puta ga je od Turaka oslobađala Austrija (1688—1690, 1717—1739, 1789—1791), ali su ga Osmanlije ponovo zauzimale i bitno razarale.Tokom ovog perioda, grad su zahvatile dve velike seobe Srba, u kojima su se stotine hiljada Srba, predvođenih patrijarsima, povlačili zajedno sa Austrijancima u Habzburško carstvo 1690. i 1737—39, gde su se naselili u današnjoj Vojvodini i Slavoniji.Tokom Prvog srpskog ustanka ustanici su držali grad od 8. januara 1806. do 1813, kada su ga ponovo preotele Osmanlije.Od 1817. bio je prestonica Kneževine Srbije (sem u periodu od 1818—1841, kada je Kragujevac bio glavni grad).

Nakon nezavisnosti

Bombardovanje Ulice kralja Petra 1915.

Prestonicu iz Kragujevca u Beograd je premestio Knez Mihajlo Obrenović. Kad je Srbija stekla potpunu nezavisnost 1878. i postala Kraljevina Srbija, Beograd je opet postao ključni grad na Balkanu koji se veoma brzo razvijao.Međutim, uprkos izgradnji železničke pruge do Niša, ukupni uslovi u Srbiji bili su kao i u ostalim pretežno poljoprivrednim zemljama, a Beograd je 1900. imao samo 69.100 stanovnika. Ubrzo, 1905. broj stanovnika se povećava na preko 80.000, a na početku Prvog svetskog rata 1914. i do 100.000, ne računajući Zemun koji je tada pripadao Austrugarskoj.

Nakon Prvog svetskog rata i okupacije od strane Austro-Ugarske i nemačkih trupa, Beograd je doživeo brz razvoj i značajnu modernizaciju kao prestonica nove Kraljevine Jugoslavije. Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, broj stanovnika se popeo na 239.000 do 1931. zajedno sa zapadnim predgrađem Zemunom, koji je ranije bio u Austrougarskoj. Do 1940, broj stanovnika je bio oko 320.000, priraštaj stanovništva između 1921. i 1948. je iznosio približno 4,08 % godišnje.

Drugi svetski rat

Jugoslavija je 25. marta 1941. potpisala Trojni pakt i pridružila se Silama osovine. Zbog ovoga je 27. marta usledio masovni protest u Beogradu i državni udar. Grad je 6. i 7. aprila teško bombardovao Luftvafe i ubio na hiljade ljudi. Jugoslaviju su napale nemačke, italijanske, mađarske i bugarske snage, uz pomoć Albanaca i Hrvata. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sremska predgrađa Beograda su ušla u sastav Nezavisne Države Hrvatske, nacističke marionetske države.

Grad su bombardovali i saveznici 16. i 17. aprila 1944. godine. Oba bombardovanja su bila na pravoslavni Uskrs.

Borbe za oslobođenje grada su počele 13. i 14. oktobra, a grad je konačno oslobođen 20. oktobra 1944. Oslobodili su ga zajedničkim snagama partizani i Crvena armija. Gubici partizana su bili oko 1.000 boraca, a Crvene armije oko 2000.

Posle Drugog svetskog rata

U posleratnom periodu Beograd se razvijao kao glavni grad nove Jugoslavije i ubrzo izrastao u veliki industrijski centar.

Godine 1951 je počela izgradnja Novog Beograda sa druge strane reke Save, gde su se do tada nalazile samo močvare i trska. Grad su, bar u početku, gradile dobrovoljne omladinske radne brigade.

Godine 1961, povodom mučkog ubistva Patrisa Lumumbe (januar 1961), u Beogradu su održane žestoke demonstracije, sa više povređenih. Tom prilikom je izvršen i upad u Belgijsku ambasadu.

Prva konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu 1961. godine.

Beograd je bio i poprište velikih studentskih demonstracija 1968.

Marta 1972. Beograd je bio centar poslednje epidemije velikih boginja u Evropi. Epidemija, koja je uključivala prisilne karantine i masovne vakcinacije, bila je okončana krajem maja.

U maju 1980. umro je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito. Pored gotovo svih vodećih svetkih državnika, sahrani je prisustvovalo i oko 700.000 građana.

Skorašnja istorija

Pobednik, simbol Beograda

Dana 9. marta 1991. u Beogradu su održane velike demonstracije, predvođene Vukom Draškovićem, protiv režima Slobodana Miloševića.Tom prilikom su poginule dve osobe, sedamnaestogodišnji srednjoškolac Branivoje Milinović, i policajac Nedeljko Kosović, 203 ljudi je povređeno, a 108 uhapšeno. Prema raznim medijskim izvorima, na ulicama tog dana je bilo između 100.000 i 150.000 ljudi. Kasnije u toku dana, na ulice su izvedeni tenkovi u cilju uspostavljanja mira.

Nakon nepriznavanja rezultata lokalnih izbora 1996, opozicija je u Beogradu organizovala svakodnevne građanske i studentske proteste protiv Miloševićeve vladavine, u periodu između novembra 1996. i februara 1997.Posle popuštanja režima i priznavanja rezultata izbora Zoran Đinđić postaje gradonačelnik Beograda.

NATO bombardovanje

NATO bombardovanje 1999. prouzrokovalo je značajnu štetu gradskoj infrastrukturi. Među pogođenim objektima bile su i zgrade nekoliko ministarstava, zgrada RTS u kojoj je poginulo 16 zaposlenih, nekoliko bolnica, hotel „Jugoslavija“, nekadašnja zgrada Centralnog komiteta, televizijski toranj na Avali, kao i kineska ambasada na Novom Beogradu.

Nakon izbora 24. septembra 2000. godine, Beograd je postao poprište masovnih demonstracija sa 800.000 po policijskim procenama, a po drugim izvorima i do 1.000.000 učesnika, koje su dovele d

Levo: Kraljev dvor - Desno:Oficirski dvor - u sredini: Svetosavski dom

Uprava fondova i Kralj Petar I Karadjordjevic u kociji

Stara zgrada Skupstine Srbije

Srpsko Narodno pozoriste

Grand Hotel Pariz u Beogradu

Novi i stari Beograd

Knez Mihajlova ulica

Knez Mihajlova ulica

Izgled Beograda sa Dunava

Kraljev trg i berza

Pogled na Dunav sa Pozorisnog trga

Pozorisni trg

Kalemegdan

Sokolski slet u Beogradu

Crkva Svetog Marka

Beograd u noci - Terazije

Terazije

Pogled sa Kalemegdanske tvrdjave

Oficirski dom i Zadruga

Knez Mihajlova ulica

mapa Beograda iz 1905. godine

Beograd iz 1720. godine

Beograd 1735-1739

„?” („Znak pitanja”), najstarija sačuvana beogradska kafana

Kafana "?" je najstarija beogradska kafana. Prvobitno je to bila rezidencija, koju je 1823. izgradio neki grčki arhitekt za makedonskog diplomata i trgovca iz Ohrida Nauma Ička. Kasnije je tu zgradu knez Miloš poklonio svome osobnom lekaru ećimu Tomi ( (h)ećim je turski izraz za lekara ), za zasluge tokom Drugog srpskog ustanka. Ećim Toma je iskoristio dobru lokaciju i zgradu pretvorio u kafanu. Kafana se nalazi na ulici Kralja Petra 6 pored Saborne crkve.

"?"

Kafana je bila prvo poznata kao Ećim Tomina kafana, pa zatim Kod pastira (1878.). Zbog oštrog protivljenja crkvenih vlasti, da se kafana imenuje Kod Saborne crkve - 1892. vlasnik je kao privremeno rešenje stavio znak ?, koji je stajao umesto imena. Taj se naziv održao do danas. U kafanu je 1830-1831. godine navraćao Vuk Karadžić. U njoj je 1834. bio prvi bilijar u Beogradu, a od iste godine bila je prvo čitalište "Srpskih novina".

U znak poštovanja do Crkve, se jedno vreme samo u toj kafani nije pušilo.

Nakon Drugog svetskog rata kafana je zbog blizine Akademije primenjenih umetnosti ugošćavala studente i profesore, pa se tamo polagali i ispite.

Kafana "Dardaneli" su postojali sve do 1901. godine na mestu gde je zatim dignuta palata Uprave fondova, današnja Hipotekarna banka. Hvatajući isti prostor između Čika-Ljubine i Vasine ulice, okrenut frontom Knez Mihailovom spomeniku, dizao se tu čitav niz jednospratnih i jednolikih dućana, koji se završavao na uglu Vasine ulice kafanom koja je širinom gledala na Obilićev venac, a užim frontom na Vasinu ulicu. Današnja Hipotekarna banka je, potčinjavajući se regulacionom planu, iz Vasine ulice uvučena nekoliko metara, dok je kafana "Dardaneli" bila u istom redu sa onim dućančićima koji i danas još lome Vasinu ulicu, očekujući svakog dana sekiru regulacije koja je već zamahnuta nad njima.
Na Obilićevom vencu kafana je imala širok i prostran prostor, gde je nesmetano leti nameštano četiri reda stolova pod hladovinom mladih i lisnatih bagremova.
U onim dućanima od "Dardanela" do Čika-Ljubine ulice bile su radnje: Luja Kapelana, staroga beogradskog pozlatara, tu je bila prva štamparija Brkina; bilo je duže vremena uredništvo Ćurčićevih "Beogradskih novina", a bilo je jedno vreme i uredništvo Jankove "Zvezde".
Zgrada u kojoj je bila kafana "Dardaneli" bila je svojina Koste Ivkovića, oca dr Momčila Ivkovića, poznatoga beogradskog lekara i političara. Kafanu je dugo, vrlo dugo, držao pod zakup neki Kosta, bivši furundžija iz Palilule. Kafana je obnovljena oko 1869. ili 1870. godine i obnovljenu je uzeo pod zakup kafedžija Mita Ristić, zvani "Ćira", pod kojim su "Dardaneli" postali ono što ih karakteriše kroz sve vreme postojanja.
Do kafedžije Mite Ristića, "Dardaneli" su bili obična i vrlo prosta kafanica gde su uvraćale patroldžije, mali trgovčići i piljari. Na sredini kafane bila je velika plehana peć, kraj koje je uvek ležao veliki stog drva te su sami gosti ložili peć. Čunak od peći prolazio je pod tavanicom celom širinom kafane i izbijao negde u avliju. Po kafani su bili razmešteni stolovi bez čaršava, izlakovani trljanjem laktova kafanskih gostiju, a oko stolova zelene stolice od rogoza, podrpane i rasklimatanih nogu. U ćošku jednom bilo je ognjište za pečenje kafe, i orman (bife) pretrpan čašama, čašicama i šoljicama. Iza ormana, na pocepanoj stolici, rantljika u kojoj se peru čaše, a o zidu prljava krpa kojom se brišu. Bila je na zidu i pogdekoja slika i uramljeno "esnafsko pismo", i pravo za točenje pića.
Kada je Mita Ristić uzeo kafanu, on ju je nešto obnovio. Prvo je izmolovao, popravio patos, kupio nove stolice od žutog drveta, lake i spretne, metnuo i dva ogledala na zid, a stolove zastro čaršavima. Tada su glumci beogradskog Narodnog pozorišta, koji su i ranije tu zalazili, počeli sve češće i više da se zbiraju kod "Dardanela", provodeći tu vreme pre i posle probe, pre i posle predstave, pa čak i pauze između činova. Društvo glumaca počelo je privlačiti i sav ostali svet koji se rado hoće da vidi i sastane sa glumcima, te kafana "Dardaneli" na taj način poče uveliko da menja svoju fizionomiju i da postaje sastajalište intelektualnoga Beograda. To je uticalo da se preporodi i njen opšti izgled. Kada je poznati kafedžija Ljuba preduzeo radnju od gazda Mite, on je kafanu čak i proširio, te nabavio i bilijar, pa čak i Tonetove stolice od savijenog drveta, te su tada počeli u ovu kafanu da zalaze i mnogi iz čaršije, kao i činovnici.
"Dardaneli" su, u doba od osamdesetih, pa sve dok su postojale, bile središte duha, boema, veseloga i vedroga Beograda, sastajalište glumaca i književnika. Sve što je predstavljalo Narodno pozorište, tih godina bilo je dardanelski gost. Ređe je možda svraćao Cvetić i Marko Stanišić. Cvetić je najradije išao kod "Kolarca", a Stanišić, uvek izbrijan, ispeglan, brenovan i napudrovan, retko je drugovao sa "neotmenim" svetom. Inače su uvek pred "Dardanelima" bili: Toša Jovanović, Peleš, Sava Rajković, Ružić, Đura Rajković, Plemenčić, Laza Popović, Dinulović, Lugumerski, i svi ostali mlađi. Tu su glumci kritikovali pozorišne uprave, kritikovali komade i sami sebe; tu se kovali planovi o letnjim turnejama pa tu bome, vrlo često, čitali i role pre probe.
Od književnika ja sam zapazio još Đuru Jakšića kod "Dardanela". Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturške ćelije, te pio kafu ovde. Tako isto tu su stalni gosti bili Brzak, Vlada Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao i docnije Mitrović i Domanović, kao da nisu nikad ni micali odatle. Mogao si ih tu u svako doba dana i noći naći.
Kraj književnika i glumaca, kod "Dardanela" je bilo zborište i svih ostalih boema, kakvih je bio pun Beograd toga doba. To su bili vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su pretpostavljali "društvo" svakoj drugoj dužnosti u životu. Niko od njih nije bio visoki činovnik državni, veliki predstavnik čaršije. Bili su to većinom ljudi "poneseni pa pušteni", ljudi koji su dogurali do pola puta pa ih mrzelo dalje da se more, te ugazili zarana u život kao praktikanti raznih nadleštava ili članovi pevačkih društava ili mali trgovčići, posrednici ili, najzad, ljudi koji stalno žive u očekivanju nečeg, teturajući iz dana u dan. Sve su to inače ljudi dobra srca, druželjubivi, uvek spremni za šalu i nepopravivi ljubitelji umetnosti i umetnika. Tih ljudi bilo je uvek puno kod "Dardanela", i oni su se sa svima poznavali, svakom prilazili, uz svaki sto sedali i na sve pristajali.
"Dardaneli" su bili ujedno jedna vrsta narodnoga univerziteta za "odgoj omladine". Nije bilo gimnaziste starijega razreda koji, i pored svih strogih naredaba školskih vlasti, ne bi zavirio malo u "Dardanele". Tu bi te gimnaziste, u kakvome skrovitome uglu, naručile sebi "čaj s rumom", uživali u tome da upale rum koji bi plivao po površini čaja i savijajući na kolenu cigaretu, proždrljivo slušali duhovite dosetke i dobacivanja sa drugih stolova. Tu bi se te gimnaziste učile i da igraju sansa, i da takom ćuškaju kuglu od slonove kosti na bilijaru. A kada bi se jednog dana dočepali maturantske svedodžbe, onda bi već javno i slobodno treskali pesnicom o sto igrajući sansa, i ne bi se zadržavali samo na "čaju s rumom", već bi se pred njima našao i čokanjčić "meke".
Koliko je i koliko današnjih glumaca koji su upravo odatle, od "Dardanela" zagazili na "trnovitu stazu". Tu su oni uživali gledajući iz ćoška Tošu, Lugumerca, Ružića, Lazu; tu su se oni kod "Dardanela" upoznali sa Risantijevićem koji ih je sugerirao uzvišenošću statiskoga poziva; tu su oni poželeli da omirišu kulise i - kao prva posledica te njihove plemenite ambicije - počele su da se nižu dvojke u gimnaziji i odsustva u gimnazijskom prozivniku. To je, uostalom, početak biografija manje-više svih glumaca.
"Dardaneli" su bili i neka vrsta literarnoga foruma. Mnogi mladi početnik tu bi uhvatio Janka, Dragutina ili Vojislava da mu pročita pesmu. Mnogi budući dramski pisac (tada je naročito zavladala manija pisanja drama), vraćajući se iz pozorišta sa odbijenim rukopisom pod miškom, svratio bi tu da potraži utehe. I nalazio ju je samo ako je imao bar toliko u džepu da nam plati kafe. Tada bi mi svi uglas tvrdili kako "današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu".
Kod "Dardanela" se i rađala literatura. Tu je Vojislav Ilić za jednu banku napisao Mihailu Joviću, uredniku jednog dečjeg lista, onu poznatu svetosavsku pesmu: "Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira?" Tu je Vlada Jovanović napisao onu svoju poznatu: "Hoću, braćo, da se ženim, hoću život da promenim!" Tu je, kod "Dardanela" poznati novinar Steva Vidaković pisao vrlo često uvodne članke i tu je Žarko Ilić pisao pozorišne kritike.
Među redovne goste "Dardanela" spadali su i članovi pevačkih društava. Tadanja pevačka društva, ili bar pojedini njihovi članovi, živeli su od pogreba. Čim bi koji građanin umro, steklo bi mu se u domu po dva-tri predstavnika pevačkih društava te su se otimali za pogreb. Stoga su se takvi članovi revnosno raspitivali o biltenu svakoga bolesnika. Svako takvo pevačko društvo imalo je svoj štab u kojoj kafani, odakle su se rastrčavali u lov na mrtvace, gde se "hor" zbirao za odlazak na pogreb, i gde se hor posle pogreba vraćao da podeli zaradu i popije što je zaradio. Kod "Dardanela" je bio štab pevačkog društva "Kornelije" sa horovođom čika Perom Dimićem. Najpoznatiji lovac mrtvaca i najjevtiniji iz toga društva bio je tenor Tadija Kekić. A valja znati da je taj lov bio rentabilna stvar jer je onaj ko pogodi pogreb imao sem procenata za pevanje još i poseban procenat za pogođenu pratnju. A imao je taj poziv i svojih neprijatnosti. Tako je, na primer, najveštiji među njima, Tadija Kekić, jedanput upao u kuću gde je bolesnik bio još živ i ponudio hor za pratnju. Razume se da su ga izbacili iz kuće, a sudbina je pošla i korak dalje te je taj isti bolesnik, nekoliko godina docnije, prisustvovao pogrebu Tadije Kekića.
U tome pogrebnom horu društva "Kornelije" - sećam ih se kao danas - bili su prvi tenori: Ika Milosavljević i Tadija Kekić; drugi je tenor Andra Vukašinović; baritoni: Mita Đorđević-Cvrca, Kosta Stefano- vić, praktikant i Svet. Stajević; a basovi Ljuba Bošković i Ljuba Savić. Svi su ovi odavno već pokojnici, jedino su živi još: Mita Đorđević (Cvrca), koji je i danas vredan saradnik "Politike", i Svet. Stajević, danas artiljerijski pukovnik u penziji.
Pevači su se delili pri deobi na tri klase; prva je klasa dobijala 3, druga 2,50, a treća dva dinara. Svi gore navedeni pripadali su prvoj klasi, izuzimajući Koste Stefanovića, praktikanta, koji je bio u drugoj klasi (i primao dva i po dinara) i uvek se pri tome bunio:
- Ja sve dva i po; večito dva i po!
Zbog toga mu je i ostao nadimak "dva i po", te ga niko nije ni zvao po imenu već: "Kosta dva i po!"
Kada bi ovaj hor posle pratnje svratio kod "Dardanela" i podelio zaradu, donosio bi se litrenjak vina na sto i tada bi se počelo sa: "Podajte braćo!" a završavalo sa: "Zvonovi, zvonite!"
I dok bi se za jednim stolom pevalo, za drugim bi se stolovima treslo pesnicom o sto u partiji žandara, sansa ili klabrijasa, što se igralo obično za kafu a gdekad i za litar vina.
Najzanimljivija je partija žandara bila ona svakodnevna koju su uz čašu piva igrali Mita Ristić, kafedžija "Dardanela" (Makedonac) i Rista Todorović (čika Rile), narednik iz okružne komande. Toliko larme i toliko dernjave ne bi niko napravio u kafani kao ta dvojica. U njihovoj bi partiji učestvovala cela kafana i gosti bi se podelili na dve partije, jedna uz gazdu, a druga uz čika-Rila. Kada bi neko od njih odneo "malu" ili "veliku" ili bi žandarisao i skupio son, nastala bi paklena dreka i uzvici.
- Nije za svakoga karta! - uzvikuje čika Rile.
- Asuru na leđa pa na tavan ili na Jaliju, i tamo prvo nauči da igraš karte, pa tek onda dođi da igraš sa mnom! - odgovara mu gazda Mita, Cincarin.
I tako, dok se Užičanin i Cincarin nose, cela kafana pristaje uz njih i dopunjava uzvike i doskočice. A već, kad neko dobije partiju, nastane takva paklena dreka, smejurija, lupanje u sto, zvonjenje čašama da je to pravi pakao. A sve to dopunjava pogrebni hor Kornelijev koji iz jednoga ćoška zapeva tiho: "Vječnaja pamjat!" na račun onoga koji je izgubio partiju.
Još jedna dardanelska partija žandara poznata je. Odigrali su je Vojislav Ilić i Janko Veselinović. Došli su obojica u kafanu bez prebijene mangure u džepu, što nije bio tako redak slučaj. Pade im na pamet srećna misao da na kartama zarade kafu i ponudiše jedno drugom partiju žandara, s tim da plati kafe onaj ko izgubi. Svako je od njih verovao da onaj drugi ima bar toliko para koliko je potrebno za dve kafe i svako je od njih verovao da zna bolje da igra žandara. Vojislav se pouzdavao u svoje palilulsko iskustvo, koje je stekao igrajući od prve mladosti žandara ispred kafane "Sedam Švaba", a Janko Veselinović je verovao u svoje učiteljsko iskustvo, kada je po Mačvi, po mehanama, po ceo dan češljao karte.
- E, kardo - veli Janko mešajući karte - beri sad kožu na šiljak!
- A ti bi kao sotim hteo da kažeš - veli Vojislav sekući karte - da si uveren da ćeš danas mufte popiti kafu. Obraćam ti pažnju da je karta nepoštena te se na nju ne možeš pouzdati.
- Ma ne brini! - odgovara Janko i žandariše. - Ne pouzdajem se ja u poštenje nego u žandare. Ovako na primer!
I razgovarajući u tome stilu za vreme cele igre i srčući već naručenu kafu, na veliko iznenađenje svih kibicera, Janko izgubi partiju.
- E, kardo brate, priznajem ti veštinu, iskustvo i talenat, samo te molim plati ti ove dve kafe, ostajem ti dužan.
- Ko? Ja da platim? - iznenađuje se Vojislav. - Pa ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte!
- E pa to je ono, brate si mi moj - nadovezuje Janko - i ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte.
I oba se protivnika očajno pogledaše našav se pred teškim problemom: kako da se otkupe? Naišao je srećom Brzak, koji ni sam nije imao pune džepove ali je ipak imao toliko. Otkupio ih je uz ovaj prijateljski savet:
- Upamtite ove moje reči, trebaće vam koji put u životu: ne igrajte nikad karte kad nemate para!
A igralo se kod "Dardanela" i u novac, a ne samo u kafu. Postojala je za to čak i zasebna sobica iz avlije u koju se pelo na jedan stepenik. U toj se sobici igrao farbl i šlage. Banku je najčešće držao Ika Milosavljević tenor, a od glumaca su najradije u tu sobicu zalazili Lugumerski i Dunulović. Lugumerski je bolovao od astme koja ga je strahovito gušila i lečio se revnosno, ali to mu ne bi smetalo da po celu noć provede uz šlage u ovoj sobici punoj dima. Doduše, on bi i u takvoj prilici ostao dosledno savestan, doneo bi od kuće flašicu sa lekom na kojoj piše "svaka dva sata jednu kašiku", pa bi taj lek, jednu kašiku i sat metnuo kraj sebe na sto, i gušeći se u dimu, do šest ujutru kraj farbla, uzimao bi revnosno lek protiv astme.
Od figura koje su se naročito zapažale kod "Dardanela" i bile redovni gosti bio je na prvom mestu Stevan Sremac. Stevan je Sremac imao svoj naročiti sto i uvek isto društvo. Sto mu je bio kraj prozora koji je gledao u Vasinu ulicu, a za tim stolom sa njim sedeli su redovno: Dragutin Ilić, Boža Gavrilović, Dragutin Nikolić-Baglja i Milutin Božić, velikoškolci četvrte godine. Sremac je zatim postao predavač u gimnaziji i užasno ga je nerviralo što su počeli i đaci njegove gimnazije da dolaze kod "Dardanela". Jednom je prišao jednome svome đaku, koji se vežbao na bilijaru, i rekao mu:
- Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!
Drugi markantan i svakidanji gost "Dardanela" bio je Žarko Ilić, koji je imao jednu naročitu filozofiju života. On je mnogo više pio pa čak i čašćavao onda kad nije imao ni deset para u džepu no kad je imao. On nam je ovako tu pojavu objašnjavao:
- Ako se nađe mecena da me iskupi, za njega je svejedno groš i dva više ili manje, a ako se ne nađe, već mora doći do skandala sa kafedžijom, onda je mnogo probitačnije podneti taj skandal za veću no za manju sumu!
Žarko J. Ilić, kao što je to već poznato, bio je najmlađi sin Jove Ilića a brat Dragutina, Milutina i Vojislava Ilića. Žarko je bio usmeni pripovedač osobitoga i retkoga talenta ali nije uspevao, kad god je to pokušao, da te svoje priče stavi na hartiju. Njegove usmene priče nisu nikad bile ni banalne ni nameštene i briljirale su vanrednim opažanjem, retko lepim opisom i neobično duhovitim upoređenjima. Petao, srednjovekovni riter sa španskim pufhoznama i mamuzama na nogama, u svojoj perverznosti zaljubljuje se u plovku krivih nogu - Cincarku po poreklu. To je sav siže Žarkove priče koju on priča ubedljivo, sugestivno i kao događaj čiji je on svedok jer se u njegovoj avliji dešava. Ta priča kipti od detalja, od srećnih opazaka, od duhovitih upoređenja, tako da se celo društvo kod "Dardanela", sakupljeno oko stola Žarka Ilića, trese od smeha i taj smeh prelazi i na celu kafanu.
U tipove dardanelske spadao je i Milan Zrak. To je neki bivši policijski činovnik Milan Pavlović, koji je, po otpuštanju iz službe, pokrenuo politički list "Zrak", te ga tim imenom i prozvali. Taj list, njegova redakcija i urednik, predstavljaju jednu od najinteresantnijih pojava u istoriji naše žurnalistike po svojoj komičnoj strani. Urednik Milan Zrak niti je imao para niti redakciju niti saradnike. On je smatrao da je glavna i osnovna stvar za kretanje jednog političkog lista: izabrati ime listu i kupiti cilinder, jer kao urednik političkoga lista dužan je radi ugleda samoga lista, bar nedeljom i o praznicima da nosi cilinder. Ime je našao lako, list će se zvati "Zrak", da kupi cilinder išlo je već malo teže, ali ga je najzad ipak kupio, i tako je postigao da postavi osnove listu.
List "Zrak" izlazio je jedanput nedeljno u neodređeni dan; zavisilo je od toga kada bi urednik uspeo da skupi novac da plati broj i izvadi ga iz štamparije.
List se uređivao kod "Dardanela", i bio mu je saradnik ko je stigao i pisao je šta je hteo. Urednik sam nije pisao ništa; on je samo nedeljom i praznikom nosio cilinder i skupljao pare da plati štampu. Nama, saradnicima, nije plaćao, ili smo mu otimali po groš i sto para. Ko je uspeo da mu iskamči dinar mogao se srećnim smatrati.
Milan Đorđević zvani "Cocin", kasniji poznati politički polemičar "Samoupravin", uspeo je na jedan originalan način da naplati svoju saradnju na "Zraku". Nije imao para da ruča, i od rane zore molio je bez uspeha Zraka da mu da dinar. Kada to nije uspeo, on je pred podne smislio da uputi Milana Zraka u Ministarstvo finansija da se tamo raspita o nekom državnom zajmu koji će se tih dana zaključiti, te da list "Zrak" prvi objavi tu senzacionu vest.
- Išao bih ja - ubeđivao ga je Milan Cocin - ali nemam ja toga ugleda kao što ga možeš imati ti kao urednik jednog političkog lista, te ne mogu uspeti da prodrem do onih od kojih se to da saznati.
Milan "Zrak" je otišao i radi "ugleda" metnuo je cilinder na glavu, a Milan Cocin, kad je Zrak već dosta izmakao, obrati se Ljubi kafedžiji:
- Gazda Ljubo, Milan Zrak je pozvan danas kod jednoga ministra na ručak, pa je kazao da ja pojedem njegov abonman!
Milan Zrak je bio "abonirac" kod "Dardanela", a plaćao je unapred 30 dinara mesečno za ručak i večeru, i Ljuba kafedžija nije imao ništa protiv da Cocin ruča mesto njega. Milan se, razume se, naklopio i slatko pojeo sve što Zraku pripada, a čim je svršio, izgubio se iz kafane.
Posle pola sata naiđe Milan Zrak, ljutit što je nasamaren jer su mu se u Ministarstvu finansija, gde niko ni o kakvom zajmu nije imao ni pojma, slatko i od srca smejali. Ljutit i izgladneo, penjući se uz Balkansku ulicu, Zrak sede na svoje mesto, razvi salvetu i uturi njen vrh u kragnu pa onda čuknu nožem u tanjir da mu se donese ručak.
- Pa ručao mesto tebe onaj... - veli gazda Ljuba.
- Ko onaj? - zgranu se Milan Zrak.
- Pa Milan Cocin. Ti si ga poslao da jede mesto tebe!
- Ama koj' ga poslao, oca mu njegovog! - prašti gladan Milan Zrak koji nema ni jedan groš u džepu da bi bar mogao dve-tri kifle pojesti.
- Pa je l' nisi ti danas kod ministra na ručak? - Milanu Zraku se smuči koje od gladi a koje od jeda a, da komplicira situaciju, donese mu kelner, koji služi te stolove, jedno ceduljče na kome je pisalo: "Dragi Uredniče. Uračunaj mi današnji ručak u honorar. Tvoj Milan Đorđević."
Još jedan slučaj, koji je upravo klasičan, iz istorije ovoga lista koji se uređivao kod "Dardanela" - treba zabeležiti. List nije jedne nedelje izašao iz prostog razloga što urednik nije mogao da skupi novac da iskupi broj iz štamparije. Kada je to iduće nedelje postigao, izmenismo stari slog utoliko što smo uneli dve-tri svežije dnevne vesti i spremismo nov broj. G. urednik se seti još, i reče nam:
- Dobro bi bilo doneti na čelu lista iz krupnih slova izvinjenje što prošli broj nije izašao. Treba izmisliti kakav razlog!
Mi primismo to k znanju i, kako smo bili kivni na urednika što pune tri nedelje nikome nije dao ni pet para, odosmo u štampariju, izbacimo jedan opširan "telegram sa strane" i na čelu lista, iz masnih tercija, donesemo ovu belešku koju je Milan Cocin svojeručno napisao:
"Prošli broj našega lista nije mogao izaći iz razloga što je naš glavni urednik bio pijan kao svinja."
List je izašao i rasprodao se po varoši i ekspediran je na poštu, i ceo ga svet pročitao i tresao se od smeha, samo ga još glavni urednik nije pročitao, jer Milan Zrak obično nije ni čitao svoj list.
Šetajući ponosno čaršijom, kao što je to obično činio, Milan je Zrak primetio da se ljudi, čim ga spaze, cerekaju i, ne znajući čemu, svaki čas se pipao za pantalone da vidi nije li mu koje dugme otkopčano. Najzad će ga jedan prijatelj osloviti:
- A šta ti, baš kao svinja?
- Kakva svinja?
- Pa prošle nedelje.
- Ama šta prošle nedelje?
- E pa zašto ti prošle nedelje nije broj izašao?
- Zbog tehničkih teškoća.
- More idi do đavola, šta tu sad, kad sam u novinama pročitao da si bio pijan kao svinja.
- U kojim novinama? - zadrhta Milan Zrak celim bićem svojim.
- U tvojim, brate!
I može se misliti šta je zatim bilo. Milan Zrak se zakleo da će nas sve poubijati, nabavio je odnekud i nekakav revolver, i nedelju dana jurio nas kroz sve kafane.
Međutim, cela stvar je imala i svojih dobrih posledica. Listu je "skočila" prodaja, a pročuo se i u inostranstvu. Stvar je preštampao najpre jedan naš novosadski list: iz njega jedan subotički mađarski list, a iz ovoga peštanski listovi. Iz peštanskih listova otišla je stvar u bečke listove pod naslovom:
"Balkanski novinarski kuriozitet!" a iz ovih listova stvar je preplivala čak i Atlantski okean i pojavila se u amerikanskim listovima sa ovim komentarom:
- I Evropa još uvek prebacuje nama Amerikancima amerikanizam!
Kafana "Dardaneli" je porušena s proleća 1901. godine, pod poslednjim kafedžijom Dragom, koji je zatim preduzeo "Grčku kraljicu". Rušenje "Dardanela" je bila skoro "opšta narodna žalost". Nekoliko generacija sakupljalo se oko ruševina sa saučešćem posmatrajući kako gomila kamena, cigle i praha pretrpava njihove najranije i najmilije uspomene. I novine su tadanje zabel