Nikad nisam bila sklona jeftinim ljubavnim pričama. Ni filmovima. Ni pesmama. Uvek sam nekako naginjala ka onoj tamnijoj i težoj strani. Geni, šta li je već. Nešto me je uvek teralo da nijansiram život, biram drugačije, ne idem istim tokom i ne putem kojim se lakše ide. Ređe, da.Mnogo sam puta rodila bol, prehranila je, podigla i otposlala. Da li je to prirodan tok ili mi to sami biramo?
Tragovi krvi na izgriženoj usni, podsećaju na neurozu sa kojom sa se rodila. Trzanje mišića lica u onaj zgrčeni osmeh, nehotično pokazivanje zuba. Osmehom li se zove? Ne znam.
Da li se rodimo da nas boli? Možemo li da izbegnemo tu bol, taj bol, to bol?
Nikad se nisam oslanjala na osrednje, dobronamerne savete. Mrzela sam otrcane rečenice:"Biće bolje, proći će. Vreme leči sve!"
Nek digne ruku onaj kome je vreme izlečilo sve! Nek se javi onaj kome je posle ove floskule zaista bilo bolje! Nek me pogleda onaj kome je prošlo....
Progutala sam grudvu koja nije htela ni tamo, ni 'vamo. Dugo me je gušila svest o tome. Dugo sam osećala razarajuć pritisak na mestu gde se srce račva. Tu me je, eto baš tu, pritiskalo do nemoći. Noćima, jutrima. Prošla je jesen, zima i proleće. Nadala sam se letu, jer, uvek se nadam. Nadam se pozivu, pismu. Osmehu. Nadam se nadi koja ne gasne.
I nema. Nema onog kome se nadam.
Da li sam sama tako izabrala, ili sam ipak, obukla tuđi kroj pogleda, koji mi baš i ne pristaje... i ne prestaje...
Ostaje mi samo to. Da se nadam...