Dobar dan Srbijo, moje ime je miodrag trajanovic ovo su Koreni radija x , emisija o proslosti, opomena buducnosti.

Nekada su nasi dedovi, pradedovi ziveli u vremenu koje se sada nekako brise. A bila su tu i prela i posela, gde su se oni druzili u dugim zimskim nocima kada i poslednji petli zaspu na granama drveca. Uz vatru odzaklija gde su se pekli krompiri ispod saca, zene prele vunu i strikale dzempere, carape, kape, dok su muskarci uz kiseo kupus pijuckali nacionalno pice sljivovu mucenicu.

Tada se obicno pricalo o nekim nadprirodnim silama koje su obicno bile vezane za moravske vodenice, o buducim radovima koji cekaju neko bolje vreme, veseli se prinovama u kucama, jer se uvek nekako u to vreme najvise i radjala deca.

Pa su i prijatelji svracali jedni kod drugih da obidju najmilije svoje unucice. Na poselima se i pevalo onako iz srca. Tu su bile zetalacke pesme, pomesane sa tuznim ljubavnim pesmama, mada su se pevale i pesme o Moravi, Lepenici, Solunskom frontu, cuvenim bitkama iz blize i dalje istorije, o pojednim licnostima. Na poselima je poneko od prisutnih i zasvirao na fruli, guslama, redje na gajdama, pa se tako uvecalvalo opste veselje naroda. Za koji se moglo reci da je pucao od zdravlja. Nije bilo ni televizije, ni fabrika, zivelo se jednostavno i lepo, bezobzira na tugu nevolju jad. Narod je znao da se i smeje i veseli i tuguje jer je gledao sa ponosom i sagovornika i vreme u oci, a ne kao sada kada svi u zemlju gledaju, a na licu im se samo jadikovka vidi. I nema one vedrine.

Tih zimskih noci secali su se toplih julskih kisa, mirisa tek pokosenog sena, ljubavnog zova slavuja u prolece, kreketa zaba u bari, dok se oko muskih glava viorio dim. Jer i kako rece Taras Buljba nama muskima je sudjeno da se vije neki dim oko glave bilo od baruta bilo od duvana. Dok su zene obicno razgovarale o mustrama nastajucih rukotvorina, secale se svojih nevolja u zivotu, poneka se zalila obicno na svekrvu ali na kraju svega sve bi to zacinila pesma.

Tako su se provodile duge zimske noci, gde su po crkvenom kalendaru bile rasporedjene slave. Koje su bile najveci praznici, kada su i deca dobijala malo vise slatkisa no obicno. Sva deca su cekala kada naidje baka pa im da po jednu jabuku i orah i po kocku secera iz maramice, sto ju je do tad vesto skrivala u nedrima. Pa je radost bila prevelika, a taj dogadjaj u secanjima dece ostajao je do kraja zivota. Jer su ti skromni pokloni imali velikog znacenja. Jabuke su bile obicno crvene i jedre, orasi su se odnosili na cvrstinu, a secer na to da su deca nesto najlepse na svetu. Tim poklonima se simbolisala zelja da deca budu zdrava i cvrsta kako bi mogla podneti teret buduceg zivota.

Slave i slicna slavlja su imala za cilj da se rod ne zaboravi pa makar on i bio u desetom selu. Tada su bake i deke vodili svoju unucad da se vide sa rodjacima i da znaju ko je kome i koji rod, sto se postovalo kao najveca svetinja, cak i do sedmog kolena. Ljudi su imali nekako vremena malo vise no danas i ako se oralo volovima cak i po tri meseca. Cekalo se prolece. U to vreme se znalo koja je porodica kakva, koliko je imucna, koliko ima celjadi i drugo. Znanje i zanati su se prenosili sa oca na sina. Pa su i poneke porodice tako dobijale imena.

Pa se u govoru obicno govorilo, a to bece sin onog i onog pintara iz onog sela, ili to je cuvena kovacka familija i tome slicno.

Tako bece nekada sada se samo retki prisecaju tih na oko teskih ali lepih vremena. Kada se sagovornik gledao s ponosom u oci a ne kao sada kada svi obicno gledaju u zemlju, kao da se stide onog sto su postali, ili onog cuvenog izvini ali nemamo vremena, znas obaveze.

Ko zna valjda ce jednog rosnog jutra opet svi postati covek i u njima ce opet se uskovitlati krv predaka.

Laku noc Srbijo divne snove usnila pa magde bila.

Postovani slusaoci moje je ime miodrag trajanovic ovo je emisija Koreni radija x slusajte nas ponovo.

Dobar dan Srbijo, moje ime je miodrag trajanovic ovo su Koreni radija x , emisija o proslosti, opomena buducnosti.

Nekada su nasi dedovi, pradedovi ziveli u vremenu koje se sada nekako brise. A bila su tu i prela i posela, gde su se oni druzili u dugim zimskim nocima kada i poslednji petli zaspu na granama drveca. Uz vatru odzaklija gde su se pekli krompiri ispod saca, zene prele vunu i strikale dzempere, carape, kape, dok su muskarci uz kiseo kupus pijuckali nacionalno pice sljivovu mucenicu.

Tada se obicno pricalo o nekim nadprirodnim silama koje su obicno bile vezane za moravske vodenice, o buducim radovima koji cekaju neko bolje vreme, veseli se prinovama u kucama, jer se uvek nekako u to vreme najvise i radjala deca.

Pa su i prijatelji svracali jedni kod drugih da obidju najmilije svoje unucice. Na poselima se i pevalo onako iz srca. Tu su bile zetalacke pesme, pomesane sa tuznim ljubavnim pesmama, mada su se pevale i pesme o Moravi, Lepenici, Solunskom frontu, cuvenim bitkama iz blize i dalje istorije, o pojednim licnostima. Na poselima je poneko od prisutnih i zasvirao na fruli, guslama, redje na gajdama, pa se tako uvecalvalo opste veselje naroda. Za koji se moglo reci da je pucao od zdravlja. Nije bilo ni televizije, ni fabrika, zivelo se jednostavno i lepo, bezobzira na tugu nevolju jad. Narod je znao da se i smeje i veseli i tuguje jer je gledao sa ponosom i sagovornika i vreme u oci, a ne kao sada kada svi u zemlju gledaju, a na licu im se samo jadikovka vidi. I nema one vedrine.

Tih zimskih noci secali su se toplih julskih kisa, mirisa tek pokosenog sena, ljubavnog zova slavuja u prolece, kreketa zaba u bari, dok se oko muskih glava viorio dim. Jer i kako rece Taras Buljba nama muskima je sudjeno da se vije neki dim oko glave bilo od baruta bilo od duvana. Dok su zene obicno razgovarale o mustrama nastajucih rukotvorina, secale se svojih nevolja u zivotu, poneka se zalila obicno na svekrvu ali na kraju svega sve bi to zacinila pesma.

Tako su se provodile duge zimske noci, gde su po crkvenom kalendaru bile rasporedjene slave. Koje su bile najveci praznici, kada su i deca dobijala malo vise slatkisa no obicno. Sva deca su cekala kada naidje baka pa im da po jednu jabuku i orah i po kocku secera iz maramice, sto ju je do tad vesto skrivala u nedrima. Pa je radost bila prevelika, a taj dogadjaj u secanjima dece ostajao je do kraja zivota. Jer su ti skromni pokloni imali velikog znacenja. Jabuke su bile obicno crvene i jedre, orasi su se odnosili na cvrstinu, a secer na to da su deca nesto najlepse na svetu. Tim poklonima se simbolisala zelja da deca budu zdrava i cvrsta kako bi mogla podneti teret buduceg zivota.

Slave i slicna slavlja su imala za cilj da se rod ne zaboravi pa makar on i bio u desetom selu. Tada su bake i deke vodili svoju unucad da se vide sa rodjacima i da znaju ko je kome i koji rod, sto se postovalo kao najveca svetinja, cak i do sedmog kolena. Ljudi su imali nekako vremena malo vise no danas i ako se oralo volovima cak i po tri meseca. Cekalo se prolece. U to vreme se znalo koja je porodica kakva, koliko je imucna, koliko ima celjadi i drugo. Znanje i zanati su se prenosili sa oca na sina. Pa su i poneke porodice tako dobijale imena.

Pa se u govoru obicno govorilo, a to bece sin onog i onog pintara iz onog sela, ili to je cuvena kovacka familija i tome slicno.

Tako bece nekada sada se samo retki prisecaju tih na oko teskih ali lepih vremena. Kada se sagovornik gledao s ponosom u oci a ne kao sada kada svi obicno gledaju u zemlju, kao da se stide onog sto su postali, ili onog cuvenog izvini ali nemamo vremena, znas obaveze.

Ko zna valjda ce jednog rosnog jutra opet svi postati covek i u njima ce opet se uskovitlati krv predaka.

Laku noc Srbijo divne snove usnila pa magde bila.

Postovani slusaoci moje je ime miodrag trajanovic ovo je emisija Koreni radija x slusajte nas ponovo.