“E sinko moj  krenula sam na pijacu da prodam malo mleka imam nekolko grudve sira i tridesetak jaja .Toma mi je bolestan a treba da mu kupim neke lekove neće sve od penzije .Ja nemam penziju .Nigde nisam radila u preduzeće.Toma je tridesetdve godine radio u onom prokletom rudniku u Boru.Oštetio pluća i poslali ga u invalidsku penziju.A ja ko svako žensko na selu čuvala sam decu .”kraičkom oka pogledam u siluetu one babe   popravlja maramu a rukom briše krajeve usana  gleda u mene da li sam budan pa nastavlja sa pričom.”Na selu nema samo čuvanje dece  nego dete u nosiljku na leđa pa na njivu.Šta sam tuđih njiva pokopala pogle mi ruke.”pruža ruke prema meni kao da ja vidim u onom maraku.”Kolko dece imaš baba?”pitam je da prekinem jadikovanje.”Dva sina dete ,dva sina odgajila odškolovala.Muško ko muško ode po nedelju dana ga nema a ja dok jeToma radio precrknem svaki put kad krene poštar ili me pozovu na telefon.Ništa vi mladi neznate.”Pa gde su ti sad sinovi mislim u sebi ,ali nesmeh to da je pitam a i brzo se ugrizo za jezik i ja kod mojih nisam bio ima više od mecec.”Stariji sin je u Beogradu dok je studirao upoznao Milenu studirali zajedno i oženi se tamo.Retko dolazi .”glas joj igra ,briše oči, plače.Meni stade neka knedla u grlu ne mogu da progovorim. ”Pa dobro baba ovaj drugi sin je sa tobom svi mi imamo svoj put ako je čovek našao tamo poso ,moraš da ga razumeš”savladah onu knedlu pa počeh da tešim babu.”Dete a šta misliš što ti mene voziš po ovom vremenu a ne moj sin?”Ćutimo oboje .Sneg stade a guma brisača poče da škripi po suvoj šofer šajbni.Ugasim brisače, žao mi što sam je uopšte i pitao a odakle sam mogao znati (ustvari mogao sam da pretpostavim).”I on nije sa vama jeli baba?”Teško joj, vidim “Ma dobri su oni meni ,da su mi živi i zdravi.Na ovog mlađeg sam malo ljuta tu je u varoš nema tridesetpet kilometara mogo bi da dođe.Jeste zauizet radi kod nekog privatnika, skupoća sve ja znam al više od mesec dana da ga nema.Pre dok čuvasmo stoku beše mi lakše čim mi pripadne muka za decom za unucima javim  im da  ćemo da koljemo neko bravče oni se skupe napune mi oko i srce a sad ispade da može da ih skupimo samo ako lipše jedno od nas.” opet briznu u plač. ”Dosta bre baba s tim plakanjem ,misliš da je nama lako radimo od jutra do sutra neznamo ni za praznik ni  za slobodan dan, traži žena, traže deca ,računi samo stižu kako bre baba da dođemo?”Okrene glavu ka meni pa onako hladno progovori”ama dete nećuja ti da mi dođeš nego moj Nebojša I Mihajlo sa ženama i decom.”Napokon krenu neko auto u susret pa iskoristih priliku da pogledam onu babu pošto ćemo biti osvetljeni  farovima dolazećeg vozila.Baba ko baba izborano lice seda kosa ,oči nekako blage.Verujem da bi vam ovo moje pripovedanje bilo zanimljivije da sam povezao neku crnku duge kose odevenu u bundu od nerca ispod koje bi imala samo svileni veš crvene boje. Ali stvarnost je uvek malkice  drugačija.Posle izvesnog ćutanja baba poče dalje da pripoveda……