Juče sam shvatila da me čak i moja (dotada) najbolja drugarica iskorišćava i zove samo kada joj nešto zatreba.Za nju je sasvim normalno da ja (a i ostale drugarice) trčimo za njom kad joj se prohte jer je kao ona zauzeta treninzima i nema puno slobodnog vremena,a to uopšte nije istina.Npr pitamo je ja i jedna moja drugarica hoće li da prošeta a ona kao "ne šeta mi se...javiću vam ako se predomislim!" u smislu da smo mi glupače koje će je čekati i koje će odmah skočiti ako se njoj prohte da se prošeta.I tako,prodje jedno sat vremena,a ona meni šalje poruku hoću li da šetam a ja kažem neću.I onda ona "E znala sam da nećeš,aj nema veze,idem ja biciklom!" Znala je da neću!Jes malo sutra,nego hoće da me nagovori da kažem "Aj ipak hoću".Ma nek se nosi!

I sad ja razmišljam-ako mi je takva "najbolja" drugarica,kakve su tek ostale.Prisjetila sam se školskih dana,treninga,šetnji gradom i ostalog i shvatila da svaka od njih traži interes i zove kad joj nešto zatreba.Npr jedna me zove "E imaš li da mi pozajmiš euro za bus,mama mi nije ostavila pare" a na treningu ode sa drugom grupicom koja je poznata po ogovaranju i uvjek ima materijala za ogovaranje...

Druga me zove kad joj je dosadno da šetamo,odemo na plažu,a kad ja nju pitam,uvjek joj je muka,udariće je sunčanica ili gleda seriju!

Trećoj trebam samo kad su kontrloni,tj trebala sam joj,a pošto se škola završila,zadnji put smo se vidjele na maturskom i prije neki dan na plaži gdje je procijedila samo jedno "ćao".

I da ne nabrajam dalje,ali poenta je da nemam pravu drugaricu!Sa svima se družim,onako bzvz,čisto da mi prodje vrijeme...Kada bih nekoj od njih odala neku tajnu,smatram da će je za sat vremena znati cijelo naselje...I zapitam se-da li uopšte postoji pravo prijateljstvo ili jednostavno samo ja nemam sreće...

"Svi treba da znaju šta drugarsvo znači,zajedno smo ljepši,zajedno smo jači!!!"