Vetar češlja pramen na ulici, hladan dah sa zapada.... (M.Mladenović)

Došao je nenadano, ni iz čega, mada je tačnije reći "iz Ničega" (iako je nepravilno) iz gluve tišine (kao da postoji drugačija?) i mrklog mraka (još jedno opšte mesto pisaca-amatera). Da, vetar. Nikad nisam znao gde počinje, kao bujica, i gde uvire, u nekoj delti, kao tromi šlep u pristanište puno zarđalih divova. Pretpostavljao sam da nastaje iza jednog brda, gde pogled, iz udobne prijatnosti sobe, ne dopire, uprskos svim teorijama o ciklonima i anticiklonima. Kotrljao je ulicom prazne limenke piva, čiji je kontakt s mrzlim asfaltom stvarao disharmoničnu zvečeću minijaturu koje je putovala, zajedno s njim dole, niz opusteli Južni bulevar.

Plastične kese su letele u čudnim pravcima, stihijski menjajući kretanje, provlačeći se između golih krošnji lipa pod prozorom. Na susednoj zgradi se niz oluk sjurio komad nečega, nisam mogao pretpostaviti čega. Kapija prekoputa se uz tresak zalupila. Zastave na jarbolima su proizvodile onaj karakterističan tupi zvuk, kao kad neko iz komšiluka s proleća krene da lupa tepihe kod igrališta. Retki prolaznik je grabio ka prijatnosti zavetrine i mršteći se pod naletima leteće prašine dublje zavlačio glavu u visoko podignutu kragnu. Mačka je izletela iz kontejnera i nestala u mraku. Neki čovek je ušao u taksi i njime otišao ka izlazu iz grada, u pravcu vetra.

A onda, u neko doba, za trenutak se sve primirilo. Ubrzo je počela da pada kiša.