TAKSISTA

31/5/2008

Grand promoušn...

Eto, Bogu hvala, doček'o sam dan da učestvujem u Grand paradi.

Doduše indirektno, al' parada je parada.

I otac, i majka, i žena i deca, bliža i dalja rodbina su i više nego ponosni na mene.

Još kad sam im ispričao da sam vid'o Saleta, Brenu i Boška uživo, nisu mogli da se sastave, eto dobrih sat vremena.

A pevale mi i nove zvezde Granda.

Familije mi.

I onaj mali plavi, čupavi i Rada i, i, duet simpatičnih klinaca koji se jedno drugome zaklinju na večnu ljubav u pesmici i Renato i Dinča.

Znaš.
E, sad bi većina vas verovatno pomislila da sam se obreo na nekom mega muzičkom spektaklu, al' "moša bato", bio sam na promociji knjige.
Da, da, prijatelji, bio sam na promociji knjige (!?).
Grand prodakšn se transformis'o u Grand promoušn.
A do svega toga ne bi došlo da me onaj moj  brat po duši Sale blues-er nije porukom: "Iskreno se nadam da ćemo se družiti u sredu, na promociji moje nove knjige "Tajne srpskog džet seta". 14. maj, 20h, hotel Kontinental (Inter), sala Njunjork. Dobrodošli Sale Ignjatović", uljudno pozvao da svojim prisustvom uveličam pomenutu svečanost.
"Bolje vas našli" je prvo, a "14. maja, biće nam do jaja" je drugo što mi je u tom trenutku prošlo glavurdom.
Doduše, ovo "Kontinental" i "Njunjork" mi nekako ne ide uz mentalni sklop druga mi, pa ti ga onda ja lepo "okrenem".
"Je li bato, da se nisi možda malo zajeb'o za lokaciju, da nije to neki drugi "Kontinental", ili je baš onaj "Inter", onaj veliki ?", upitah.
"Taj batice, taj. Tako organizator odlučio, šta ćeš".
'Tedo' da mu kažem 'ladno pivo, al' se ,obzirom da je fora otrcana, uzdržah, pa rekoh:
"Ništa onda, gledamo se".
Naravno, SMS poziv je istovremeno upućen i standardnim prvotimcima maloga nam seoskoga kluba ljubitelja pisane reči, Bjelici i Katalini, koji su svoje učešće na svečanosti instantno, na moju veliku radost, potvrdili.
14. maj, 20h ulaz u "Konti". Bandžo i ja pristigli i čekamo Katalinu.
Pažnju mi privlači nadolazeći "Bentli" kabriolet od par stotina soma evrića.
Vozi ga Vesa.
Jeste, Vesa "Com - trejder", naravno.
Posle par minuta, vidim parkir'o se i ide ka nama, ustvari ka ulazu.
"Bandžo, imam plan. Ulazimo unutra sa Vesom, onako u velikom stilu. Možda se uz njega i ogrebeno za neku pi( ubaciti "L" ili "Č" po želji )etinu. Ma kad nas vide sa Vesom sve ima da jurnu, pa će i za Dekija da ostane ponešto".
Ulazimo u "Njunjork".
Pogled levo - pi( )etina, pogled desno pi( )etina.
Snajku ti ljubim, ko da su se baš specijalno za ovu priliku pumpale u svim pravcima.
Gde god pogledaš, svud pi( )ići u minići.
To kipi i preliva na sve strane.
Dočekuje nas prosedi gospodin, i daje po primerak knjige.
Korice "zvuče" obećavajuće.
Gospodjica dugačke crne kose, "obučena" u providnu mrežastu haljinu i crvene sandale na štikle, sa licem andjela i okom djavola, krajičkom istog tog oka, onako bezobrazno, gleda u nas - potencijalne čitaoce.
Povila se u kolenima i okrenula onako na izvolte (što bi moja baba rekla - natrćila), da mami i iritira.
Eto, baš onako ko da, s' oproštenjem, čeka neki ... ma nebitno.
A, sve joj na mestu, i baš onako kako treba i koliko treba.
I guza, i grudi, i struk i kuk.
Zlo jedno.
Zabuljio ti se ja tako u sliku, sanjam i ne vidim da se Vesa zaustavio, pa zamalo da mu se konektujem straga, s' oproštenjem.
Srećom, ukočih i pred onolikim novinarima ne napravih skandal :).
Pogled mi se u prepunoj sali "Njujorka" zaustavi na konferencijskom stolu za kojim su sedeli Saša Popović, Vučko "Press", Isidora Bjelica, Boško i Sale "Blues" Ignjatović.
U momentu mi postade jasno odakle sav ovaj poznati svet na jednom mestu.
Čoveče, pa Grand stoji iza cele priče, zato su i sva ova nazovi džet set lica na okupu.
Pazi, na prošloj promociji knjige (o kojoj sam svojemremeno pisao) bilo je poznatih faca, ali ni približno kao ovde.
Ovde ih je onako, k'o za opkladu.
Možda malo i previše za moj ukus.
Čudno se prosečan čovek (kakvim sebe inače smatram) oseća kada se sasvim slučajno nadje u jednoj ovakvoj priči.
Tačno osećam kako ama baš ničim ne pripadam takvom okruženju, i kako je, koliko god to apsurdno zvučalo, jedini razlog zbog koga sam tu, čovek koji je upravo sve njih i okupio ovde. On i njegova knjiga.
Ne bih želeo da ovo moje pisanje bilo ko shvati kao neku pljuvačinu dežurnih džet setera (svaka sličnost sa irskim seterima je slučajna), iz razloga što prema istima  nemam ama baš nikakav stav, a i "Svaka blesa ima svoju zabavu", rekoše neki, a zašto ja to ovde citiram, pojma nemam.
Elem, Bane se odma' pustio u promet, i rastrč'o po sali, a ja ostadoh na sred iste k'o posran, obzirom da prisutne poznajem isključivo jednosmerno, ja njih da, a oni mene ne.
Otiš'o mi Vesa, otiš'o mi Bane, a Kataline k'o za klinac "ni od korova".
Što je najgore, konobara nigde na vidiku, da mu otmem dve, tri ljute čisto d' ubijem tremu i žgaravicu.
Evo ga stiže i Katalina.
Doš'o sa Niče(t)om, ortakom iz kraja.
Pojavio se baš u pravom trenutku, jer je konferencija za novinare završena, taman da zajedno pridjemo Saletu.
"Batice, pa i ti si mi se opametio. Vidiš da od ove sitne boranije nema ništa, pa hajd' u Grand. Mudro prijatelju, mudro. U svakom slučaju lepo izgleda sve ovo, mnogo ozbiljnije nego prošli put. Čestitam".
"Hvala druže. Što se izdavača tiče, šta ćeš, ili igraš ili ispadaš. Prošla knjiga mi je štampana u 10.000, a ova u 200.000 hiljada primeraka. Pa videćemo kako će sve dalje da se odvija", reče Sale.
Vrlo kratko smo razgovarali i onako površno razmenili utiske, jer je bio u obavezi prema nekim TV ekipama koje su čekale da im da intervju.
On ode, a mi ostadosmo da blejačimo. 
Vidi, sad se i Katalina izgubi u gomili, a Niče i ja, ovoga puta u duetu ostadosmo k'o posrani.
Zaključio sam da je sve lakše kad je u dvojku, pa čak i kad si k'o posran.
"Ko je ova debela? Sigurno neka buržujka čim ovako lepog momka šeta", upita me Niče, momak koji je totalno van estradnih priča. Što bi se reklo slobodan umetnik u pravom smislu te reči.
"To ti je, bre, ona poznata pevačica i njen novi dečko. Mislim da je maneken. Vozio sam ih pre neki dan iz Sime Miloševića. Stanuju u onoj extra zgradi pri kraju ulice. Simpatični su likovi, iako ti možda na prvi pogled i ne deluju tako. Pojavili se, izgleda, čisto da ih malo kamere ne zaborave, i evo odma' pale dalje. To je valjda neka fora, šta li", odgovorih.
"Aaaa...", reče Niče,  kao da mu nešto znači to što sam mu upravo rek'o.
I dok se, inspirisaran Ničeom, setih grafita "Slotere Niče Žarkovo ti kliče", on će ponovo:
"A i ova mi je poznata".
"E vidiš, to ti je ona VIP plačipička iz Velikog Brata. Mislim da mi neko od istaknutih uživaoca pomenutog rijaliti show-a svojevremeno reče da je glumica, al' da me fircaš ako znam kako se zove.
Simpatični lik u ulozi konobara nas već treći put nudi pečenim ćevapima a la "na čačkalicu" koji nam se uporno smeše sa poslužavnika.
Beži bre indijanac, mislim se, da sam hteo da jedem sigurno ne bi' došao ovde pred sve ove kamere. Kako sam smotan, garantovano bi' se sav umazo.
Onako k'o Boža - moj mehaničar.
Moje mišljenje nije delio simpatični, bucmasti novinar - voditelj, (mislim da se preziva Filipović) koji je skroz bez blama mlatio ćevape kako god bi konobar prošao pored njega.
Djuska i mlati ćevape, kakav trip, a?
Posle par minuta vraća se Katalina i reče: "Za mnom, našao sam".
"Šta bre?" upitasmo ga Niče i ja uglas.
"Hot spot. Eno tamo u ćošku služe ćepi".
Pazi ga Deki, sunce moje malo.
Nije nas napustio nego bio u izvidnici.
Naravno, momentalno smo se uputili u pravcu "Pelinkovca".
Bane je i dalje krstario "Njujorkom", a nas trojica smo iz ćoška, uz Pelindžer posmatrali paradu.
Osveženje su definitivno doneli klinci Granda ("Zvezde", kako ih krstiše) kada su se latili mikrofona.
Šta god ko mislio o Grandu i raznoraznim paradama sličnog tipa, ovi klinci su fenomenalni.
Pazi, i mladi su i lepi i fantastično pevaju, a posebno mi je drago što su imali sreće da Grand sistem napravi jednu tako interesantnu priču u vidu "Zvezda Granda", gde će se, u ovo teško vreme, nekim totalno anonimnim klincima pružiti šansa da se samo na osnovu svojih glasovnih kvaliteta i šarma proguraju do nekog, verovatno, boljeg života.
Pun mi je kufer svih onih napucanih, glasovno inferiornih seljančura koje za dve krave i jednu polutku snime "materijal", objave CD, šatro slučajno slikaju guzice za "Skandal" i glume ludilo kako su neke zvezde, dok sa druge strane pravi talenti trunu negde samo iz razloga što nemaju dve krave i polutku viška.
Elem (evo ga opet), "Zvezdice" su se smenjivale na bini i svojim više nego prijatnim glasovima doprinele da atmosfera u "Njujorku" dobije jednu baš prijatnu notu.
Za to vreme plejada poznatih faca je paradirala po sali.
I uvek prisutne Irina Kruška i Snežana Dakić, i legenda modernog plesa Lokica, i ona mala bucmasta voditeljka Ena, i Dragana Katić, i Tina (koja mi , ruku na srce i ne deluje kao zaljubljenik u knjige), i nezaobilazna Margit, i Dragić, i Bane Obradović, i Ivan "Legenda" i mnogi drugi, da ne smaram više.
Jedina, po meni, zamerka na celu ovu inače lepu pričicu je ta što su "Zvezdice" otpevale po jednu pesmu i završile nastup.
Tako da je zabavni deo promocije vrlo kratko trajao u odnosu na promociju u Boemu koja je bila u verziji celovečernjeg provoda.
Sale, moj mučeni prijatelj, je celo veče davao neke intervjue za raznorazne televizije, tako da smo ga i zatekli na ulazu kako potpisuje knjige, dok ga još jedna tv ekipa (ne znam već koja po redu strpljivo čeka, a i mi (Katalina, Bane, Niče i ja) sa njima.
Jedino što mi je u tom momentu prolazilo glavom (vezano za ovoliki broj televizija okupljenim zbog jedne knjige, za tiraž od 200.000 primeraka, za unapred organizovanu distribuciju knjige, za ovako dobro organizovanu promociju) je činjenica da, ma koliko dobar pisac bio, ma koliko dobar pevač bio, ma koliko dobar bilo šta bio, ništa ne možeš da napraviš ako nemaš ledja, hoću reći mašineriju koja će da prepozna novac u tvom talentu i da te uzme pod svoj patronat.
Malo glupo, zar ne?
U momentima dok sam sve ovo vitlao po mozgu, Katalina nije gubio vreme i uporno je ubacivao (doduše simpatične) opaske na pitanja novinarke koja je već treći put pokušavala da započne intervju sa Saletom.
"Nemoj brate, koji ti je, rasplakaće se pa šta ćemo sa njom tako musavom", pokušah da
 ubedim djavola da ućuti, a on me ne jebe ni dva posto i nastavlja po starom, i tako sve dok ga nisam bikvalni izneo iz "Njujorka".
Posle kraćeg vremena vratismo se unutra.
"'Fala klincu da su te napokon izintervjuisali.. Evo ti knjiga, i neku pametnu posvetu da mi napišeš", rekoh.
"OBEĆAVAM JOŠ JEDNU PROMOCIJU SA GOMILOM PILETINE, 14. maj 2008."
"Bravo brate, ako mi žena pročita ovo, jebaće mi kevu, i pišu ću da ti dodjem na reprizu".
Svaki dalji razgovor je u trenutku prekinut pojavom visoke, atraktivne plavuše i visokog, nepoznatog mi, čoveka na vratima "Njujorka".
Lepa Brena.
Imao sam utisak kao da smo se nekako svi u trenutku ućutali.
Otprilike isto kao kad učiteljica udje u učionicu pred početak časa.
Pazite, nisam ja neki ljubitelj lika i dela Fahrete Jahić širokim narodnim masama popularnije kao Lepa Brena, ali ne mogu vam opisati kolika je energija kojom je ta žena okružena
I svi smo, i Deki i Bane i Niče i Sale i ja, delovali šatro opušteno, ali je to bilo nekako baš vidno izveštačeno.
"Izvini, nisam mogla ranije da stignem, dosad smo bili u studiju. Kako je bilo?", upita Saleta.
"Super, samo su klinci baš kratko bili na sceni, tako da su se ljudi već i razišli", odgovori joj.
Nastavili su sa nekim pričama vezanim za posao.
Gledam ga, a vidim da ne zna šta će sa rukama.
Te ih prekršta, te se levom rukom naslanja na zid, pa ih ponovo spušta pored tela.
Čovek kome je posao da bude u svetu estrade i od čijeg pera ista ta estrada treba da u neku ruku strahuje je pred Lepom Brenom vidno nervozan.
"Brate, jebe mi se za estradu i narodnu muziku, ali ova žena je stvarno zmaj. Je l' osećaš kako zrači? Ko radioaktivna, leba ti !?", reče Niče.
Nasmejao me je.
Nedugo zatim, pozdravili smo se sa domaćinom, uputili smo još jedan setan pogled ka  onoj oskudno obučenoj pi( )etini, okrenuli se i otišli u nepoznato.
Tog 14. maja 2008.godine, (u pozadini ide saundtrek iz "Grlom u jagode") moj drug Sale se napokon opametio i priklonio pobedničkom timu, shvatio sam da je Brena  - Brena (al' i da je dvaput - dvaput),  saznao da Vesa vozi "Bentli" konvrtbl i video da Seka ima veće sise uživo nego na televiziji.
Tog 14. maja bio sam stariji za jedan dan u odnosu na 13. maj i bio bogatiji za jedno novo iskustvo.
Jedino što tog 14. maja nisam znao, a evo ni sada ne znam je kako ću da završim ovaj tekst, tako da vama ostavljam na volju da ga završite kako god vam srcu drago (end of track)...


S poštovanjem
vaš taksista

2/4/2008

Aprilili-li...

Danas, odem na poziv u Gradsku bolnicu, i dok sam prilazio vratima Hitne ugledam lika sa pocepanom trenerkom ispod koje je virila oguljena noga na kojoj se skorila krv. Desna ruka mu beše u zavojima, a prsti iste fiksirani nekom daščicom.
Pridržavaju ga tip i cura.
Zaustavljam se, cura otvara vrata i pomaže mu da sedne.
“Sretne ti rane junače”, progovorim ne bih li mu izmamio osmeh, “koja te je to muka snašla?”
“Aprililili, bato, prvoaprilska šala”, reče dok je ulazio unutra.
“Au brate, kako ti znaš da se šališ. Do jaja”.
“Ma ovo je ekstra ispalo kako sam se nadao”.
Ono dvoje njegovih prijatelja sedoše pozadi i krenusmo.
“Skuter?”, upitah.
“Aha, skuter. Honda CBR, “hiljadarka”, sa sto pedeset sam se zakucao u jebenog “keca. Nego, odakle znaš da sam puko sa motoga !?”.
“Intuicija druže, intuicija”, rekoh.
“Brate, a pre nedelju dana sam dao pet soma za njega. Divljak, jebi ga. Nije “denkra”, nego ga nisam ocarinio”.
“Kako si, bre majstore, uspeo?”
“Pa kad svaka volina u ovom gradu ima dozvolu, eto kako. Pazi i ja sam kriv, stvarno sam ga “gazio”, ali ona volina sa kecom, nije gledao, pravio polukružno i puko sam ga. Znači, u Kumodražu, na onoj uzbrdici pre okretnice “dvaespetice” sam ga “spržio” odozdo, čisto da ga malo “produvam” i vidim “keca” na jedno sto metara ispred. U momentu kad sam krenuo da ga obilazim, buzdovan počne da se pravi polukružno, i ja ga “zabodem” u krilo. Šta da ti pričam kako sam jako ga udario, kad sam preleteo preko njega i leteo nekih dvadeset metara kroz vazduh. Je l' veruješ da sam, dok sam leteo, gledao u pravcu bandere i molio Boga samo da je promašim. Mislim da sam je promašio za metar. Pojma nemam kako sam pao. Ustvari nekako sam blebnuo prvo na ovu desnu nogu i ruku, tu sam i slomio ova dva prsta, i posle sam se još ne znam koliko kotrljao. Brate, kacigu nisam imao na glavi a nisam je ni okrznuo”.
“Juče smo išli da kupimo kacigu i, zamisli, kretenu se nije svideo model, ha,ha,ha. Ne mogu da verujem da ovoliku glavu nije ni malo potkačio”, dobaci momak sa zadnjeg sedišta.
“Jebeš kacigu, nego zamisli onog mentola u “kecu”. Kad sam se malo prizvao pameti, onako polomljen mu kažem da me vozi u Hitnu pomoć, a on mi opušteno kaže da ne može jer mora da čeka policiju. Došlo mi da ga ovako kljakavom rukom iznabadam, da mu dam policiju preko pičke, nego nisam mogao da ustanem, jer mi verovatno i mišić na nozi puko pa sam  klošarčinu najstrašnije napušio, jebala ga i policija i ona njegova konzerva”.
“Kako verovatno puko? Pa jesu li te pregledali ovi u Hitnoj, valjda su ti rekli šta ti je?”
“Ma jok, samo mi zaustavili krvarenje na nozi i ruci, i fiksirali mi prste, a ostalo im nisam dao da mi diraju. Idem u privatnu kliniku da mi tamo operišu ruku i komplet pregledaju, a ovi državni su samo za prvu pomoć. Nego da ti završim priču. Da ne stade jedan  momak koji me je i prevez'o u Hitnu , ona budala bi me pustio da krvarim tamo po ulici sve dok panduri ne dodju.”
“Dobro, a šta ćeš za motor?”
“Kakav crni motor, pa od njega ništa nije ostalo. Skroz je prs'o, a i šta bi sa njim kad je “vljak-di”? Samo mi fale još panduri da me ispituju pa da kompletiram doživljaj. Pazi, ja sam kriv što sam brzo vozio, a ovaj magarac što je pravio poloukružno a da nije ni pogledao u retrovizor. Obojica bi popili po saobraćajnu prijavu, ali bi meni pisali i carinski prekršaj, i izuli me sa kaznom. Ovako mi jeftinije. Nego, brate, dok sam leteo kroz vazduh prvo što mi je prošlo kroz glavu je, jebo te, izginuću, a da nisam kresnuo ... (pa reče jedno žensko ime), koji maler”.
Tu je nasmejao i mene i ovo dvoje otpozadi.
Kakav lik, izlup'o se k'o kanta, prsti mu smrskani, ne može sam na noge, a on razmišlja o ribi.
Mozak muškarca je čudo, a?
“Moram malo da se smirim, keve mi moram, al' isto tako moram iz inata još bolji motor da kupim, da razijem maler. Al' pre toga moram da kresnem onu malu. Za svaki slučaj. Ko mu jebe mater, samo jednom se živi”.
Ubrzo smo stigli do pijace u Mirijevu, platili su vožnju i svo troje prešli u kola nekog njihovog ortaka, kako rekoše.
“Čitaćeš o ovome što sam ti pričao sutra u novinama”, kroz prozor mi uz osmeh dobaci “Balansero”, “ajd zdravo”...
Eto, to mi je otprilike bila najzanimljivija prvoaprilska vožnja.
A, da, još nešto, danas me niko nije prvoaprilski zajeb'o, i mogu da vam kažem da mi to pomalo i nedostaje.
Čini mi se da polako gubimo smisao za humor, a možda i preterujem, ali o tome nekom drugom prilikom.


S poštovanjem
vaš taksista

29/3/2008

Neša gromada od čoveka...

 Koliko li sam se zalopojki za vreme mojega mi "taksi mandata" naslusao, pojma nemate.
I svi oni, kao da bas u taksiju dobiju inspiraciju da otvore dusu, pricaju neke, njima najvece, probleme.
 ¨Svakom svoja muka najteza¨, rece neko,, ali nemam, bre brate, zivaca svasta ni da slusam.   
 "Nemam srece, nemam posla, u kreditima sam, maltretira me sef, sefovica me seksualno uznemirava, ostavio me decko, ostavila me riba, zena me vara, muz me tuce, otac mi pije, deca me ne slusaju, majstori me vacare, drzava me krade", su samo neke od njih..
 A ima i onih ozbiljnijih tipa:
 "Jebo te, ne znam sta veceras da obucem, ili, da li da izadjem u "Stefan Braun" ili u "Kristal", ili, kupila sam cizme i sad ne mogu da nadjem tasnu u istoj boji, ili, (moj favorit, zena srednjih godina iz Tolstojeve ulice, nebitan broj) mislim, sve po kuci moram da radim sama, ja postavljam sto kada nam iz restorana donesu hranu, ja sam ta koja te iste prljave sudove pakuje u masinu, ja sam ta koja ukljucuje cak i ves u masinu, mislim, ja moram da budem tu kada subotom dodje gospodja (koliko se secam) Ljubinka da cisti kucu, a onaj moj magarac (ja kazem volina) samo radi, i nesposoban je cak i aranzman za more da nam nadje nego i to moram sama.
 Ove druge pokusavam da ignorisem, ali obzirom da su toliko plitki da to i ne primecuju, oni me, po pravilu, guse celim putem, ocekujuci valjda saosecanje ili sta vec.
Svaki, ali svaki put pokusavam, ali ne uspevam da ucutkam dzukca u sebi, i da im na ofucano: " Pa, mislim, je l'  tako?", odgovorim nesto normalno, a ne:
 "Izvinite, jeste li meni nešto rekli? Slusam "Motorolu" i nista Vas nisam cuo".
 Vidim da popizde, bez reci plate voznju i ljutito izadju, "a mene bolee".
 Ovi prvi su u vecini slucajeva normalni ljudi na koje treba trositi i vreme i misli.
 Ljudi sa realnim problemima, oziljnijim, ali uz malo truda relativno lako resivim.
 Pricamo.
 Slusam ja njih, i slusaju oni mene.
 Prepoznajemo se i preklapamo u mislima, nazovi, gorkim zivotnim iskustvima i svakodnevnim zivotnim zajebancijama i iskusenjima.
 I uvek se, nekako, setim Neshe, "Kratkog" kako ga prijatelji zovu.
 I onda se stidim.
 Stidim se samoga sebe i svojih nazovi muka sa kreditima, kvarovima na kolima, nedovrsenom kucom, jebenom administracijom, akutnim nedostatkom para i kojekakvih, kao sto napisah, uz malo truda resivih problema.
 I skoro svakoj musteriji pricam o njemu.
 Onda se i oni stide.
 Nesha "Kratki", covek sa srcem, mozgom i mudima (izvinite, ali adekvatniju rec nemam), jednom recju trojstvom koje velika vecina nas moze samo da sanja.
 Upoznali smo se pre nekoliko godina, kada sam dosao u Kralja Vladimira 33, ispred "Doma studenata sa posebnim potrebama", po pozivu kao "vozilo sa vecim gepekom za invalidska kolica" kako naglasise ovi moji iz centra.
 Priblizava mi se momak u kolicima neznatno mladji od mene.
 Izlazim iz kola da mu pomognem i prvo sto mi upada u oci je da nema ruke do lakata i noge do kolena.
 Tako je rodjen, rekose mi kasnije neki koji ga poznaju, i takav i ostavljen u domu za nezbrinutu decu.
 Odbacen.
 Otvorih suvozaceva vrata, pitao bih ga da mu nekako pomognem da udje, ali mi se nesto u grlu steglo i ni rec da progovorim.
 Dok tako, kao mulac, stajah pored njega, on se u sekundi nadje u kolima.
 "Izvini, brate, ja magarac ni kolica da ti pridrzim, jebi ga".
 "Ma u redu je, mogu ja to sam, navikao sam, a i tako mi nekako lakse"
 Secam se, vozio sam ga u Kasino (nebitno koji) da "baci neku" kao sto rece.
 Pokusavao sam da ne obracam paznju na njegov telesni nedostatak, i to mi je, zivota mi, mnogo tesko polazilo za rukom.
 Znam da me je provalio, jer je sigurno navikao na ovako glupave reakcije, ali je sve to smekerski ignorisao i pricao je neke sasvim obicne i svakodnevne price.
 Jednog trenutka je uzeo svoj (Alkatel DB) mobilni telefon u ruke, kao da je zeleo da mi pokaze da je u stvari neuporedivo sposobniji nego sto "slika kaze", stavio ga na nadlakticu leve, i nadlakticom desne ruke poceo da okrece brojeve.
 Pozvao je prijatelja i razgovarao kratko sa istim, nakon cega ga je docekalo moje zapanjujuce:
 "Kako bre, jebo te!? Kako uopste uspevas da okrenes broj, ides u klinac ?"
 "Batice, sve je to iz glave, ne postoji skoro nijedna realna stvar koju ne mozes da uradis ako to zaista hoces. Sta mislis, recimo, da li ja umem da plivam?"
 "Iskreno brate, pojma nemam. To mi, ruku na srce, stvarno deluje tesko izvodljivo".
 "E, vidis druze moj, ja sam olimpijski prvak u plivanju za osobe sa telesnim ostecenjima".
 Gledao sam ga, pa kada bih rekao zacudjeno, bilo bi preblago.
 "Da, da majstore. Olimpijski prvak u plivanju, pa ti meni sad kazi da li postoji stvar koju ne mozes da uradis ako to zaista zelis, a? Pomalo volim kocku, pomalo i kafanu, a i da zapevam umem. Jednostavno volim zivot i borim se kako znam i umem. Ako Bog da uskoro cu i da zavrsim defektoloski fakultet, a posle cu da vidim i sta cu i kud cu. Pa sta da radim, je l' treba da lezim i kukam sto je sudbina ovakva kakva je ili da guram napred?"
 Jebo te, kakav covek, kakav borac, kakav, bestseler romana, vredan zivot, da ne verujes.
 Secam se svake njegove reci k'o sad da ga slusam, i evo i sad se stidim svojih mnogobrojnih nedostataka i svoje nemoci da budem bar upola snazan kao on i njemu slicni.
 Ostavio sam ga ispred Kazina i nakon toga ceo dan razmisljao o tome kakav bih ja bio da sam kojim nesrecnim slucajem u njegovoj kozi.
 Bogu hvala, do odgovora do dana danasnjeg nisam dosao.
 Posle toga smo se vozili jos nekoliko puta i, verovali ili ne, prihvatio sam ga kao nekog neuporedivo sposobnijeg i vrednijeg od vecine nas, tako da na njegov telesni nedostatak nekako i nisam vise obracao paznju.
 Jednom prilikom smo se cak zajedno i zapijali u starom "Brodarcu".
 Koji je to car.
 Oteo je Tomi (pevaču) mikrofon i na odusevljenje svih nas otpevao nekoliko pesama, i to poprilicno dobro.
 Neshu nisam video sigurno dve godine, da bi, sasvim slucajno, pre nekoliko dana ponovo otisao na poziv u Vojvode Stepe, naravno u kafanu, bivsi "Vardar", i prijatno se iznenadio ugledavsi ga.
 Dosta toga se promenilo od naseg poslednjeg susreta. 
 Zavrsio je fakultet, skrasio se jedno vreme pored cure koju je iskreno voleo i sa kojom se prica, kao sto rece, neslavno zavrsila, imao neke novcane kombinacije u kojima se nije bas proslavio, ustvari izgubio je mnogo, stvarno mnogo para, upao u emotivnu i finansijsku krizu, ugojio se, zbog paradentoze izgubio prednji zub, tako da sad suska kad prica, ali se i dalje ne predaje.
 "Imao sam opasan pad u zivotu, ali se ponovo dizem. Puk'o sam stan na neke lose poslovne kombinacije, i jebi ga trenutno sam u Domu na Bezanijskoj Kosi. Kao olimpijski pobednik ostvario sam pravo na drzavnu penziju koja je za ove nase uslove ekstremno velika. Polako sredujem zube,  ovih dana ponovo krecem sa plivanjem cisto da se vratim malo u formu, jos uvek pomalo varam rulet, vara i on mene i tako ukrug. Cimeri me zajebavaju u stilu kako cu ovako krezav u kafanu, a ja im kazem boli me uvo, kad mogu bez ruku i nogu mogu i bez zuba ha,ha,ha. Evo sad im nosim klopu i posle palim u zivot".
 Gledam i slusam ga i nije se, bre, uopste promenio.
 Jos uvek je pun zivota, pun snage, pun pozitivne energije.
 Slusam ga dok prica o totalno neobaveznim stvarima, a paralelno razmisljam o tome koliko je zivot nepravedan prema njemu i njemu slicnima, a sa druge strane isuvise darezljiv prema drugima koji su, pa, skoro bezrazlozno nezadovoljni iako su i ¨zdravi i pravi¨.
 Cudni su putevi Gospodnji, procitah negde, i to uopste nije daleko od istine.
 Odneli smo klopu njegovim, takodje nepokretnim, drugarima koje zatekosmo ispred lokalne prodavnice kako cirkaju pivo, prave zajebanciju i smeju se sa ekipom iz komsiluka.
 Mogu da vam kazem da je stvarno primetno koliko Neshu komshije iz kraja vole i prihvataju kao njima ravnog, i zao mi je sto znam da ne mogu ni priblizno da vam prenesem kolicinu pozitivne energije koju poseduje, to jest kojom je okruzen.
 Na kraju sam ga (po starom dobrom obicaju) odvezao do Kazina da "se malo laze s ruletom", i tu smo se i rastali.
 Privilegija je upoznati Neshu "Kratkog" i biti u njegovom drustvu, mada covek uopste ne zasluzuje takav nadimak jer je mnogo "duzi" od vecine nas.
 I duzi, a i siri, pa ko razume - lepo, a ko ne razume, pa njemu ovo pisanije i nije ni bilo upuceno.
 Zivi mi i zdravi bili.

 S postovanjem
 vas Taksista
 

2/2/2008

Aktuelno potencijalni predsednik...

Sa svih strana čujem da treba da glasam.
OK, ali za koga ili još bolje protiv koga?
Jedan mi se ne svidja jer je na poziciji, a ja opozicionar u duši.
Jer je glumac sa izuzetno dobro naučenim scenariom napisanim od strane specijalizovanih timova za ideološku indoktrinaciju.
Jer je bleda kopija nekoga koga, na moju veliku žalost, više nema.
Jer je imao vremena da do sada uradi bilo šta od onog što mi je i prošli put predizborno obećavao, kada sam ga i glasao i kada je i pobedio.
Jer bezrezervno pljuje po onom drugom, truje me i pokušava da me uplaši da ako ovaj drugi pobedi, „jebali smo ježa u ledja“, mrzeće nas, izolovaće nas, sankcionisaće nas, bombardovaće nas svi oni koji nam to jesu do sada mnogo puta radili, a mnogo manje priča o tome na koji će nas to način ON i njegovi izvući iz blata.
U to ime dobih SMS poruku od prijatelja koja glasi ovako:
“Ja kasnim. Stigao je zejtin pa sam stao u red. Posle idem kod Rumuna da uzmem dve litre benzina ako ima. Stavi hleb od juče u zamrzivač (ako ima struje) i zameni celu penziju od aprila prošle godine za pet maraka da sutra idem kod Jovine majke, juče su ga poslali na ratište. Ja sam OK tvoj Toma svim srcem“.
Prijatelju sam u odgovoru napisao kratko i jasno:
„Pljugaj ga i ti, a i njih dvojica. Jebo te te telefon kad ti služi za ova sranja, a ne setiš se pičko, da mi pošalješ poruku za sretan rodjendan ili da me ponekad pitaš za zdravlje. Ja sam OK, tvoj drug Lale sa ovo malo srca“.
Kažu počela je predizborna ćutnja, a ja dobijam poruku (namenski, ekstremno dobro osmišljenu) koja je sve samo ne ćutnja. Ne znam kako vi, ali ja sam navikao na fer borbu, taman ako treba i preko labrnje da dobijem.
Toliko o ovom prvom.
Ovaj drugi je oličenje velikog broja stvari koje ne bih voleo da predsednik moje države ima.
Da krenem:
Jer ne ume da se nasmeje k’o čovek, već napravi neku blagu grimasu koja mi na trenutak zaliči na osmeh, a drugog trenutka na upalu nerva facijalis. Mislim, kakav može da bude čovek kome na licu ne možeš da prepoznaš onaj iskren ljudski osmeh.
Jer me gura u neku „rusku priču“ iako sam još kao mali čuo za izreku „Koga Piroćanac hrani i Rus brani, u startu je najeb’o“.
Ma neću, bre, da budem deo ni isključivo ruske, a ni isključivo evropske priče.
Hoću da ova moja Srbija, moja jedina otadžbina, sa svima saradjuje i da sa svima ima normalne i ekonomske i političke odnose, bre.
Zatim, jer je isuviše ekstreman po mnogim mojim shvatanjima.
Jer (kao i onaj s početka teksta-aktuelni) pljuje po ovom drugom mnogo više nego što priča o tome koja su rešenja za ovo sranje u kome smo svi.
Jer mi je mnogo lakše da zamislim onog prvog, kako razgovara sa stranim državnicima sa onim njegovim „maneken sam tim se dičim“ osmehom, nego ovog drugog sa facijalis varijacijom na temu.
Sa druge strane onaj prvi je imao dovoljno vremena da nas energičnije povede napred, a ovaj drugi nije ni dobio priliku da pokaže šta zna.
Sa treće strane, ja sam iskreni zagovornik promena vlasti i pravi opozicionar u duši, i normalno bi bilo da glasam za predstavnika opozicije - ovog drugog, iako ga nikako ne volim. Lažem, volim ga upravo koliko i onog prvog.
Srbija se podelila na čudo Božje tabora:
Prvi su za aktuelnog jer imaju interes da se ništa ne promeni, rade u nekim stranim firmama i ekstremno su dobro za naše uslove plaćeni.
Drugi su takodje za aktuelnog i to su oni koji misle da imaju interes od „ne bi ja tu ništa menj’o“ varijante, rade u ovim našim dobrostojećim firmama u kojima su solidno plaćeni, a ustvari su naplašeni da će izgubiti te svoje male živote ako nešto promene.
Treći su za potencijalnog i to je onaj deo Srbije ogorčen na trenutno stanje, na (samo po nas male) bolnu jebenu tranziciju, ogorčeni na sve veće klasne razlike, tajkune i tajkunčiće.
Četvrti su takodje za potencijalnog jer se nadaju da će se vratiti vremena javašluka i lova u mutnom, dilovanja i ostalih sranja.
Peti smo mi koji ne volimo ni jednog ni drugog, mnogo toga bi menjali, ali opet ne tako radikalno. Glasali bi z’ inat protiv aktuelnog, ali ne smemo jer smo svesni opasnosti koje inat i potencijalni nose sa sobom.
Šesti koji su najbrojniji su oni koji uopšte i neće izaći na glasanje, jer su izmoreni svim ovim odustali od mogućnosti da bar učestvuju u pokušaju promene života im.
Sedmi su ovi uvredjeni jer njihov kandidat nije prošao prvi krug, „a bio je provereno najbolji“, i pojma nemam za koga će glasati, ustvari ne za koga već protiv koga.
Ma ima tu tabora koliko ti duša ište, ali bi nabrajanje svih njih potrajalo do u noć.
I svi misle da su najpametniji i da je njihov izbor upravo ono što nam treba.
Ustvari i nisu daleko od istine i sve ti to zavisi od perspektive iz koje se ova naša Srbija posmatra.

Ja bih recimo glasao za mog kandidata, ali moj kandidat nije prošao u drugi krug.
Moj kandidat je pošten, obrazovan i vaspitan čovek, duhovno snažan i sposoban da započne i završi započeto.
Dobar prijatelj, dobar roditelj, dobar gost i još bolji domaćin.
Moj kandidat je i intelektualac i seljak i radnik u jednom.  
Moj kandidat je onaj ko je spreman da se za sve nas svim srcem (nije u pitanju potencijalni) bori.
Moj kandidat je kao što i sami znate utopija, ustvari želja da se jednoga dana pojavi neko koji će u sebi imati bar pola od svega onoga što od predsednika moje otadžbine očekujem.
Dok se takav ne pojavi, vratiću se na pitanje sa početka teksta:
“Ljudi, protiv koga da glasam?“


P.S. Iskreno se izvinjavam svima vama koji od mene niste navikli da pišem o temama u koje nisam upućen, ali onom glupom, cirkularnom porukom sam nateran da na neki način odreagujem.
A, da, juče me je mala Helena (devojčica od sedam godina koju sa mojom klinkom svako jutro vozim u školu) pitala:
“Vlado, a za koga navijaš?“
“Za Partizan, naravno“, odgovorih.
“Ma neee, je l’ za Nikolića ili za Tadića?“
“Pusti to sine, to su gluposti nas starijih i ti ne treba da razmišljaš o tome“, odgovorih joj.
Tužno zar ne.........


S poštovanjem vas i ovom prilikom i vašeg prava na izbor
vaš taksista

26/1/2008

Opet stari post sa bivšeg blog prebivališta za one koji me nisu čitali. Oni kojima sam dosadan neka, molim, preskoče isti :)))

S' poštovanjem Vaš taksista

22/1/2008

Cirkon Luis...

  Pita mene moj drug „Djole“:
„A je li brate, je l’ bi mog’o da voziš sutra moju ekipu do Smedereva, treba neki intervju da odrade? Da ih odvezeš, saačekaš da završe i da ih vratiš?“
“Je l’ u upotrebljivom ili u neupotrebljivom stanju da i’ vratim?“
“Ma, ne sviraj, ozbiljno te pitam“.“.
“Može, bre, kad i gde da dodjem?“
“Dodji oko desetke u redakciju da popijemo kafu pa da krenete oko jedan’est“.
Jutro, pola jedan’est, sedim u redakciji, kafu naravno niko ne nudi, a ja je i ne tražim, nego blejim okolo u one novinarke a i u, moram da priznam, sekretaricu (jebo te, kako to da su sve sekretarice plavuše i dobre ribe?)
Vidim, svi su u spidu, petak je, završava se broj (ili kako se to već kaže), pa neću još ja da ih zadržavam sa nekakvom kafom.
“Šabanoti, ’ajd’ nemoj da mi uvališ nekog skrndelja, nego vidi da bude fina novinarka, sa onim prepoznatljivim Luis Lejn šarmom. Nemoj si riba“, pogledom punim tuge uputih molbu nadležnom subjektu.
“Bato, za tebe samo najbolje“.
Stvarno, posle par minuta na vratima se pojavi lepo devojačko lice i kulturno se predstavi:
“Jagodinka Simonović“.
Mirisala je na sveže testo, kifle i pekarski kvasac...
Ma nije, radim vas, zvala se drugačije, al’ neću da vam kažem kako, i neću da vam kažem da ima „instaliran“ cirkon na „kecu“, i fenomenalan, svetlucav, osmeh.
“Cirkon Luis“, glupost koja mi je prvo pala na pamet.
E, jebi ga, fotoreporter je muško.
“Daj bre „Djole“ nekog ženskog“, šapnuh mu, ali mi se reči odbiše o njegovo odlučno:
“Je l’ ’oćeš i da ti pevam?“
“Ti da mi pevaš?“ setim se starog dobrog vica sa onom pevaljkom i tužnog lice se uputim u pravcu prevoznog mi sredstva zvanog taksi vozilo.
Krećemo ka Smederevu i „Cirkon Luis“ reče „Foto maestru“:
“A šta ako nije kod kuće? Ma nema veze, idemo na sreću“.
“Je li bre, a ’oćete da mi kažete gde vas vozim?“
“Kod Suzane iz Velikog Brata, ali nemamo pojma da li je kod kuće, a i da li će nas uopšte i primiti da pravimo intervju“, reče „Maestro“.
Pazi koji su ti novinari likovi, zarad aktuelne priče idu na blef čak u Smederevo, a i ako pomenutu ribu nadju kod kuće, moraju da nadju način da joj se nekako približe ne bi li završili posao i uzeli priču.
Jebeno prijatelji, jebeno.
Mislim, uvek nekako pokušam da se stavim u njihovu situaciju, i ne mogu sebe da zamislim, kako nenajavljen dolazim na nečija vrata sa namerom da mu se uvlačim u privatnost, a u ovom slučaju u nezaceljene rane tragično nastradalih prijatelja.
Kao što već rekoh,  zajebato.
Giljamo polako ka Smederevu.
Lagana muzika, na MP3 pažljivo pakovana, se provlači izmedju neobaveznih priča troje radno raspoloženih saputnika, a sve to dodatno ulepšava prizor sunčanog, snegom obojenog zimskog dana.
Ono što me je posebno obradovalo je činjenica da su i „Cirkon Luis“ alijas Jagodinka Simonović i „Foto (with pirsing) maestro“ ekstra likovi, mislim maksimalno opušteni i raspoloženi, tako da mi boravak u društvu istih predstavlja pravo uživanje, tako reći privilegiju.
Dolazimo u Smederevo, prolazimo centar, OMV pumpu i kod bandere (orjentir A) skrećemo desno u mali sokak.
“Ajde sa nama da vidiš kako sve to izgleda“.
“Ma jok, glupo mi, mislim da je neki sretniji povod pa ’ajde, ovako neću. Nekako ne mogu da gledam kad neko plače, žao mi. Nego, odo’ ja na OMV na kafu, a vi me zovite kad završite“.
“E, možda bude deset minuta, a možda nas i ne pusti unutra pa ćemo odmah nazad“, reče „sačekaj, pa ako udjemo unutra ti pali na kafu“.
Vrata se otvaraju, par progovorenih reči i ulaze unutra.
OMV...
Popio kafu...
Popio još jednu kafu...
Zaljubio se u prodavačicu....
Odljubio se, doš’o joj muž....
Utehu naš’o u Guarani...
Razmišljao o prolaznosti života...
Setio se detinjstva....
Okumio se sa osobljem...
Popio još jednu kafu...
Hteo da povraćam od kafe...
Nisam povrać’o...
“Godo“, sto ti snajki ljubim, ’oćeš li dolaziti više?
I čekao sam i čekao sam i čekao...
Zvoni mobilni.
“Ljubavi moja jedina, završili smo, hajde dodji po nas“, procvrkuta „Cirkon Luis“.
Ma nije, radim vas.
Rekla je sve to ali bez onog „Ljubavi moja jedina“.
Dolazim do kuće.
Devojka u trenerci se pozdravlja sa „mojima“ i ulazi u kuću.
“Jeste li šta pametno uradili?“ upitah više razgovora radi nego što sumnjah u sposobnost ovog odlično uigranog tandema.
“Znači, cura je fenomenalna“, reče „Cirkon Luis“.
„Pazi, došli smo joj u kuću, a vrata nam je otvorila njena majka jer je Suzana spavala. I pored svega toga, mislim, što smo nepozvani došli i što smo je probudili, kao i pored činjenice da je skoro izgubila dobre prijatelje, bila je toliko ljubazna i strpljiva da porazgovara sa nama i posveti nam ovoliko vremena“.
“Pa ne znam. Mislim, Velikog Brata sam gledao samo kad baš nisam mogao da ga eskiviram, recimo kad dodjem u goste kod nekog. Razumeš? Tako da nikoga od te tragično nastradale dece ne poznajem i stvarno mi je žao njihove mladosti. Ni Suzanu ne poznajem i baš mi je drago da je sve prošlo OK, ustvari drago mi je da je ta cura OK jer ste mi, evo malo, razbili neke predrasude o ukućanima tako, po meni, u najmanju ruku čudnog rijaliti šou programa“.
“Ma da, čak smo i neku rakiju od Dunje što joj je poklonio Djani probali“ reče „Luis“.
“Ako, ako, samo se ti ispovedi čika taksisti. Otvori dušu, a ja ću sve ću objavim. Ima ’ te ocrnim samo da vidiš kako je onima koje vi nagazite ha,ha,ha“.
“Nemoj si neki, tužiću te kod „Djoleta“, reče uz osmeh.
“Ma koji bre „Djole“, uvalio mi da vozim alkosa, sreća te je bar fotoreporter normalan, inače bi ovo malo putovanje bilo ravno mučenju, ha,ha,ha. Kad smo već kod „Djoleta“, sad ću da ga zovem“.
Zvrrrrrr...
“Halo?“
“Djole, ja pogubio ove tvoje novinare po Smederevu. Ostavio sam ih u nekoj ulici i sad ne umem da i’ nadjem“ progovorih u mobilni.
“Ne seri !!! Ne mogu da verujem, sad ću da ih zovem. Pa kako.. pa ne mogu da verujem, sad ću da ih... pa kako bre?“, nervira se ovaj moj sa druge strane žice.
“Ma pržim te, ha,ha,ha, završili su sve super i krenuli smo ka redakciji. Tu smo za pola sata“.
“Koji si ti kreten, ne mogu da verujem. Je l’ tebi, ludače, dosadno nekad? ’Ajd’ čekam vas“.
Približavamo se polako Beogradu i razgovaramo o neobaveznim temama.
Pričaju mi neobične dogodovštine vezane za posao novinara terenca.
Usput nekoliko puta stajemo da „Cirkon Luis“ „baci peglu“.
Muka joj, ko zna koliko li je one rakije mučenica popila.
Fotoreporter i ja već uveliko razmišljamo da je vodimo na detoksikaciju u VMA, ali od ideje odustajemo jer vidimo da joj je sve bolje i bolje.
Ma, radim vas, cura je anti alkos, probala je samo gutljaj iz pristojnosti, al’ meni nešto došlo da je malo ovde isprozivam, da i ja malo budem prljavi i pokvareni „žuto štampaš“.
Ne, stvarno su odlična ekipa, i fotoreporter i ona. Celim putem sam slušao kako se dopunjuju u priči i stvarno prave pristojnu atmosferu, a to bi trebalo da bude sasvim dovoljno da nadju pravi put do svakog normalnog sagovornika.
I ništa, ubrzo smo došli u redakciju, kafu opet nisam popio, nego su me ponovo kljukali sa nekom koka kolom, kažu „Ima u njoj kofeina ko u kafi, isto ti je to. Ćuti i pij“.
Ćut’o, popio, okren’o se i otiš’o.
Nisam se izljubio ni sa sekretaricom, ni sa novinarkama, ni sa fotoreporterima, jednostavno sam se okren’o i otiš’o.
Tužno, zar ne?
Odo’ da spavam.
Ne vidim više na oči, pa sam zato kraj ovako zbrzio i ovako traljavo i napis’o.
Pardonirajte.
Laku noć.


S poštovanjem
vaš taksista

5/1/2008

Kad se sad nisam porodio, nikada neću...

„Pa ’de baš ja da uzmem ovu vožnju“, nešto se mislim i gazim onu mučenu papučicu gasa k’o ludak.
Knedla mi se u grlu zaglavila i ne mrda ni gore ni dole, a ja šatro opušten, u fazonu „nije mi ništa“.
Ma čuo sam ja i kad su prvi put zvali nego sam bio daleko, a k’o za klinac nikoga ni od ovih mojih taksara ni blizu adrese.
„Je l’ ima, molim vas, neko za Kumodrašku 3XX, stranke više puta na vezi?“ začu se ova naša dispečerka.
“Minuta pet 827“ progovorim u taster i polako se uputim ka adresi.
Stojim ispred ulaza i u momentu se baš prijatno iznenadim pojavom simpatične ženice tamnije puti sa stomakom k’o, jebo te, šestoro dece da će ovog trenutka da rodi.

Čim sam vid’o da se onako, korak po korak, usporeno kreće, sa bolnom grimasom na licu, obli me ’ladan znoj.
“Pa ’de baš ja da naletim, teču ti jebem“ pomislim, ali ćutim, šta ću, sad nema nazad, neko mora da je vozi, a taj neko sam evidentno ja.
Sa njene leve strane pod ruku je drži starija žena sitnije gradje, a sa desne devojčurak, otprilike vršnjakinja ove „moje“ trudnjače.
“Sine, vozi nas u porodilište u Višegradsku“, reče žena nakon što su se smestile u auto.
“A ja mislio da ćete negde u kafanu“ blebnem, čisto da onoj mukici otpozadi malo skrenem misli sa ovog čuda što joj se rita po stomaku i pokušava d’ izadje.
“Ha, ha, ha“, nasmeja se žena, „ma, imamo, bre, vremena da stanemo i kafu da popijemo. Neće ona skoro.“
“Ma znam“ odgovorim ja onako opušteo, a u sebi mislim „Nemoj ćero, života ti.  Ako počneš da se poradjaš ja ću da ’mrem“.
„Ja sam sedmoro dece rodila, a dvaput se bliznila“, nastavi žena, „i to sve sama. Četvoro mi umrlo, a troje preteklo. Al’ nisu umrli na porodjaju, nego posle. Napune dve tri godine, stigne ih neka muka, neka boles’ i odu. Taka mi neka teška sudbina bila“, reče pomalo setno, zagledana u daljinu.
“A odakle si kevo“, upitam sa namerom da je navedem da priča o nečemu drugom a ne o porodjaju, i kao vozim opušteno, a baš sam ga onako dobro nagazio.
Pazi, jebena je to situacija, ne smem ni da ga gazim koliko bih inače hteo, da ne umlatim, daleko ga bilo, nekog, a i da ne preplašim trudnicu, pa da počne po kolima da mi se poradja, a opet ne mogu ni da vozim k’o baba, porodiće mi se ovde pa šta ću posle.
 „Ja sam ti iz jedno selo blizu Vranje, a seljaćki život težak. Muž ode na pos’o, svekrva odluta na neku drugu stranu, mene mladu rknu u njivu, pa se snalazi. Koj te pita što si trudna“.
“A i ti šta se dereš? Bilo ti lepo kad si se vatala sa onog tvog, a sad kuku majko, je l?“ reče i svi se nasmejasmo, mada ja nekako više od muke nego što mi se baš nešto smeje.
Kao opušteno prašim niz Kumodrašku koliko mi to uslovi dozvoljavaju, a sve uz blagi slalom sa sva četri upaljena migavca.
Približavamo se Autokomandi, a „keva“ nastavlja:
“Šta bre, pa ja sam ove moje zadnje blizance rodila u njivi, i nema veze što u njivi, nego ni nož nisam imala, pupak da presečem. Šta ću, kud ću, uzmem dva kamena, i udri po onom pupku onako kamen na kamen, sve dok ga nisam odsekla“.
Ja ne mogu da verujem šta žena priča.
Keve mi moje rodjene, tako mi kaže, a ja u svoj toj oblesavljenosti, razrogačenih očiju jedno uspem da prozborim krajnje nepristojno:
“Ma, nemoj da me zajebavaš !?“
“Jeste sine očiju mi, evo i sad sam nož za svaki slučaj ponela i ovaj frotir i flašu vode“, i izvadi nož iz kese.
Počinjem kiselo da se smejem i zamišljam nimalo prijatnu scenu kako mi se ova mlada poradja na zadnjem sedištu, a „keva“ kuhinjskim nožem rešava aktuelne probleme sa pupkom.
Mislim nemam pojma ni kako to sve izgleda, a to me čini još više nervoznim.
Trudnjači zvoni telefon, zove je muž.
Posle par progovorenih reči dade mi mobilni.
“Majstore, ’ajde, ljubi te brat, požuri malo. Čekam vas ispred ulaza“.
“E, hvala ti majstorovo, da mi nisi rek’o ja bi’ vozio polako“, kažem onako nervozno prekinem vezu.
Evo nas već prekoputa Veterinarskog fakulteta.
Gužva.
Sve stoji.
Ova mala stenje otpozadi, a meni došlo da stenjem i ja sa njom i da zapomažem na sav glas.
Da ti jebem mater i gužvi i do gužve, smotam volan udesno, popnem se na trotoar i pun gas uzbrdo.
Sreća pa nigde pešaka, tako da sam brzo došao do vrha.
Saobraćajac na uglu Pasterove i JNA me ljutito zaustavlja, a ja kroz već otvoren prozor povičem:
„Brate, porodiće mi se puštaj me u klinac, bre“.
Na sreću, neki normalan čovek, odmah skapirao da sam u drami, zaustavi saobraćaj, ja se sa trotoara vratim u JNA i zabodem u levu traku da skrenem u Tiršovu.
Blicanje i sva četri migavca su bili dovoljni da ovi iz kontra smera shvate da sam u sranju i da treba da me propuste.
Pazi, neko nepisano, jebeno pravilo (Marfijevo rekli bi neki), kada kasniš ili kada do bola žuriš, je da ti se svi semafori „zatvore“.
“Ajde, tu smo, bre, opusti se, nećeš ti do večeras da se porodiš. Dok dodješ tamo, pa dok ti napišu sve one papire za prijem, pa dok se presvučeš, pa dok te pregledaju, iiii, ima ti da se načekaš. Ne može to odjednom, ima tu procedura“ razlulupetao ti se ja čisto da ne bude tišina u kolima.
Ućutala se i „keva“, valjda i ona vidi da je, bre, to doteralo skoro do kraja.
Semafore sam nekako prošao, ali na ulasku u Klinički na rampi stoje tri vozila.
Konjosav iz obezbedjenja, onog prvog u redu sa „Golfom“ kao nešto pita.
Kao to mu neki mnogo važan posao, kao i on je samim tim nešto mnogo bitan, znaš.
Ja mu ga svirnem onako otpozadi, a on odmahne rukom.
Ja mu ga ponovo svirnem, k’o velim nije primetio da vozim sa uključenim migavcima i kriziram, a on vikne:
„Polako bre taksi, gde si navro?“
“Majmunčino, ako mi se ova mala porodi u kolima, svu ću glavu o tu rampu da ti olupam“, viknem kroz prozor i legnem na sirenu, tako da ovi ljudi ispred mene skretoše levo ka Subotića i ja prodjem kroz poluotvorenu rampu.
Hvala „e baš tome“, stigosmo do jebenog ulaza u porodilište.
Pritrčava muž ove „moje“ trudnjače sa kolicima, mala seda u ista i ulaze unutra.
“Hvala ti majstore, evo ti za vožnju, a evo ti i da popiješ nešto“ reče „keva“, dade mi pare, okrete se i ode.
Ma popijem „Miška“.
Ja sad samo mogu bensedin da popijem izem ti i porodilište i poradjanje, i vožnju i do vožnje.
Šta ću, vratih se do onog portira, ostadoh mu dužan izvinjenje.
Jebi ga, afekat.
Ni on nije kriv što mu neki tamo magarac naredio da stoji na rampi i da s oproštenjem tamo nekom diže i spušta po ceo dan...


S poštovanjem
vaš taksista

23/12/2007

Djavolja Varoš medju sedam svetskih čuda prirode...

Izvinjavam se što koristim prostor namenjen za neke druge pričice iz života, ali bih indirektno želeo da dam neki svoj mali doprinos da se Djavolja Varoš nadje medju sedam svetsjih čuda prirode. Ko god je bio u Djavoljoj Varoši razume ovo o čemu pišem, a ko nije, pa Bogu hvala  ima vremena da se uveri da bi stvarno trebala da se nadje medju sedam svetskih čuda. Dovoljno je samo da odete na sajt, da popunite mali upitnik i na taj način date glas Djavoljoj Varoši u ovom neobičnom takmičenju.
Djavolja Varoš medju sedam svetskih čuda...

02:47 , 23/12/2007 12 komentara Link

16/12/2007

Žurka "Press-a" a ja VIP, svaju ti ljubim...

Ništa meni bez drugara i bluesa.
Ustvari, ništa meni bez drugara Bg bluesa.
Evo, baš pre neko veče sedimo Deki i ja u elitnom kafeu lokalnog tipa negde u Blokovima, ljuštimo pelinkovac i ogovaramo ribe poznate i nepoznate  nam. Jednom rečju „ispravljamo magarcu uši“.
“Uz Maršala Tita junačkoga sina...“ melodija mi signalizira da bi neko ’teo da me čuje.
“Alo majstore, Sale ovde. ’Si živ bre, šta se radi?“ reče.
“Blejaža, klasična blejaža prijatelju. Deki, pelindžer, ja i brdo usamljenih riba oko nas, nego nismo nešto u formi da to startujemo, pa samo gledamo onako penzionerski. Ti ?“
“Ništa značajno, zovem te jer „Press“ u četvrtak pravi žurku u „Magacinu“, pa dodji sutra do mene ’ ti dam pozivnice za obojicu, bez njih nema trika da udjete. Aj vidimo se, nemoj da ispalite.“
Četvrtak veče.
Prva stanica „Promaja“, i Deki, ja i pobratim nam pelindžer, čisto da se ubije trema pred „enter“.
Sledeća stanica - „Magacin“.
Snajku ti ljubim, ispred mesta dogadjaja se videh i sa starim drugarom i bivšim komšijom Boškom s’ kojim se nisam sigurno pet godina vid’o.
Reče, kako je došao neki ISO sertifikat (ili tako nekako) Press-u da uruči. To ti je valjda ono kad si „pod libelu“, al’ da bi i ostali znali da si „pod libelu“ moraš da imaš uramljen papir na zidu. Razumeli ste valjda.
Pita otkud ja ovde.
Htedoh da mu kažem da i ja nešto kao žvrljam za Press, onako volonterski, al’ se suzdržah pa mu rekoh da mi stranka u kolima zaboravila pozivnicu, a ja k’o velim da ne propadne pa doš’o.
E baš mi nekako drago da sam ga vid’o.
Sve mi se probudile neke uspomene iz jednog malog sela na Zlatiboru nadomak Čajetine, gde smo kod čiča Mike ljuštili kajmak, suvo meso i ljutu rakiju u dudovom buretu godinama čuvanu, dušu joj ljubim.
Nego, da se vratim na temu.
Crveni tepih ispred „Magacina“.
Sa leve strane ispred ulaza stoji gos’n Djoka „the gazda“.
Pozdravih ga, iako ga ne poznajem.
Tako me vaspitali.
Onda on pozdravi mene, iako ni on mene ne poznaje.
Tako valjda i njega vaspitali.
Deki ulazi prvi i rukuje se sa D. V. zamenikom glavnog i odgovornog „the gazde“, i vidim, ovaj ga poznaje.
“Pa što si ti bolji od mene“, pomislim, pa se i ja rukujem sa zamenikom „the gazde“, i vidim, ovaj me ne poznaje, a i nema odakle kad me nikad i nije vid’o.
Doduše ponekad i on ponešto napiše na blog-u, tako da mi k’o neki kolega dodje, sunce ti.
Iza njega špalir, black&red obučenih, devojaka.
Ne zna se koja je od koje lepša.
“Gledaj pravo ne budi seljak, gledaj pravo ne budi seljak“, borim se sa taksistom u sebi.
Prolazim već nekako i sledeći na koje na moju veliku radost nailazim bejahu ovi moji – blogeri.
Sale (Bg blues) stoji sa Ivanom (Lemurom) i „gazda“ nam urednikom Nešom, a iza ledja se prikrada i Bane „Liverpul“ sa gospodjom mu.
Nedaleko od nas ugledah, još jednog drugara blogera, onog poznatog, prezauzetog da bi nam poklonio malo vremena, pa mu se i ne javih, čisto da ga ne deranžiram.
Ej, kako mi drago da ih vidim ovako na jednom mestu, a posebno što sam upoznao Ivanu „Lemura“ iako je (baš sam indijanac) nisam pit’o odakle joj to „Lemur“.
Hteo sam, al’ sam zaboravio.
Neki drugi put, jebi ga.
I tako smo svi stajali dole, sve dok Sale ne reče da se, s oproštenjem, svi popnemo gore, sem onog izdvojenog blogera koji je već uveliko bio „popet“.
Ovako reče:
“Gore je VIP prostor, i vi ste predvidjeni tamo da budete“.
E, a ja poč’o da se smejem, familije mi.
“Pa ’de ja VIP, da l’ si lud prijatelju“  zapitah uz osmeh, a Deki reče:
“Pa što brate, i ti, a i svi mi blogeri za džaba pišemo. Mislim, ako im već ne uzimamo pare, već pišemo iz ljubavi, red je bar da piće na nivou popijemo.
Pa jašta, i to što kažeš.
Ih, ’de si ženo sad da me vidiš kako sam ti u životu uspeo. U VIP sam uš’o i sad mi nema nazad, jok more.
Oseć’o sam se baš ko Džems Kegni i njegovo nezaboravno „Luk et mi ma, aj m on top of d vrld“.
“Slikajte me, ja sam VIP, slikajte me ja sam VIP“ pogledom tražim fotoreportete, al’ me niko ne jebava ni dva posto, da me izvinite“.
„Imali ste šansu, propustili ste šansu, sad odo’ pored šanka i nemoj posle da bi me neko slučajno slik’o bez pitanja“, pomislim i ustremim se ka destinaciji.
Naravno, odmah sam postao najbolji ortak sa šankerom, koji je u ime novonastalog prijateljstva piće za Dekija, Baneta, ženu (kako je inače Bane zove) i mene stavio na račun kuće.
Ma radim vas, piće bilo besplatno, Press se „otvorio“ baš onako muški.
Šmekerski od njih, nema šta, valjda će ovo da ponove još neki put.
I tako smo stajali i kurčili se što se u ritmu muzike klatimo na podijumu gore u odnosu na one što su ritmu muzike klate na podijumu dole.
Ponesena atmosferom moja drugarica se zapalila.
Ne figurativno bre, nego odistinski.
Okrenula ledja svećnjaku, mislim jebeš VIP ložu bez sveća, i pokušala crvenim džemperom da ugasi jednu od pomenutih.
Epilog - sveća je i dalje gorela a crven džemper je na mestu bliskog susreta sa svećom pocrneo.
“Šta je gospodjo, pališ se na ovaj VIP, je l’?“ onako seljački dobacim ne bih li joj skrenuo misli sa crne rupe na crvenom džemperu.
Kiselo se nasmeši, a ja nastavim: „Nego, jesi li raspoložena da ti donesem jedan od onih filovanih krekerčića sa stola ovih bumbara“.
“Jao, ja to obožavam, ali nemoj blam je“.
“Koga blam, libo me baš „Miško“, ’ su oni nešto bolji od nas? Nemoj da me nateraš da im otmem ceo poslužavnik, nego kaži koji ti se ovako na oko više svidjaju oni sa belim ili oni sa tamnim filom? Ma nema veze doneću ti oba.“
Prilazim i bez izvini uzimam krekerčiče ili kako se već zovu.
Pa šta, sad ću kao da im se izvinjavam, a do malopre sam ih gledao i, znači, pojeli su tri poslužavnika krekera, a piće im i nisam brojao. Pili su k’o za opkladu, doktori im vadili.
Naravno, kad je džabe i sirće je slatko.
Akciju sam uspešno ponovio nekoliko puta na veliku radost i crvene obraze prijateljice mi.
Ksenija Mijatović, zvezda večeri i pun pogodak organizatora daje sve od sebe uz svesrdnu podršku benda koji neverovatno dobro zvuči, tako da se gibamo lagano u ritmu nekih starih dobro poznatih melodija.
Tu su i Vesa „Trejd“, i Kole, i M.F. Milka, i direktor „ex Bastilje“ Aca, i Palma, i Floyd ali bez Cece, i ona lepa mala sa „Granda“, i Irina „voćka“, i političari Vlajko, Vučko, Vlaja i ostali, i advokati i menadžeri i biznismeni raznih profila  i sportista i voditelja.
Za moj ukus previše je gospodara sudbina i trendova na ovako malom prostoru, i stvarno je čudan osećaj kad se slučajno nadješ medju ljudima koji kroje kapu svima po Srbiji..
Ne, nisam bio fasciniran, ako to mislite.
Osećao sam se više k’o vanzemaljac, što u neku ruku i jesam u takvom društvu bio.
Iz cele te VIP mase definitivno se izdvaja Vlade, al’ bukvalno se izdvaja, da ne kažem viri. Gromada, Bog te.
Zamisli sad nas male koji se kao nešto propinjemo na prste, kad god poželimo nešto da vidimo, a on, k’o da se na stolicu popeo, i nadzire nas odozgo.
Koji je to trip prijatelji, a?
Nekako mi za ovo mesto deluje isuviše normalan i običan, a do toga se treba, uz Božju pomoć, izdići, je l’?
Kapa dole malobrojnima (a, da vid’o sam i Šoštara i  D. Udovičića) sa galerije kojima je pored Divca i mesto uvek na galeriji i to ne zato što se guzataju da ovde budu, nego zato što po logici stvari i zaslužuju da budu na tronu.
I dalje se kurčevito u ritmu muzike klatimo na podijumu gore u odnosu na one što se u ritmu muzike klate na podijumu dole.
I dalje smo lepi, i dalje smo pametni, i dalje smo fini i dalje smo najbolji.
I dalje nam zavide, i dalje nas mrze, i dalje smo lepi, i dalje smo VIP.
Momenat kada sam osetio umor u nogama nikada neću zaboraviti.
“Pa nećete valjda sad da me izdate“ pomislih, „Izdržite još samo malo. Držite se bre. Sad smo gore i nema nam nazad, držite se“.
Borim se sa bolom koji se pretvara u grč.
Ne dam se, ne dam galeriju. Ne dam teškom mukom stečeno mesto medju mojima, lepima i pametnima. Ne dam VIP, ne daaaaam !!!
Čelo mi je orošeno znojem.
Ne vredi, ove moje noge - izdajnice me teraju odavde.
Odlazim tužan, ali rešen da se kad tad vratim.
Dolazim do stepenica, okrećem se i kažem „Ajl bi bak“.
Silazim medju „one dole“, i odjednom mi postaje veoma zagušljivo, i nekako tamno i nekako bez sveća i nekako zastrašujuće obično.
Žurnim korakom krećem prema vratima, i u hodu još jednom bacam pogled na one moje sa galerije. Ih, što su mi lepi i fini rodila ih majka.
U prolazu, Bane me upoznaje sa novinarkom, obožavateljkom i vrsnim poznavaocem mog lika i dela i džentlnenski joj predložim da je otpratim – odvezem do kuće.
Naravno da je prihvatila, pa ja sam VIP, mene je sada nemoguće odbiti, ja sam V.I.P.
Na izlazu dobijam poklon i kao nestrpljivo dete otvaram da vidim šta to ima unutra.
Šoljica za kafu sa crveno ispisanim „Press“ na istoj.
“E, jeste se pretrgli, do mojega“, pomislim i ogrešim dušu, jer ispod tacne nadjoh i „Transcend-ov“ Flash od giga.
Do jaja, a baš sam ovih dana razmišljao da kupim jedan takav, keve mi.
Najbolje je to što su svi posetioci dobili isti poklon.
Kao što već rekoh negde gore u tekstu, šmekerski organizovano nema šta, i iskreno „BRAVO“ svima koji su u tome učestvovali.
I curama na ulazu, i šankerima i konobarima „Magacina“, muzičarima, kuvarima i svima koji su ovo organizovali.
Stvarno je sve bilo besprekorno i pored tolikog broja gostiju.
E sad, o sastavu gostiju ne bih da raspredam da ne uvredim domaćina, mada moram da kažem da je bilo nekih koje nikako ne volim ni na ekranu da gledam.
Lično se zahvaljujem Saletu i Neši koji su se setili i nas neobaveznih i omogućili nam da zajedno učestvujemo u jednoj lepoj pričici, a da, i nehotično mi dali materijal za ovaj post, pa kom se svidja svidja, a kome ne, oprem dobro, htedoh napisati opet dobro.
Novinarku sam odvez’o kući i bio sam fin, a i da nisam, to neću da vam pišem da me žena ne bi omlatila o patos.


S poštovanjem
vaš taksista

17:27 , 16/12/2007 Poslao u Price iz taksija 34 komentara Link

13/12/2007

Majka svih rupa...

Reših da neka moja stara pisanija podelim sa vama, novim prijateljima na ovom blog kutku i to tako što ću naizmenično postavljati stare i nove tekstove. Izvinjavam se i vama starim prijateljima koji ste ovo čitali pa vam bude malo dosadno.


Kažu da mi beogradski šoferi samo na rupe mislimo, i iz ličnog iskustva mogu da vam kažem da to i nije daleko od istine. Taman se zaboravimo gde smo i ko smo, ali se uvek tu nadje neka rupa da nas vrati u Srbiju (realnost)….

Eto baš onomad mi, dok krstarih gradom u lovu  na  retku, obično pitomu, zakonom nezaštićenu vrstu, širem auditorijumu poznatiju pod imenom ''stranka'', zapade za oko stara dobra srpska tehnika - ''smuti pa prospi'', verzija 1. jebo lud zbunjenog, pa odlučih da vam se sa pričom  o tome ušunjam na ekrane personalnih računara.
Elem (šta god to elem značilo), krećući se tako motornim vozilom marke (moj ti n)Audi 200 turbo, quattro, šatro, uidjoh u malu, vrlo prometnu, sveže asfaltiranu uličicu.
Toplo, mesecom obasjano veče, otvoren prozor, izbačen lakat do pola (ljakse varijanta) , auto klizi k'o po medu, jednom rečju idila.
Al' 'oćeš ga majci.
Usred idile nasred puta ugledah rupu.
Ma kakvu rupu - majku svih rupa, rupčagu kakvu samo srpski fizikalci mogu da naprave, i u momentu se setih TV emisije ''Da se naježiš'' i naježim se najstrašnije, pa ti zaboravim da uopšte imam kočnicu, i kad sam ljuljn'o u istu, mozak me zaboleo.
Bravo domaćine, sad ako nisi odvalio točak, pokrivio amortizer i izvalio kuglu i sponu nikada nećeš.
Bogu hvala, nisam.
E, onda su počele da naviru emocije, pa sam redom i fizikalcima, i šefovima i nadzornim organima i stručnjacima iz ''Vodovoda'' i ''Beograd puta'' i ovim bulidžama iz grada i republike pominjao i sestre i babe i dede i mame i mamine svatove i sve kućne ljubimce na kamaru, al' džaba, rknuo sam, pa sam rknuo.
Pa dobro bre, voline stručnjačke, pa razumem da ste toliko glupavi i neorganizovani pa ne možete sve o istom trošku  da završite, ali bre i kerče kad otkopa rupu, stavi u nju šta ima (a svi znamo šta), pa je zatrpa, a vi fakultetski obrazovani magarci ne znate da tu nešto treba da se zatrpa.
Pa naravno sivonje kad vam narod i država dali službene automobile pa vas '' Mister Stojko'' zabole za rupe, spone, kugle i nas smrtnike.
E, da mi je da odem na pecanje, pa da savatam zlatnu ribicu da mi omogući da zaredjam s'motkom (adekvatno nafilovanom) pa sve po glavurdama tim njihovim, pametnim i obrazovanim. Da vidiš bato kako bi svi svoje rupe k'o ono mučeno kerče zakopavali, a ne ovako.
Al' šta ćeš, ćuti, popravljaj i vozi dalje...

Malo posle toga zaustavi me jedna fina cura i krenemo sa vožnjom, a ona će uljudno:
''Majstore, cvili vam nešto dole''.
Nagura mi osmeh na lice, al'me bi sramota da joj kažem šta mi sve cvili, ipak nisam ja od ''tih taksista'', poštujem ja i volim svoje stranke, pa joj rekoh:
''Cvile mi .... bar 50 evra kod majstor Bože, al' napravićemo i njih, biće'', pa se setih onog vica o slovencima Muji i Hasi kad su postavljali telefonske kablove u zemlju, pa je jedan kopao a drugi zatrpavao, a kablova nigde. Hamzo što polaže kablove u zemlju nije došao na posao, ali posao ne sme da trpi.
Nama sa ovih prostora uvek fali neki Hamza (s oproštenjem)...

E, dragi moji, šoferska je Fuga pregolema...


S poštovanjem
vaš taksista

17:29 , 13/12/2007 Poslao u Neka stara pisanija 12 komentara Link

10/12/2007

"Tako, tako mlada i lijepa i okretna..."

Zove me malopre drug, prijatelj i kolega iz konkurentske firme, smeje se i kaže:
"Bato, zamalo da najebem ni kriv ni dužan".
"Šta je bilo, ne cerekaj se nego pričaj", rekoh mu u mobilni.
"Evo me na Miljakovcu i blatnjav sam od glave do pete", reče i ne prestaje da se smeje.
"Pa šta ti je bilo ludače?", počeh i ja da se smejem.
"Ma ćuti, bilo neko "prangijanje" pre deset minuta, ubistvo, ranjavanje šta li, na uglu Vareške i Čelebićke, a ja k'o za "klinac" kren'o kući i prolazio baš tuda. Zaustaviše me ovi umobolnici iz interventne, jedan grmalj me izvuče iz kola i s oproštenjem "naguzi" preko krova. Bogu hvala, ovo kišno vreme napolju pa kola nisam prao jedno deset dana i prljava su za opkladu. Ja kao da se malo odmaknem, da se ne bih isprljao k'o nazime, a onaj konjosav iza mene povika da ne mrdam i gurnu me još jače nazad tako da sam pola kola pobrisao duksom, a drugu polovinu pantalonama. Butali mi po kolima, trkeljisali, tražili ne znam ni ja šta,  a ja sve to vreme naslonjen na onu bljuzgu. Kad su sve pretresli i naravno nisu ništa našli, reče mi jedan klempavi nešto u stilu:
"U redu je, slobodan si".
"Šta slobodan bre, a ko će ovo da opere, pa pogledaj na šta ličim, k'o da sam se valjao po blatu, kažem mu ja kao onako bezobrazno a on podiže jednu obrvu pa reče:
"Hoćeš li ti da ideš, il' 'ćeš ja da te vodim na pranje?"
"Vidim ja vrag odneo šalu, sednem u kola i krenem kući. Jebaće mi ona moja familiju kad me vidi ovakvog. Ko će da joj objasni da su mi to zakon i pravna država uradili, ustvari predstavnici iste."
"Paćo, jebeš mi teču, ako ja tako blatnjav ne bi' otiš'o direktno u "Dva'es' deveti", pa pravo kod načelnika, kuc, kuc, dobar dan, dobar dan, ja doš'o da me operete i da mi ove moje krpe nosite na hemijsko. Pa ne bi' izašo dok me motkom ne bi odatle oterali". rekoh mu.
"Ma da l' si normalan? Samo bi džabe gorivo potrošio do dole i bio još i sretan ako bi' proš'o bez tamburanja. Ej, evo me pred kućom, 'ajde javiću ti se kasnije ako preživim ovu moju."
"E, bato nek ti je Bog upomoć i gledaj kuda voziš sledeći put. Čim vidiš da plavi prave žurku unutar one njihove žute trake, a ti odma' skreći 'de god možeš i beži što dalje možeš  Aj zdravo".

S poštovanjem
vaš taksista

P.S. Valjda ću sutra iz novina da saznam ko je na koga pucao i što. Zanima me 'nako, bezveze.

Bijelo Dugme - Mil...

17:57 , 10/12/2007 Poslao u Price iz taksija 47 komentara Link