Jebes zivot ako nemas srece.
Rekose ovi kreteni u seriji „Vratice se rode“
I sto bi rekao Sopenhauer ( po mom, misljenju jedini valjan filozof, ali ko sam ja da sudim?): „Nesreca je pravilo, sreca je izuzetak!“ A Artur je bio pesimista, i intaligentan covek! Sve suprotno od mene...  Znam ja da je optimizam dobar do odredjene granice, ali ja jednostavno ne zelim da ga se odreknem ni po koju cenu.
I kada ovako razmisljam o zivotnim stavovima setim se Vesne, koja je vecni pesimista i mizantrop, a kako god je okrenes uvek ce biti moj pravi prijatelj.
Nemam srece, mada kada ovako buncam zapitam se i sta je sreca? I opet dodjm do zakljucka da sami sebi stvaramo prilike, sami ih tumacimo pod uticajem raznoraznih faktora. Meni nista nije dovoljno veliko, nicim se ne zadovoljavam, nista me ne ispunjava u potpunosti.
Znaci problem je u meni! Kako onda mazga poput mene da zna sta je sreca?
Problem je po hiljaditi put u tome sto ja ocekujem cuda, ocekujem ogromne stvari odjednom, ali realnost je daleko od toga.
Realnost je da ce stvari biti onakve kakvim ih ja izdejstvujem da budu.
I opet sam razmisljala o ateizmu. Nisam ateista. Ali razmisljam o tome kako oni imaju fin izgovor za sve sto cine u zivotu. Nemaju kome da se pravdaju, niti za sta da odgovaraju. Kontaju da nema apsolutnog dobra niti zla, znaci da je sve u sustini slucajnost, znaci da nikada nam nece biti vraceno onako kako zasluzujemo?
To bi u sustini znacilo da mozemo u zivotu da radimo kako hocemo, ni za sta nismo krivi, jer jednostavno postojimo i sami smo za to zasluzni, samim tim ne traba da snosimo odgovornost i ne treba nam savest. Nema tu ni moralnih normi niti bilo cega drugog… Mada moze da bude.
A savest je jedino ljudko sto nam ostaje kada se potpuno otudjimo od svoje bozanske prirode i smatramo da je covecanski najvisi domet koji mozemo dostignuti.
Ista ta savest nam jako lepo govori o tome koje su stvari dobre, koje ne, ali mi je jednostavno potiskujemo, i pravimo se da je nema.
Bas ona nam pravi najvece probleme i tera nas na akcije kojim se kasnije nikada necemo ponositi. Ili ne, zavisi od situacije.
A djavo je cudan kada su ljudi u pitanju. Uvek nas nekako prevlada jer poznaje nase jebene slabosti, jer je i sam postao djavo zbog toga.
Ne zelim da budem takva, zelim da se vratim na pravi put, sa svim saznanjima i iskustvima koje poznajem.
I pored svega sto znam i u sta verujem zelim hedonisticki zivot.
Znam da je to sve u suprotnosti sa mojom verom, ali jednostavno je tako,nadam se da ce Bog shvatiti da je stvorio nesto previse lepo i zanimljivo za mene kao pojedinca, te da ce mi ostaviti dovoljno vremena da to sve i iskusim, pa mozda kasnije i da se pokajem. Moram tako. Jer u suprotnom ne bih znala za sta treba da se kajem.
O ne znam vise nista, i ja sam samo glupava vreca kostiju u konfuziji.
Vidim razana resenja i hiljadu alternativa, ne zelim da se priklonim ni jednom od tih.
Zakljucak ove besmislice je:
Bog postoji!
Ja cu snositi posledice zbog svega sto sam sama sebi napravila, ali Boze uzmi u obzir da verujem u tebe i da zelim da to ucvrsim! Daj mi snage da mogu razumno to drugima da posvedocim i da se pre svega i sama ponasam onako kako ti zelis.Ali nemoj da mi dajes nesrecu jer to je nesto sto ne bih podnela. Ne mogu tako. Sreca je ono sto mi je potrebno da bih uvidela da sam u pravu. Da si Ti Boze bio u pravu kada si sve ovo stvorio! Pokazi mi sve to tako sto ces mi dozvoliti jednu veliku dozu, koju cu doziveti ne kao narkoman, vec kao dete koje ne zna sta ga sve u zivotu ceka izvan majcinog krila!
To je sve sto mi je potrebno, samo pozitivna potvrda sa tvoje strane, jer verujem ja , samo je jedan procenat potreban da presudi.
Samo malo ispunjenosti, zadovoljstva, sigurnosti... 
|
