Post Prvi :
" Jos jedno dobro vece"

Nesto je bar pogodila. Da nas je dvoje. I na prevaru mi uzela Led iako sam hteo obrnuto. Na sebi svojstven nacin posluzila se samoubedljivoscu, a ja nisam imao srca da je razocaram i uskratim taj Led. Tako sam ja ispao Vatra. Odgovoran za odrzavanje privida postojanosti iluzija i fantazija. Kada se fantazija spotakne i zaledi u iluziji stvarnosti, ja ostajem da gorim sve dok iluzija ponovo ne poprimi oblik fantazije. Pulsiram izmedju ljubavi i besa. Ugradjujem i razgradjujem. Obozavam do bestijalnosti. Pored toga, ne mislim da je ljubav samo mogucnost u ovom sintetizovanom svetu. Ja mislim da postoji i da se dogadja svuda oko nas. U tolikoj meri da je nepotrebno nametati rogobatne nazive i cudne prefikse. Mozda joj nikad nisam rekao, ali i ona je moja sigurnost. Na jedan cudan nacin. Kao dodir Leda i Vatre. Trenutak kada se Led ne topi, a ni vatra ne gasi. Pocinje liciti na zivot.

 -Vatra-

Post Drugi:
" Vatra pise"

Lep prijem i dosta dobrih vibracija, ako prenebregnem vec pomenutog afektivnog saljivdziju ciji komentari prevazilaze duzinu posta. Ali, kao sto je i Led primetila, uocljiv je dualitet u shvatanju pojma ljubav. Deli se na “pravu” i “platonsku”. Sta to odvaja prvu od druge? Fizicko prisustvo, mozda? Kako izgleda jedna, a kako druga? Ako volite nekoga, a taj neko ode na duzi put, nekih godinu dana, negde daleko od vas, da li dotadasnja prava ljubav prestaje biti “prava” i onda se pretvara u “platonsku”? Da li ljubavi onda ima malo manje nego pre, ili se ne mogu primeniti isti arsini? Da li je za ljubav neophodno fizicko iskustvo? Imam utisak da vec dobro baratate tim pojmovima. Mi cemo pokusati ovako. Nesto cemo otkriti. Nesto necemo. Nesto ce ostati samo mogucnost, akumulirani potencijal za neka buduca iskustva, a nesto ce se dogoditi. Dopustam sebi luksuz prepustanja, opijanja i napijanja... bez obaveze da verujem ili ne verujem svojim culima. Volim da je posmatram, volim oblik njenog lica naslonjenog na dlanove. Volim njen smeh i mrstenje. Klizava je i nestalna. Zavodljivo gresna i do smeha smerna. Zena. Verovatno kao i vecina drugih koje svakodnevno srecemo, slicnih lica, slicne boje kose, ali ova, ona ima reci za mene. I ne verujem u taj lanac pogresnih trenutaka. Svi su pravi jer inace ne bi doveli do ovog trenutka u sadasnjosti.

-Vatra-

Post Treci:
" Opecen ledom "

Nije bilo razloga da prodjem tuda. Znao sam da nece poslati nikakvu poruku. Ni tada, ni sutra, ali zanimao me taj osecaj. Da li sam dovoljno blizu da osetim ono sto je zaustavilo u tom trenutku. Pisem poruku i na pravoj udaljenosti saljem. Istog trenutka znam da je cita i da verovatno gleda kroz prozor pokusavajuci da nasluti koja od sledjenih nocnih prilika oseti njen sasvim jasni strah i ubrzane udare srca. Ne zaustavljam se, ali ni ne zurim, uranjam u senku ignorisuci trnce hladnoce i ledeni vetar. Odmicem sve dalje od tog trenutka cijem iskusenju sam podlegao. Nisam osetio ni bes, ni ljutnju, pre neko cudno zadovoljstvo koje svoju razloznost nalazi u postojanosti nenarusene iluzije. Sigurnom kutku u koji se sklanja kada iskusenje zakuca na vrata. Samo malo sam pojacao muziku u slusalicama i otvorio vrata.

-Vatra-

Post Cetvrti:
" Vatra!!!"

Kada politika izgubi argumente, kada izgubi pamet i domisljatost, onda biva gurnuta Narodu u ruke, a gospoda sede u udobnim foteljama i uz prasetinu i rakiju drze vatrene govore Narodu o Narodu. O pravdi i nepravdi, o carstvima zemaljskim i carstvima nebeskim. A Narod ko Narod, desava se. I opet klice onima istima kojima se desio Narod, i to vise puta. NARODE moj!!! Svi ti pricaju o pobedi i pravdi, a u secanju ti ostao samo jedan poraz. Sve ostale bitke si dobio. Ili moras jos jednom pobediti?

Post Peti:
" Ponovo"

Iskljucujem telefon i spuštam ga na sto. Ne mogu ostati ovde. Gusi me vazduh. Ne pomaze ni sirom otvoren prozor, niti treperava svetlost grada utonulog u noc. Sedam u taxi i lutam ulicama nasumice izgovarajući adrese, i onda osetim blizinu Leda. Kazem vozacu da uspori i sasvim polako prodje pored. Spava. Kao i mnogo noci pre. Njen sapat jos treperi u vazduhu, tako blizu mojim mislima i divljoj zelji koju bezuspesno obuzdavam. Vozilo ubrzava, okrecem pogled. Neke druge noci.

Post Sesti:
" Bojim se "

Bojim se tvojih strahova, tvojih vukova nakostresenih ledja i tvoje gladi sakrivene u krilima. Bojim se tvojih odlazaka i dolazaka. Bojim se tvoje puti i dodira koje nudis. Bojim se tvoje kose i usana. Bojim se tisine kada zatvoris vrata za sobom. Bojim se hladnoce posteljine i mirisa koje ces ostaviti na jastuku. Hoću li i dalje moći spavati kada me dodirnu tvoji bokovi? I njih se bojim, kao i tvojih zagrljaja i stiska kojim ću ti oduzeti dah dok napolju kisa zasipa prozore i bleskovi munja osvetljavaju sobu. Sakrij me.

Vatra

Post Sedmi:
" Gde stanuju misli"

Svi strahovi su jos uvek sa one druge strane. U poljima mogucnosti, a potreba stvarna i stalno prisutna. Ono sto znam, ono u sta sam siguran je da za nama sigurno nece ostati praznina, zbog onog dodira Vatre i Leda. Uskracen za pogled i zagrljaj, dodir usana i budjenje pored tebe, za grc spojenih tela, ispunjavam vreme tvojim mislima i sopstvenom gorucom zeljom. To je ono sto ne moze nestati. Ti u mojim snovima i vrela pod dlanovima. I neces preskakati stepenike. Sigurno ces koracati njima.

Vatra

Post osmi:
"Pricaj mi "

Vreme s tobom je neuhvatljivo. Zamalo stvarno, skoro dozivljeno, nehotice opipljivo. Sanjam te i ove noci, tihu i sklupcanu pored mene kako vrhovima noktiju prelazis preko mog vrata. Rukama i usnama pricas sve ono sto si precutala u svojim bekstvima i spokojan sam u tebi i tvojim dodirima. I samo zelim da mi pricas. O svemu. Da me dotaknes svojim grudima i ispricas pricu o neznosti. Da me dodirnes rukama i ispricas pricu o zelji. Da me obujmis butinama i ispricas pricu o strasti. I pisacemo, o nama, o tom vremenu izmedju vremena, pisacemo svojim secanjima, samo zbog nas. Da bi smo ih ponovo ziveli.

Vatra

----------------------------------------------------------------------------------------
Izvinjavam se, ali morali smo da odvojimo Vatru od Leda - Led je poceo da se topi:)

Vatra

Kada bih mogao odvojiti te trenutke i reci da nisam pomislio na tebe. Da sam bez ikakvog razloga prosetao nekim ulicama i gledao procvetale kajsije. Da sam razmisljao o prolecu koje se vec nazire uprkos dosadnoj kisi. Kako bih mogao slagati da nisam lutao tvojim davanjima i uzimanjima. Da sam ostao u onom istom luku pruzenom izmedju reci i tvog dodira. Gotovo je tu. Na nekoliko kretnji i koraka. Zgusnuto, i beskrajno strpljivo. Kao vatra pritajena u zarecim komadima uglja. Treba li da gori tiho?