http://www.youtube.com/watch?v=VnLhvMStUWU

Ovih dana je ponovo aktuelna priča o Pink Panteru. Dobro organizovanoj kriminalnoj grupi sa ovih prostora, koja je poslednjih desetak godina, opljačkala na desetine svetskoh draguljarnica i odnela nakit vredan blizu sto miliona evra.

          Do sada je uhvaćeno i osuđeno desetak članova ove grupe, ali plen, izuzev nekoliko sitnica, nikada nije pronađen. Dobro su organizovani i rade po već uhodanom receptu podeljeni u tri operativne grupe:

- Prva grupa dolazi na odredište, tipuje metu, i priprema logistiku: smeštaj, prevoz, oružje, telefone itd...

- Druga grupa su operativci. Oni za samo par minuta „odrađuju“ plačku, i odlazie iz zemlje „sa rukama u džepovima“ (njih najčešće hapse spektakularno po aerodromima)

- I treća grupa ima za zadatak da opljačkane dragocenosti  pruzme i preproda (?)

          Iako je do sada više puta bilo javljeno da je ova grupa razotkrivena, i da su organizatori uhapšeni, ona i dalje deluje po celom svetu. Pretpostavlja se da ima negde oko pedesetak članova, koji se regrutuju pretežno iz Srbije (mada ima i drugih nacionalnosti), i to najčešće među bivšim policajcima i vojnicima. Pretpostavlja se da je operativni centar grupe u Francuskoj.

          Mišljenja o ovim savremenim "hajducima" su podeljena. Neki ih slave kao nacionalne heroje, a neki osuđuju kao obične kriminalce.

          Pre 30 god. rode su imale gnezdo na brestu u našem dvorištu, i bile deo naše porodice. A onda, jednog proleća se nisu vratile. Ovih 30 god bez njih obeležile su velike društvene, porodične i lične promene. Sećanje na rode je polako bledelo, i samo povremeno delovalo kao poslednja odbrana od životnih poraza.
          Iznenada... pre tri nedelje, rode su se vratile. Napravile gnezdo i rešile da opet budu deo nas. Gledajući ih, svakodnevno, osećam da svojom simboličkom, gotovo mitskom  nadrealnošću deluju duboko i snažno na naša svakodnevna događanja. Zbog toga imam želju da uronim u njihov  svet.
          Da bi bolje razumeo sopstveni.

           Umni i obrazovani Don Kihot, suočen sa ljudskom nepravdom i ne razumevanjem, duboko udubljen u svoje misli pokušavava da pronađe uzrok ljudskoj zlobi i pokvarenosti.  U jednom trenutku zapita se naglas:
           "Da li su svi ljudi na svetu loši"?
           Nepismeni i odani Sančo, misleći da je pitanje njemu upućeno, spremno odgovori:

          "Da Gospodaru.... ljudi su uglavnom loši, ali mogu da budu i gori"!!!
         

Dan kada je arhanđel Gavrilo doneo blagovesti.... ili post o lažima, pretvaranju i prijateljstvu...
         

           U Atini, imao sam jednog vernog i odanog prijatelja. Zvao se Vangelis... plav grk, sa plavim očima, ali jako neugledan, mršav, sa krivim nogama;  garderobom i frizurom koja se nigde nije mogla uklopiti. Rođen je u Južnoafričkoj republici, od majke Albanke poreklom iz Makedonije i oca Grka... dugo je živeo tamo, i u Atinu je skoro došao... Sa ocem je imao radionicu za pravljenje stonih lampi od bambusobog pruća. Lampe je prodavao na ulici kao i ja moje slike. Tako smo se upoznali i počeli druženje...
          Znao je 5-6 jezika ali svih 5-6 u tako komičnoj varijanti da ga je bilo jednako razumljivo i interesantno slušati ma kojoim da je govorio  (gestikulaciju mogu samo da pokažem). Na primer... ako me zove u šetnju, on kaže...
          "Aj pojdime ugoru udolu..." - ili kada opisuje neki događaj... npr kako je sa ocem išao u zoo-vrt kada je živeo u JAR-u:
          "Pojdime moja pape i ja u zoo soa kar... al toa e kar, nee karče ko toa (i pokaže na automobile na ulici)nego kar... a tamu mnogi animalovi, pogolemi elefantovi i leopardovi..."  (pričao je o safari-parku koji se obilazi kolima).
          Znali smo da sakupimo u hotelu veliko društvo i da nas Vangeli zabavlja sa svojim pričama, koje su bile tako naivne dečije, ali tako ispričane da smo se do suza smejali, i danima ih  prepričavali. Posle nekoliko dana druženja sa njm svi bi naučili taj njegov jezik, i sva bi nam se konverzacija prenosila u njegove rečenice...
"Šo imame danas nešto..."
"Ništo, pojdime malu đir i toa..."
Jednom sam mu reka da je najbolje da kaže da zna Makedonski, a ne srpski jezik, a on mi je rekao:
"Kad zemaš da naučaš nekoj jezik, kako znaeš koi e toa jezik..."
A imao je i čitav repertoar naših pesama... da ste samo mogli da čujete kako ih je pevao :D...
Sve te njegove priče smo i u Beogradu dugo prepričavali...
          Tada, u Vangelisovom društvu (i zahvaljujući njemu) sam upoznao Sanju.. Bila je u Atini na odmoru sa verenikom, i odsela je u jednom hotelu na drugom kraju grada. Vangelis ih je prvi upoznao (našao ih na ulici, valjda... ili oni njega :)) i doveo ih da se upoznaju sa nama, jer smo mu mi bili jako važni i bitni. Igrom slučaja ja nisam bio tu. Svi su nekako isčekivali naš susret, naročito Vangelis (koji mi je rekao u poverenju da je ona za mene )...Ceo dan su mi pričali o jednoj prelepoj curi i o njenom dečku... kako su divan par kako se slažu lepo... nisam obraćao pažnju, ali je bila očigledna neka napetost (ispostavilo se da su svi jedva čekali naš susret da vide kako ćemo da reagujemo jedno na drugo)...
Kada se toliko čekao... naravno da se i desio...  jedno par dana kanije, u hotelu u kome smo živeli, a u koji su se i oni premestili... u prisustvu kompletnog društvom koje je to željno  isčekivalo... sreli smo se...
          Sve smo znali od prvog pogleda, kao da se znamo jako dugo... spontan razgovor, smeh, pogled koji nije mogao da se skrene...( ostatak ovog dela priče drugi put)
          Otišao sam u Beograd ubrzo posle njih, i vratio se za mesec dana u Atinu... sa Sanjom. Smestili smo se van Atine, kod jedne prijateljice koja je tamo živela, da bi imali malo mira od gradske napetosti, i da bi imali više vremena za sebe.Tada smo se manje družili sa Vangelisom, ali smo se viđali svakodnevno.
          Jednog dana mi je na ulici prišao Vangelisov otac, sa željom da se upozna sa Sanjom. Ranije je pokazivao otvorenu odbojnost prema meni. Vangelis je govorio da  se "njegova pape brine da nismo mi nekoj kriminalni" pa se ni ja nisam previše upuštao sa njim u razgovor.
          U jednom tenutku nam čevek reče da se on zove tako i tako, i da nije Vangelisov otac... (izvadi dokumenta i pokaza nam), kaže nam da ni Vangelis nije Vangelis već Albanac iz Albanije, koji je tu izbegao...i kako mu je on nešto drugo(?)...(kod Grka se zna šta je to)...
          Bio je to šok koji kao da mi je neku ranu otvorio... danima nisam moga sebi da dođem... Vangelis se pravdao nekim bzv izgovorima koji su samo potvrdili da je sve to istina. Zamerio sam mu što nije bio iskren sa mnom... nekoliko puta sam mu ponovio...
          "Ali samo je trebalo da mi kažeš..."
          Nikada se više nismo videli.
          Sada nekoliko godina nakon toga, svestan sam da nije mogao drugačije... nije imao izbora... toliko je želeo da bude prihvaćen, da bude "normalan", da nije ni mogao da uradi ništa drugo...
          I znam da tada nisam ja bio povređen, već on. Ostavio sam ga tu na ulici u Atini gde sam ga i našao, a ja sam otišao sa Sanjom u jedan od najepših perioda u svom životu...
          Často sam se u godinama koje su prošle pitao...
          "A da li je on imao gde da ode ode"?

otrgnuto od zaborava (ili bolje... od Vuka)

          Pre neki dan sam slučajno na ulici sreo Mašu, drugaricu sa fakulteta, koju nisam video puno godina. Baš sam se obradovao. Maša je jedna mala zgodna plavuša. Vesela, bezbrižna, okruzena gomilom drugova i drugarica, i uvek u nekim šemama i kombinacijama. Bila mi je prijatelj koga sam samo poželeti mogao. Uvek puna razumevanja, uvek spremna da se nađe, sa uvek spremnim luckastim savetima da svaki problem učini trivijalnim. Uz sve to svestrana, i uvek puna interesantnih tema.

          Sinoć smo se videli na kafi, a posle sam je ispratio do kuce. Živi tu u kraju. Šetali smo po hladnoći i prisećali se "naših" dana. Sjajno sam se proveo. I dalje je luckasta, vesela, otkačena, i to joj tako dobro stoji. Toliko sitnih štoseva koji kao da su izvedeni bezbroj puta, a u stvari su spontani, vešto ubačeni u razgovor.

          U pola jedne rečenice koja je trajala pedesetak koraka, ona odmahne rukom preko lica, zastane i kaže:
          "Uh... izgleda da sam se ogrebala, vidi ima li nešto..."i pokaže mi obraz.
          "Nema ništa".
          "Nema veze... poljubi da ne boli..."- i namesti se...
          Ili kad usred jedne priče kaže:
          "Ali ja do skoro nisam znala da u Iranu ne govore Arapski, već... tamo neki... kako se ono zove... stao mi mozak... nema veze"- i nastavi priču dalje.
          Na rastanku joj se zahvalim na lepom provodu, i unapred se izvinim što se neću brzo javiti jer sam zauzet na poslu. Zagrlimo se onako srdačno, prijateljski, snažno, a ona kaže:
          "Jel’ me to žulja tvoj mobulni, ili se raduješ što me vidiš..."
          Već sam odmakao, kad sam čuo njen glas:
          "Svele, javi se da se vidimo, pa da ti kažem kojim se jezikom govori u Iranu..."

pisano hladne i snežne zime pod temperaturom

            Prošle nedelje sam bio jako bolestan. Kašljao sam i bolele su me grudi. Rekli su mi da je u pitanju virus, pa sam ostao kući, da preležim i nekako preguram i to čudo. Na Beograd je pao sneg, koji mu tako dobro stoji. Sve je prelepo-belo. Krajem nedelje mi je u gostima bila sestra Vesna. Ide kod naših rođaka za Novu Godinu, pa treba da sredi za vizu i avionsku kartu. Ona je vrlo posebna osoba. Može da priča satima i ima jako dugačke rečenice. Prvo veče samo odgledali film, seriju i još pola nečega dok mi je ona odgovarala na pitanje:
            "Kako si, šta ima novo kod vas"?
            Večera je trajala taman kao jedna njena "nemoguće proširene rečenice". Inače je mnogo dobra osoba i ja je puno volim. Znam da me se uželela, i da bi "sve" da mi ispriča. Obećao sam da ću da joj pomognem, da sve završi što pre, ali da moram ranije da legnem da bi ujutru bio zdraviji.

            Sledećeg dana mi je opet bilo lose.. Nije mi se vozilo po saobraćajnom haosu, pa sam jurio najbližu JAT-ovu poslovnicu, da vidim može li nešto da se završi „iz fotelje“. Posle podužeg telefoniranja, raspitivanja, prebacivanja veze, usmeravanja na druge brojeve telefona, jedan službenik me pitao:
            "Da li vi trazite kartu, ili popust".
            "Popust" - odgovorio sam kao da sam samo to cekao da me pita.
            "E onda morate pred Komisiju za popuste".
            Nisam ni znao da  postoji. Jos malo telefoniranja, prebacivanja veze, i dobio sam taj "tajni" telefon. I kad sam govorio šta tražim, mnogi su bili neobavešteni, i govorili da oni ne znaju, i ne mogu da mi pomognu.
Na broj Komisije za popuste se javio vrlo ljubazan ženski glasić, i potanko mi objasnio šta treba da pripremim od dokumenata, gde da predam i kakva je dalja procedura. Ne moram da pricam kako sam bio uzbudjen. A i Vesna, taman je počela da je hvata nervoza, i da mi zvoca kako ništa neće stići, i kako će da je uhvati vikend.
            Spremio sam zahtev (pisao sam ga celo pre podne, kao da mi je maturski), sva potrebna dokumenta, doterao se i sa Vesnom odjurio na sastanak sa Komisijom za popuste. Usput smo svratili na partiju čekanja ispred austrijske ambasade.

            U koliko posvećenu tajnu sam bio upućen taj dan, shvatio sam tek kad sam došao na adresu koju sam dobio od ljubazne službenice. Čak ni portiri na ulazu nisu znali da je kod njih (na drugom spratu, pa desno kroz druga vrata) smeštena služba sa takvim nazivom.
A tamo u jednoj ogromnoj kancelariji (nikada nisam video tako veliku) sedi jedno tridesetak službenika. Svi jako ljubazni, i predusretljivi, i kao da se raduju što ih je neko ipak našao.
            Sve su nam obećali zavrsiti već sutra ujutru (ne može odmah jer komisija mora da zaseda i da donese rešenje), i da je samo za nas tako hitno, inače procedura traje. Samo da im ostavimo broj telefona i oni će nas sve lepo obavestiti.
            Smem da se kladim da smo im među prvim strankama ove godine, ako izuzmemo njihove radnike koji popust ostvaruju bez komisije (samo se jave jednoj ljubaznoj teti koja sedi pravo, pa desno skroz do kraja) i sve je sređeno.
            Popodne mi je bilo loše. Legao sam da bi što pre ozdravio. Narednog dana treba da idem pred Komisiju za popuste. Moram da budem u što boljoj formi. To ne smem da propustim.
            Sledećeg dana smo ustali rano. Spremili se i čekali. Vesna je bila nervozna. Žurilo joj se kući, i nije bila načisto da li joj je sve ovo trebalo. Izgubila je dan, a možda od popusta ne bude ništa. A i ta komisija se ne javlja... I ja sam bio uzbudjen, verujući da sam jedan od retkih upućen u tako "veliku tajnu". I kada je mašta uzela maha, usledilo je razočarenje. Vrlo ljubazan gospodin nas je obavestio da nas karta sa ostvarenim popustom od 50% čeka na šalteru jedne JAT-ove ekspoziture. Kakav šok. Komisija nas nije primila. Popodne smo podigli karte (usput i vizu) a Vesnu sam ispratio na stanicu.
            Danas sam radio. Jako je hladno, sneg još uvek stoji. Lepo jeste, ali sam se smrzao. Veceras evo, dok ovo pišem... sedim ušuškan u toplini svoje sobe, nagutan aspirinima, sa vrućim čajem koji se puši ispod lampe, dok napolju mraz steže, i razmišljam o prošloj nedelji. Sve mi je bilo nekako nestvarno. Kao kod Kafke.A možda sam ja sve to samo sanjao u bunilu zbog prehlade i temperature. Moraću da zovnem Vesnu da je pitam.... sutra... večeras je već kasno.

        Bio sam u sedmom razredu, i dežurni u školi sa još jednom drugom, kada  je ona naišla hodnikom. I danas mi u glavi zvone njene potpetice. Vitka, u laganoj letnjoj haljini, uvek nasmejana, cela škola se okretala za njom kada bi ona prolazila. Kada me videla… širok osmeh, i kratko u prolazu ne zaustavljajući se:      

        “ Hajde samnom da mi nešto pomogneš, nećemo dugo”.

        Otišli smo u foto-laboratoriju..

        “Razvila sam novi film, jedva čekam da vidim kakve će slike da ispadnu”.

        Seli smo za pult u totalnom mraku, upalila je uređaj, i ubacila film. Malu kutiju sa foto-papirom je stavila u svoje krilo… e da, u krilo…

“Da mu nesmeta ni najmamja svetlost”.

 Moj zadatak je bio da u njenom krilu nađem kutiju, otvorim je, izvadim papir, i stavim ga na određeno mesto na stolu.

Ne sećam se koliko smo slika napravili. Svega se sećam pre mog prvog pokušaja da izvadim papir… onog straha… drhtavih ruku… srca koje se zaglavilo negde u grlu… ali ničeg posle toga…

        Kada sam se vratio na dežurstvo, drug mi je rekao da moram kod direktora. Nisam smeo da napustim dežurstvo. Bio sam uplašen… strepeo sam  da će svi znati za moja osećanja, a  morao sam da kažem istinu.

        “Dobro… proveriću…”- kratko je rekao direktor.

        Sutradan me razredni opomenuo pred celim razredom da sam bez obzira na sve napravio disciplinski prekršaj, i da mi se to više ne ponovi. Da sam u tom trenutku mogao u zemlju da propadnem… mislio sam da svi znaju kako sam se osećao u foto-laboratoriji. Bio sam na početku puberteta, mladalačkog zanosa, adolescencije i nikada nisam prestao da mislim na taj događaj i na nastavnicu. Bila je to moja najveća dečačka seksualna fantazija. Koliko sam samo mogućih scenarija napravio u svojoj glavi na tu temu…

        Posle osnovne sam se odselio i nisam je više video.

         Nedavno, šetajući po starom kraju, svratio sam do bivše škole.   

         Prošetao sam nostalgično školskim dvorištem i… ugledao je. Išla je preko dvorišta u društvu nekoliko đaka… pošli su na foto-sekciju. Kada me videla nasmejala se onim svojim lepim osmehom… uspomene su me prepravile… ali, to više nije bila ona nastavnica iz mog sećanja.          

         Godine su učinile svoje.

         Lepo smo popričali, srdačno, gotovo prijateljski, ali nemogu a da ne kažem da sam bio malo razočaran ovim susretom.

Prepričaću jedan događaj koji mi se desio negde odmah posle Božića, a koji me često podstakne na razmišljanje, i preispitivanje načina na koji uopšte funkcionišem…

Kod mojih dugogodišnjih mušterija sam, pre dve godine upoznao Milicu. Po zanimanju je akademski slikar, i drži privatnu školu slikanja. Šarmantna, duhovita, svestrana, elokventna… razvedena je i živi sa malom preslatkom ćerkicom. Videli smo se nekoliko puta, i to uvek u drustvu. Svojim šarmom i osmehom je plenila okolinu. U društvu su svi u nju gledali… Na moje veliko iznenađenje nazvala me zimus, par dana posle nove godine… Da mi čestita novu godinu, kad se već ja nisam setio (a nisam). Usput su joj trbale neke moje usluge pa me zamolila da svratim kod nje ako mogu, da popričamo…

Netreba da se pravdam, ni da objašnjavam koliko mi je značio ovaj poziv… zamolio sam je da se vidimo posle Božića, jer nisam bio u Beogradu. Čim sam došao, zvao sam da se dogovorimo, i otišao da se vidimo. Živi u stanu koji je ujedno i atelje… u njemu sve miriše na terpentin… na zidovima vise slike, uza zid prislonjene gomile razapetih platana. U dnevnoj sobi tri štafelaja, palete pune boja svuda okolo… nemože da se prođe da se ne umaže sa nečim. Ćerkica nije bila tu. Otisla je sa ocem na selo. Ispričala mi je da joj je majka umrla, i da je ona nasledila mamin stan, koji bi trebalo da renovira. Razgovor je bio srdačan, ona opuštena, otvorena… bilo mi je prijatno, izgubio sam osećaj za vreme…

Popodne smo otisli da pogledamo stan… bio sam odusevljen… jako vredan nameštaj, slike, ikone, predmeti. To je njena majka nasledila od svoje bake. Procenio sam da tu ima posla za nekoliko meseci.  Sve smo se dogovorili… napravili plan rada, uradili procenu troškova, način plaćanja, dinamiku, podelu poslova. Ona bi se angažovala sa svojim učenicima oko restauracije slika, ikona i sitnijih predmeta (lampe, svećnjaci… i drugo...), a ja da uradim nameštaj i da pomognem u organizaciji ostalih radova u stanu (hoblovanje parketa, moleraj, stolarija…)

Ostali smo do kasno, bilo je nemoguće odbiti Milicina zadržavanja. Spremila nam je jadnostavnu, ali ukusnu večeru. Pili smo neko lepo domaće vino… U jadnom trenutku sam rekao da je kasno i da treba da pođem, na šta je Milica sasvim normalno predložila da ostanem tu da prespavam. Da se ne maltretiram da vozim po snegu i ledu... ona će da mi razmesti krevet u dnevnoj sobi.  Naravno da to nisam mogao da prihvatim(?), i mada teška srca, ipak sam otišao kući, obećao sam da ću svratiti tih  dana.

Te  nedelje sam imao puno posla u radionici. Imali smo neke rokove koje smo već probili pa smo morali da požurimo. Krajem nedelje sam od Milice dobio poruku da se javim, pa da svratm  da  mi uradi horoskop(?). Nisam se javio, bio sam preokupiran poslom, jednostavno nisam stigao.

Početkom sledeće nedelje sam se setio Milice. Nejavlja se, a trebalo bi da se vidimo za posao. Očekovao sam avansnu uplatu i da još neke detalje dogovorimo, pa sam je pozvao. Izvinuo sam se za prošlu nedelju, i pokušao da objasnim da zbog posla i inace nemam vremena za druženja, i da mi je jako žao što mi nije radila horoskop, i... 

Ona se samo nasmejala i rekla:

“Nema veze, nije bitno, nego… znas… za onaj nameštaj… nebi da ga radim, skupo mi je.”

          Jutros sam sreo Marinu i Miloša. Komšije smo, ali se viđamo jako retko, samo u prolazu. Od silnih obaveza nestižemo da se družimo, mada su mi jako dragi. Miloš i ja smo jedno vreme redili zajedno. Međutim, za njega je bilo jako naporano da radi 12-15 sati svaki dan.          Pokušavam da se opravdam zašto me nema. Vadim se Marini da me Miloš sigurno razume, pa radili smo zajedno... zna da nemam radno vreme, i da mi je kraj radnog vremena tek kada zavrsim posao. Miloš nema razumevanja, on sada radi u pozorištu. Hvali se kako neradi ništa. Plata jeste mala, ali na posao i sa posla ide kada hoce. Zove me da i ja dođem kod njega, da radimo zajedno.
          Pitaju me o poslu, i ja im pričam da je sve po starom. Pričam o ekipi sa kojom sada radim. Svi su izbeglice, dobri su radnici, požrtvovani na poslu. Pricam im kako teško žive, u tim naseljima u kojima su se naseljavali u kuce koje još nisu bile završene, bolje reći da su tek bile počete. Putuju na posao satima, rade prekovremeno, dokle god treba, žure nazad kući da stignu još nesto da završe. Omalterišu još jednu sobu, postave koji kvadrat pločica, razvuku struju, grejanje, kupe još jedan prozor... nikada kraja radovima. I sve to od neke plate, i svojim znanjem. U njihovom naseljima nema asvalta, retka je omalterisana kuća, o fasadi da ne govorimo. Para nikada dosta za pijacu, deci za školu, registracija za auto, racuni, porez, ide proleće...
          Moj drug Miloš radi u pozorištu, plata nije bitna, važno je da je kući pre 15h. Popodne može i da odspava,a može i da radi još jedan posao ako hoće. Ali neće. Kuću mora da proda i da kupi stan, jer nemože da pokrije troškove. Nema tolika primanja. Ljut je na državu, njegov otac je od plate napravio kuću, a on od svoje plate nemože ni da je održava. Žali mi se da mu je malo nezgodan prevoz kada ide na posao, mora da pešači 10-15 minuta.
          I nikako im nije jasno zasto ja toliko radim, a Marina na sve to kaže:
          „ Ma ti si Svele mazohista“!?

            Duže veme sam u poslu sarađivao sa jednim poznatim beogradskim antikvarom. Bio je krupan, i jako šarmantan gospodin, ali već prilično u godinama. Veći deo posla nije bio u stanju da odradi, pa je tako počela naša saradnja. Mnogo sam od njega naučio o antikvitetima, odnosu prema poslu, mušterijama, ali i o životu. Radio je godinama u Nemačkoj, tamo je i penziju zaradio, i sve do zadnjeg dana je radio i održavao svoje poslovne kontakte. Negova ljubav prema starinama je bila ogromna, pravo posvećenistvo. Često je umeo to da prokomentariše:
            "Starost je teska bolest", aludirajući na svoje godine, kao i na ljubav prema starim stvarima.

            Prema meni se ponasao kao prema sinu. Često mi je govorio:
            "Ja nemam kome moje znaje da prenesem, ako hoćeš da učiš ja ću te svemu naučiti".
            I stvarno me je učio svemu sto je znao. Svim onim starim majstorskim tajnama i trikovima koje je sakupljao godinama, a koje je (siguran sam) ljubomorno čuvao od radoznalaca, jer se u ovom poslu opstaje samo ako "znaš".
            Prema musterijama se ponašao kao "lešinar". Nije imao milosti ni prema kome. Samo letimičan  pogled na neki komad nameštaja mu je bio dovoljan da odredi vrednost, a ako bi mogao detaljnije da ga pogleda, mogao je u nekoliko godina da pogodi i kad je napravljen. Bio je majstor da nekim malim doradama i intervencijama na komadima nameštaja dobije namestaj iz starije epohe, što je menjalo i vrednost. Na primer... jedna musterija je imala spavaću sobu. Jako vredni komadi originalnog baroka. Ali je falio jedan orman da bi soba bila kompletna. On je našao jedan stari orman (i bolje bacaju u smeće) koji je prepravljen komadima drugog starog ormana, i posle nekoliko nedelja napornog rada dobili smo ono sto je falilo. Kad sam mu rekao da je lakse bilo da smo pravili nov, on se samo nasmejao:
            "Pa nismo mi "Simpo". Da su hteli novo ne bi došli kod nas, a i ovo sada vredi velike pare, jer je u kompletu. Naravno da te pare neće niko da da bez laboratorijske analize starosti drveta“.

            Silne pare je uzeo tim ljudima.
            Svi sa kojima je radio su se žalili na njega. Pričali su da je prevarant, da je baraba, da je prevario i ovoga i onoga, i da treba da se čuvam jer će prevariti i mene. On je to samo kratko komentarisao:
            "Nebrini ti ništa, jer ja necenim one koji imaju, ja cenim one koji rade".
            I pored lošeg glasa koji ga je pratio, jednoj poznatoj beogradskoj porodici je vratio porodični nakit neprocenjive vrednosti, koji je našao sakriven u kanabetu koji je trebalo da se restaurira. Ljudi su godinama tražili taj nakit, ali nisu mogli da ga nađu, jer je baba koja ga je sakrila tu kasnije izgubila pamćenje. Kad im je on doneo kesu sa nakitom, kaže, da su plakali kao mala deca.
            "Ma neću da me bije maler, to je tuđe"           

            Njegova žena mi je jednom prilikom, kao u prolazu dobacila:
            "Pa mi smo mogli da biramo kuću na Dedinju, nego vi sada svuda idete zajedno, desilo se jednom, desiće se opet... NEVRAĆAJ TE"!!!

            Naravno, nije se desilo.
            Bilo mi je fascinantno kako pogađa poslove. To nemože da se nauči ni na kakvim školama. Taj čovek je marketing, komunikaciju, vođenje poslovnog razgovora... i sve te đakonije koji se danas uče na raznim kursevima, i seminarima, jednostavno nosio u sebi. Svojom elokventnošću je jednostavno fascinirao sve oko sebe. Kad sam ga jednom prilikom pitao kako mu uspeva da postigne tako visoke cene svojih usluga, pa ima i jeftinijih radionica, on mi je to objasnio malo šaljivo:
            "Pa nisam ja željan posla, ja sam željan para".

Otoplilo je. "Lepi se dani ređaju u nizu...". Prošle nedelje sam bio u gužvi sa poslom. Svaki dan sam jurio po gradu, s' kraja na kraj... gužva... haos na ulicama... nervoza... Na semaforima sam opet viđao male cigančiće kako prose, peru stakla...
Sve me to podsetilo na prošlo leto, i naravno, na jedan događaj koji nikako da izbacim iz glave i koji je na mene ostavio snažan utisak. Zbog njega sam se osećao posramljeno  i pokušao da ga zaboravim, kao što to i inače radim sa događajima koji mi ne bude pozitivne emocije.
            Ti ljudi, koji teraju decu da po suncu, kiši i svakakvom vremenu stoje na ulici i to rade, ne zaslužuju da se zovu ljudi. Kroz kakve muke prolaze ti klinci. Neretko sam ih video sa cigaretom, pa čak i sa kesom lepka... kao da nikoga nije briga.
            Ne volim da umirujem savest tako što ću im dati neki sitniš, i misliti da sam učinio dobro delo... da sam pomogao da se reši neki problem. Mislim da svako davanje tu decu primorava da i dalje budu tu. Kada ne bi davali... oni ne bi imali razloga da budu na ulici. Možda bi imali detinjstvo ispunjeno igrom... možda ne bi morali tako rano da odrastu...možda...možda...
 Letos, na jednom semaforu mi priđe jedna jako lepa mala cigančica. Bila je malo starija od dece koja to obično rade. Imala je između 10-12 godina.
 „Imaš da mi daš neki dinar...“
 „Nemam mala“- odgovorim joj. Obično tada odu dalje, jer žure da sakupe što više dok je crveno, ali ova mala nije. Naslonola se leđima na auto, i pokazujući mi prstom u daljinu reče podsmešljivo:
 „Vidi ga mali kepec“.
Pogledao sam i stvarno ga video, ali mi nije bilo do podsmevanja, pa joj rekoh:
 „Nije to kepec, vidiš da je neko dete“...
 „Nije dete, pa vidiš da je kepec“...
 „Nije, to je neki tvoj vršnjak“...
 „Kakav vršnjak, vidiš da ima brkove“...
 „Gde ti vidiš brkove na ovu daljinu“...
 „Videla sam, sad je prošao tu pored mene“...
 „A zašta ti trebaju pare“- hteo sam da skrenem temu...
 „Da kupim hleba za kući“...
 „A, jel’ mala...pušiš li?“...
 „Ne, ne pušim“- odgovori, okrenu se prema meni i pogleda me svojim krupnim prelepim očima i reče:
 „A... jesi li mislio na cigare“???
 .....................................
 
 Srećom upali se zeleno i ja odjurim bez pozdrava...

            Ee... Svetac... gde ti živiš...
            (tekst je objavljen na forumu LjS-a)