Kad  zaboravimo ono što je bilo ,a potiskujemo ono što bi trebalo da bude…šta biva?Kad se izgubi želja …šta biva?Krenem ,nije da neću ali me ništa više ne vuče na tu stranu.Ni kruška na sred’ dvorišta nije više slatka kao što je bila.A kad se samo setim da sam do pre desetak godina
željno čekao njen rod.A sada samo tup osećaj ,velika praznina i to je to.A ima me tamo u svakom zrnu peska ,u svakom parčencetu betona me ima.Ali to više nisam ja i nikad više neću ni biti.Sat kuca a poteza ostaje sve manje i manje .I eto me ležim kao oboreni kralj u predatoj partiji šaha.Svi ćutimo .Pobednika nema ,poraženi svi.Jedino još sat kuca i
kao nikad pre,prija mi njegova pesma.Adresu koju sam kazivao nebrojeno mnogo puta hteo bih da zaboravim,a novu u inat ne želim da pamtim.Možda mi se desilo toliko ružnih stvari tamo pa ih lepe ne mogu anulirati.A možda sam želeo prerano sve ono što mi sad nude.Ipak sam siguran da postoji način da se podstakne ono što je nekada bilo svakidašnjica. Ali ja za to trenutno nemam volje .Sad ne biva i gotovo....

Vlada još nije konstituisana a kad će nezna se.Još uvek se nagađaju ko će dobiti bolju poziciju za olakšavanje budžeta ulaskom u razne koalicije.Sigurno se pitate od kada mene interesuje politika pa i ne interesuje me .Dešavanja na našoj političkoj sceni pratim jedino preko radija čisto onako tek da znam ko me jaše.Izgleda da se desilo nešto na našem političkom nebu ,a ako i nije tek treba da se desi.Sad se sigurno pitate šta bi moglo biti to što se nije desilo a desiće se .Treba da se primi

PLATA a kasa je prazna ,a što ništa nisu  uradili to je nebitno ide prvi i njih to ne zanima.Nemaju oni gazdu koji će da im kaže hoću ja da vam dam platu ali koliko smo radili toliko ćemo i da primimo.Elem kasa prazna ide plata mnogo gladnih usta otvoreno, čuj mene usta ma to su čeljusti a naj brži način popunjavanja iste je ubiranje HARAČA.

Pa neko sa vrha javi momcima u plavom da izađu na ulice i prikupe ono što je ostalo ,a što već nije uzela elektro distribucija ,telekom,vodovod....i ostali a dao bog ima ih koliko ti srce želi.

I normalno niko nije lud da to naređenje sprovodi u Beogradu ,ipak su najbolje ovce za šišanje na jugu, šišanje je blaga reč možeš ih brijati neće glas da puste.I tako pretpostavljam da su jutros na jutarnjoj podeli dužnosti dobili zadatak da se bez određene sume ne vraćaju u stanicu.

Podelili im blokove nove hemijske olovke pa na ''posao''.Sad ko se kako snađe naj bolje je naći neki hlad, nije dobro biti dugo izložen sunčevim zracima.Tako danas iz jednog hlada zaustaviše i mene,malo su bili nespremni ali im opraštam ovaj put a nadam se da će im oprostiti i njihov šef ,jer bi njihov učinak bio znatno veći da su poneli još jedno blokče za pisanje kazni.Ovi su pisali samo na jednom bloku .Doduše veći učinak  bi imali i da su se maskirali ali se nisu setili sigurno.

-Dobar dan gospodine vaše isprave.

-Izvoli prijatelju ,pružim mu vozačku i saobraćajnu.

-Izađi iz vozila i dođi ovamo,naredi mi ošto i šta ću sa organom nema zajebancije ,odem za njim i ja u hlad

-Gde ti je lična karta?

-Eno je u vozilu .

-Idi je donesi šta čekaš, dok sam otišao i vratio se on je već pisao nešto ali takvom brzinom se samo prepisuje domaći u školi i to pet minuta pre početka časa.

-A o čemu se radi prijatelju?Jel pišeš po zadatoj temi ili je tema slobodna ......

-Akcija kažnjavanja , imali ste akciju upozoravanja i provere vozila e sad ide kažnjavanje .

-Pa zar je to moralo baš od mene da počne majku mu.

-Ajde kolega završavaj sa tim evo već dvojicu sam zaustavio rešavaj sa tim čovekom treba mi blokče.

Sad nas je u hladu kestena bilo petorica a da su imali još jedno blokče iiihhhaaaajjj......

-Ajde potpiši ovde,tutnu mi olovku pomalo nervozan napravio im se red

-A šta ja to potpisujem drugari ipak bih morao da znam .

-Čoveče ti nas ometaš u obavljanju dužnosti ,sad već vidno iznerviran reče kolega od ovog što brzo piše.

-Ne vidim čemu nervoza prijatelju ako neko treba da se nervira to sam ja ,sad kad kaznite mog gazdu on će da zakasni sa mojom platom ,a kad on zakasni sa mojom isplatom ja zakasnim da odnesem ratu za kredit,pa zakasnim sa plaćanjem računa ali vidiš ja sam smiren a i trebali ste da ponesete još jedno blokče .

-Ideš na vanredni tehnički pregled potpiši da si primio uput

E kad je rekao uput malo mi je falilo da umrem od smeha ali sam se suzdržao ,prvo što mi je palo na pamet  bilo je visićete vi meni na blogu

Samo da stignem kući.Potpisao sam ''uput'' na vanredni nisam išao a obećanje da će visiti na blogu evo ispunjavam.I kao i uvek najebe sirotinja raja ja sam napustio hlad sa ''uputom'' u ruci a oni ostadoše da pišu na jedno blokče da bog da im se olovka ispisala.

Polako mic po mic smenjivaše se meseci jedan za drugim i evo nas ponovo smo blizu leta.Deca već počinju da kroje planove gde ćemo da idemo, slušam ih kako se prepiru, ko će šta nositi, navodno zadubljen u nešto vrlo važno na
 kompjuteru.Kraičkom oka ih posmatram jer se njihova rasprava odvija iza mojih leđa.I po dobro poznatom scenariju kad rasprava dostigne vrhunac  kreću  da traže sudiju koji bi trebao da  odlučiti ko je  i koliko u pravu. Da bi odmah po donošenju presude krenula nova rasprava i sve tako dok  tati tj. meni ne prekipi i oteram ih na učenje.I  evo ih kreću ''E seko sad ćemo da pitamo tatu ''ustaju sa stolica i dolaze uz kompjuter .Staju pored mene dok se ja pravim da radim nešto što je od životne važnosti za opstanak čovečanstva u najmanju ruku.Stoje pored mene i čekaju da ja završim već jednom to u šta zurim i udostojim ih pogledom.Zatvaram mnoštvo otvorenih prozora na kompu i okrećem se ka njima gde me već čeka spremno pitanje.''I tata šta ti misliš u vezi odmora, gde ćemo ?'' oboje stoje pored mene pogledom uprtim pravo u moje oči ,on prekrstio ruke a ona  ruke drži na kukovima i lupka nogom o pod.Mislim da im nije ni važan odgovor toliko koliko su nestrpljivi da nastave prepirku.''Mmm ja još uvek o tome ne razmišljam ,polako rano je deco još da se pakuju koferi'' istog trena se okrenuše i nastaviše da se prepiru u dobro poznatom stilu tipa eto šta sam ti reko ,ma ja sam odmah znala ...
Okrećem se kompu  uz smešak otvaram fasciklu sa slikama sa prošlog a nama i jedinog odmora provedenog  na moru.Gledajući slike uz smešak se prisećam početka odmora.Ma to je bilo strašno.Nepune trinaest godine koliko smo u braku ,sa ženom smo tek prošle godine postigli da mrdnemo negde.Uvek je bilo nešto preče zbog čega se odlagao odlazak na more. A i ja sam bio veliki kočničar, moram priznati.Mada ne bi ni prošle godine otišli da nam sin nije jasno stavio do znanja da njemu ponestaje inspiracije za pisanje sastava na početku školske godine a na temu gde sam proveo letnji raspust.Na tu njegovu konstataciju ja sam se baš slatko nasmejao a on je dodao '' Pa ne stvarno sve pišem isto idem u selo i na neku planinčinu na izlet me vodite i tu i tamo se okupamo negde ...''zaista je to bio zanimljiv argument da se počne razmišljati o odlasku na more.Malo se raspitam kod prijatelja i u oglasima pogledam kako se kreću cene da napravimo predračun da li uopšte imamo mi te pare.Ali su klinci već kod svojih deda i baba obezbedili izvesnu sumu i sa onim što je nama  ''preteklo'' mogli bi da preguramo 7-8 dana.Nađem ja na netu tipa iz Petrovca ugovorili sve telefonom rezervisali sobu,dogovorili se za cenu rekao mi čak i kad ima slobodan termin .....Sve ugovoreno ''čvrsto''... Sve u svemu pripremli smo jedno po jedno i željno čekali dan polaska.
Imali smo raznih ponuda da idemo u paru sa još nekim ali mi se ta ideja nije svidela pa smo išli sami.Kad želim stanem kad želim krenem ne obazirući se na druge,a  u društvu se moram povinovati prohtevima većine što nije moj stil.Elem  kad je došo dan polaska sve je bilo spremno.Sve što smo mislili da će nam biti potrebno ,a uzevši u obzir da smo prvi put polazili na takav put poneli smo brdo nepotrebnih stvari.Putovali smo noću i na putu osim što su me kaznili za navodno prekoračenje brzine nikakvih neprijatnosti nismo imali.Sve je manje više bilo ok sve dok nismo došli u Petrovac.Sad biste trebali upotrebiti maštu ako je imalo imate pa zamisliti Petrovac u Avgustu.Meni je već muka .Zovem tipa da mi da instrukcije kako da ga nađem u autu vruće kao u pećnici.Javi se dotični i mrtav hladan mi sopštava da je sobu već izdao nekome i da se snađem nekako.Kad sam to čuo u autu je temperatura naglo porasla jer sam ''odlepio'' pa  mu spomenuo majku i bližu i dalju rodbinu.I naravno kako uvek biva žena je za sve kriva ''htela si Petrovac epa evo ti ga sad Petrovac...''siguran sam da znate šta znače ove tri tačke. Morali smo baš u Petrovac da odemo jer je ona sa svojim ocem i  pokojnom majkom letovala tamo. I dok sam ja šetkao nervozno oko auta i psovao onog ko me dovede u ovaj osinjak prilazi mi jedan čiča i kao u vreme inflacije kad su dileri išli ulicom i presretali ljude rečima‘’marke ,marke,devize,devize..’’e samo je ovaj onako više za sebe govorio ‘’ sobe,apartmani’’.Baš imam sreće pomislim, kad mi čiča rače koliko traži za apartman,pošto soba nema više, samo sam ga pitao da li to prelazi u moje vlasništvo.Mislim da nije bio oduševljen izrazom mog lica tako da se odmah udaljio.A ja sam u tom trenutku izgledao kao šumski požar koji pokušaš da ugasiš benzinom.‘’Našla sam našla ,nije nešto ali …’’javlja mi žena na mobilni pošto smo pošli malo po mestu da potražimo smeštaj ja i sin na jednu a ona sa ćerkom na drugu stranu.Šta da vam kažem da smo  kojim slučajem
uzeli tu sobu vratio bi se sa nožnim mišićima kao Maradona.U filmu Roky, kad se pomenuti priprema za meč pa trči uz one stepenice, e te stepenice nisu ništa naspram dužinu ovih stepenica.Sunce pripeklo da ne pričam ,bilo je oko jedanaest kad smo ušli u Rafailoviće pošto smo odbili ponuđeni smeštaj kod bakice  koja nam maše sa vrha duuuugačkihhhhhhh stepenica.U Rafailovićima sam prateći saobraćajne znake zašao u jednosmernu ulicu u kojoj je ušavši iz suprotnog smera tip sa kombijem istovarao čitavih pola sata robu u prodavnicu koja se nalazila na kraju ulice.I odatle se izvikosmo nekako i krenemo ka Budvi pitamo na par mesta za smeštaj sve uglavnom zauzeto.Sledeći je bio Tivat. Bio sam i više nego nervozan,svi već umorni  od puta .Na domak Tivata stamen da sipam gorivo ,pored pumpe market .Sipavši gorivo parkiram auto u hlad ‘’Ja moram da dremnem malo odvedi decu kupi im sladoled’’samo klimnu glavom vidi me da sam umoran i nervozan i da je najbolje da me zaobilaze svi.Jbg takav mi karakter lako se palim a ne gasim se nikako.Ali na svu sreću imam nju koja me poznaje u dušu .Možda posle jednog sata ja se budim žena mi tutnu sendvič i limenku a iz šoljice pored ručice menjača se isparavala tek skuvana kafica.Ja kao nov i moji saputnici to odmah primetiše pa poče salva pitanja.Naravno da je prvo pitanje i naj češće postavljano bilo :’’pa kad ćemo da se kupamo više.’’
‘’Idemo sad odmah uskačite u auto’’ kako malo treba  deci da budu srećna, počeše da skaču da se grle  a kako i ne bi  ejjj kupaće se u moru.Kad smo kretali ka Tivatu malo pošto sam prošao Budvu video sam puno parkiranih atomobila pa sam pretpostavio da je u blizini plaža.Kako god ,to je bio auto kamp Jaz u koji smo ušli samo da se okupamo bez namere da boravimo tamo .Ali ja ne bih bio ja da ne volim da procunjam okolo i vidim šta se dešava oko mene,gde šta ima ,šta koliko košta i tome slično valjda je za to kriva sredina u kojoj sam rastao.Vratih se na plažu gde su  se klinci u najvećem kupali žena taman izašla iz vode i pali cigaretu ‘’lepo je ovde ,kad ćeš ti u vodu?’’
‘’Ma nije mi sad do kupanja dok ne vidim gde ćemo da spavamo noćas,mada bi mogli da skoknemo do Budve i tamo kupimo šator i da budemo ovde u kampu ‘’ reakcija na  spomenut šator je bila smešna .Kao da sam joj reko da ćemo da spavamo u mravinjaku  tako se ustresla  ali nije mogla da bira .Meni spavanje na otvorenom nije strano a i klincima će se dopasti .’’I bre kakvi ste samo što smo ušli da se kupamo a već nas zovete da izlazimo’’ prokomentarisaše kad su bili pozvani da izađu iz vode.Opet u auto pa pravac Budva  posle ne kratkog lutanja nađosmo šatore ,dušeke,dva ćebenceta a nešto smo i imali  ‘’E sad ćemo da budemo kamperi ‘’Nismo se puno zadržavali, da uspemo da postavimo šatore dok je još dan .Dok dlanom o dlan nikoše šatori moji ukućani koji nikad nisu spavali u šatoru i dalje ne pokazivaše neko oduševljenje.Što se za mene  nije moglo reći ja sam bio u svom elementu dugogodišnji izviđač i ni sam neznam koliko godina sam kampovao na Vlasinskom jezeru i po drugim mestima .Tako da sam od klinaca par puta bio upitan zbog čega sam toliko srećan  ‘’ Prvo spavanje u šatoru se pamti
ceo  život , videčete da je to jako lepo’’ to su mi i sami priznali sutradan ujutru.Posle doručka kupanje a pred veče Budva .Kupili smo stočić i stoličice i na njemu igrali karte svako veče .Bilo nam je super ,valjda je uvek tako prvi put .’’Mi bi i ove godine, sve imamo od opreme samo nam treba za kamp ,hranu i gorivo …’’ objašnjavaju mi moji mali kamperi ''Ništa nam drugo nije ni potrebno.''

Voleo bih da sam slikar.

Da četkicom  milujem

neprestano po platnu

tvoje lice i telo.

Ali nisam.

Da sam barem pesnik neki

pa da napišem pesmu

koja bi počinjala i završavala se

imenom tvojim.

Ali nisam.

Što ne postah muzičar

u svakoj bi odsviranoj noti

čula ono što svi znaju.

Da značiš mi puno.

Ali nisam.

Zaista mi je žao ali

moraćeš se zadovoljiti

Što te samo ovako prosto

volim.

Svetlo plavi link, eto šta sam

još jedan u moru istih

bez glasa, bez dodira

sa slikom ko zna čijom.

Svetlo plavi link,eto šta sam

maleni  kružić na tvom monitoru

koji pokazuje da sam tu

samo to i ništa više.

Svetlo plavi link,eto šta sam

još jedno ime na dugoj  listi

tvojih prijatelja

samo to i ništa više.

Ali i sama znaš šta ti je za činiti

kad te tuga shrva,kad ti suza krene

ili kad bi nasmejati se htela

potreban je jedan klik

na isti onaj svetlo plavi link

i eto mene.

Kad mi se žena porodila sa prvim detetom bio sam baš zbunjen.Rođaci ,poznanici ,prijatelji  pa i mušterije,svi su mi čestitali ja čašćavao a da nisam ni znao šta ja to slavim.Ne mogu da kažem da nisam bio srećan ali ne mogu ni reći da nisam bio zbunjen.Možda zbog mešavine ova dva osećanja ni piće nije imalo nikakav efekat na mene.Okrenem se oko sebe svi veseli ma šta veseli pijani bre,kum pocepan sav, odeća visi sa njega ko da ga trljao neko super seckom.Mada  pogledavši sebe nisam ni ja mnogo odudarao od njega.Muzika trešti a ja je čujem negde izdaleka, a u ušima mi odzvanja  ejjj pa ti si
sad otac.Ma dobro lepo je to teorijski i ja znam šta to znači ali praktično bre …kako…?I šta sad ja treba da radim ,mislim u sebi.Pošto se porodila  oko jedan sat pili smo celo popodne.Nekako se preko nekih poznanika  uvučem u porodilište i samo kroz odškrinuta vrata video ženu i ćerkicu.Čuj mene ćerkicu  video sam nekakav zamotuljak .Mislio sam da neću spavati te noći ali od prevelikog uzbuđenja spavao sam kao klada.Krenemo da izvedemo bebče i ženu ,cveće ,bombonjera ,piće proveravam sve je tu.Otvaraju se vrata porodilišta i medicinska sestra mi pruža onaj isti zamotuljak što sam video u ženinim rukama.Tog trenutak sam zapazio da zamotuljak ima mali nos ,oči, usta. Da usta, kojima je coktalo kao da želi da sisa.A i želelo je.Da li zbog beline pelena kojima je bila  povijena   na tek imao sam utisak kao da svetli to malo lice koje sam prvi put ugledao.I tako i  dobi ime Svetlana.Stojeći u hodniku tog julskog  prepodneva postadoh otac . Uvek ću se sećati  kako je odjekivalo coktanje gladne bebice praznim hodnikom.I danas posle jedanaest godina lice moje ćerke mi se ponekad učini da svetli .Pošto je opšte poznato da  je piščevoj mašti dozvoljeno sve a kako sam ja trenutno pisac …..Ćerkica je prohodala malo posle prvog rođendana.A nekih pet meseci nakon njenog rođendana ja i supruga smo stajali na hodniku  ginekološko akušerskog odelenja.Novembarsko veče  mislim da je bilo oko devet.Uvedoše je a meni rekoše da sačekam da ponesem njenu odeću  kući.Ne prođe mnogo vremena a ona se pojavi na vratima u spavaćici a u ruci je držala kesu sa stvarima.Poljubismo se i ja odoh kući .Samo smo se pogledali kao da bi rekli nešto jedno drugome  ali na tome i osta.Kako ponekad  kazaljke umeju da se jedva vuku i zastajkuju kod svakog broja ,imam utisak da kad god bih pogledao na sat  raspored kazaljki je bio isti.Kad se rađalo prvo mi dete beah zbunjen a sada sam  ni manje ni više uplašen.I neznam šta bih sve dao za onu divnu zbunjenost.Jer  ovaj strah ubija.Zvonjava telefona me je zatekla  na podu pored ćerkinog krevetića gde sam sedeo.Napokon!Podigoh nekako slušalicu koja mi se učinila nenormalno teška u tom trenutku.Otvaram usta mada glas ne izlazi ali nekako rekoh “DA”.”Epa srećo srećan ti rođen dan  “glas moje žene sa druge strane žice .Uopšte se ne mogu pohvaliti rečitošću u tim trenutcima. Da li čeka da padnem pored telefona ili će napokon da mi kaže o čemu se radi .”Srećan ti rođen dan dobio si sina,vidimo se pazi na malu.”tut, tut  prekide vezu .Prvo odoh do bifea natičim jednu rakiju prekrstih se  podigo čašu “Epa neka je sa srećom.”I tako ja za rođen dan dobijem sina .Retko ko može da se pohvali da je za rođen dan dobio dete.Prihvatim se telefona obavestim sve pa kako i dolikuje lepo proslavimo  ali ovoga puta bez zbunjenosti.A kako sam se veselio uz trubače i kako sam iste vozio ispred bolnice da sviraju to ću vam opisati drugi put…..

U nedostatku pametnih tema za pisanje svi se vraćamo  opisivanju nama voljenih osoba.
Pa da i ja zamastiljavim koju reč na tu temu.

 
-Dobro jutro "nejaki junače" (kako je deda imao običaj da me zove)
Bila je zima napolju je sve bilo posuto snegom ,sve čisto ,belo.” Belo da ne poveruješ”(za ovu reklamu se nadam nekoj kinti ha,ha,ha,) Dolazio je svakoga jutra da obiđe mene i sestru dok su nam roditelji bili na poslu.Uvek nasmejan a nije uvek ni morao da razvuče usta u osmeh, dovoljno je bilo pogledati ga u oči i shvatiti da se on smeje.Oči su mu bile svetlo braon  boje (oči boje meda). Malo ljudi sam sreo da poseduju tu sposobnost a i kada bih vide takve nasmejane oči setio bih se dede.
-Nejaki junače imam predlog za tebe-ozbiljno mi se obratio ,posle čitavog spiska dobro poznatih pitanja koja nam je ionako postavljao svaki dan,tipa da li smo se umivali doručkovali namestili krevete,učili itd.
-Potreban mi je pomoćnik za sečenje drva,a kako si ti na zimskom raspustu mogao bi da mi pomogneš.Ali neću ja da mi pomažeš za džaba  2,5 din. ti plaćam sat.Pošteno.
Znao je on da bih mu pomagao bez para  ali je voleo da stvari koje su obične napravi  posebnim.U dvorištu je bila šupa za drva sa velikom nadstrešnicom pored šupe naslagana
metrova drva.Voleo je da kupuje bukova i bagremova drva.Puno puta sam ga pitao zašto ne plati da dođe čovek i cirkularom iseče drva ,nikad mi nije odgovorio ali mnogo godina posle odgovor mi je sam došao.Ispod  nadstrešnice smo ja i on provodoli jako puno vremena zajedno a mislim da mu je to i bio cilj.Postavili bi nogare između nas i na njega stavljali jedno po jedno drvo on na jednom kraju testere a ja na drugom.Napolju hladno zarumene nam se obrazi. U predahu bi pili čaj od lipe a miris bukove i bagremove piljevine mislim da osećam i danas u svakom mrazu.Tu pod tom nadstrešnicom 
sam slušao naj zanimljivije priče  koje sam ikada čuo.Umeo je stari tako lepo da pripoveda  da sam uveče odlazio na spavanje jedva čekajući sutrašnji dan i nastavak kazivanja  započeta tog dana.A pričao je o svemu o svom detinjstvu ,o ratu ,zarobljeništvu o tome kao se naselio u Vojvodini kao kolonista pa se opet vratio u zavičaj o devojkama o svemu.Ako budete dobri možda ću vam prepričati neku od dedinih priča ispod nadstrešnice.Cele zime bi mu ja pomagao a on bi svaku sezonu završavao istim rečima
-Još dosta zima moramo ovako seći drva da bi ti deda sve ispričao a i da bi ojačao svezao kosku.Ali ne dade mu bog zdravlja da vidi da sam svezao kosku.Sad se i drva seku na brzaka za dan dva i gotovo a nekad to beše svojevrstan doživljaj a za mene i privilegija......