Mooreov rad na ovom serijalu je definitivno bio prvi dokaz svetu da je i strip kao serijalizovani medij mesto gde je moguće izneti vanvremenske misli i raspravljati o bitnim aspektima u svim inkarnacijama ljudskog društva. Da nije bilo ovog dela
Swamp Thing sage, danas ne bi bilo mnogih modernih novela za odrasle, poput
Hellblazera (prvo pojavljivanje
John Constantinea se zapravo i desilo u ovom delu
Swamp Thinga). Mada, i da su se slučajno pojavile, kao neka statistička greška, i da imaju današnji nivo kvaliteta, ne bismo umeli to da prepoznamo jer ne bismo imali sa čime da ih uporedimo, jer se upravo
Mooreov Swamp Thing još onda utemeljio kao etalon kvaliteta.
Na šta tačno mislim kada kažem "vanvremenske misli i bitni aspekti u svim inkarnacijama ljudskog društva"? Činjenica je da je
Moore u svoj proces "spašavanja"
Swamp Thinga uspeo da "udene" i svoja viđenja modernog društva (i to neretko uloge i (mal)tretmana žena u istom), bilo to krajnje transparentno kao u slučaju
Elizabeth Tremayne pred sami kraj serijala ili u prenesenom značenju poput par epizoda
American Gothic podserijala...
To, bar mene, dovodi do ideje da je veći deo
Mooreove Swamp Thing sage napajan grdnom količinom
estrogena, što bukvalno, kroz ženske likove, što preneseno, kroz metafore i još koješta iz standardnog njegovog arsenala. Neki se verovatno neće složiti, sam pogled na
Swampyjev fizički izgled govori nešto drugo. Sa druge strane, govori li se džaba "
majka Zemlja"? Nije li to, sada kada znamo
Mooreovu magijsku orijentaciju, njegov omaž "
ženskom principu" ovog sveta, ovog univerzuma, svakog od nas? Oni od vas koji krenu da čitaju serijal, videće da
Swamp Thing ponovo evoluira, dobija na sigurnosti, fizičkoj i snazi svesti tek kada dobije konstantno žensko prisustvo pored sebe.
Nekako smatram da o lajtmotivima, likovima i svetovima
Swamp Thinga više ništa ne smem reći. A o vizuelnom aspektu bih hteo štošta da kažem, ali nisam siguran kako. Govorimo o sredini osamdesetih godina i (po današnjim standardima) ne-toliko-dobrom izgledu stripova. Po meni, ima nekih bisera, malih bravura u izgledu stranica i crtežu, ali smatram da se isto ne bi svakome dopalo. Dobra je stvar i to što se "kreativni tim" ne menja pa vas neće dekoncentrisati neke neočekivane skokovite promene stila. Posmatrajte to i iz ovog aspekta: koliko god da vam se crtež ne bude dopao, više pažnje ćete obratiti na tekst, a i na ono što je
Moore "uglavio" između redova.
Swamp Thing v2 001-011
Swamp Thing v2 012-021
Swamp Thing v2 022-030
Swamp Thing v2 031-040
Swamp Thing v2 041-050
Swamp Thing v2 051-059
Swamp Thing v2 060-067
Swamp Thing v2 068-074
Swamp Thing v2 075-082
Swamp Thing v2 083-098
Swamp Thing v2 099-109
Swamp Thing v2 110-119
Swamp Thing v2 120-128
Swamp Thing v2 129-137
Swamp Thing v2 138-148
Swamp Thing v2 149-160
Swamp Thing v2 161-171
Swamp Thing v2 Annuals 01-04
Swamp Thing v2 Annuals 05-06 and Extras
(Extras: Neil Gaimanov “Jack in the Green” i Mooreov DC Comics Presents #85)
"In the Beginning, there was a Word, and the Word was I."
U
Mooreovom slučaju, na početku ovog dela beše tri I. "
I" kao
Imagination, mašta, "
I" kao
Intelligence, objašnjenje nepotrebno, i "
I" samo kao
I, JA. Odnosno,
Moore. Mag (u skoro svakom smislu te reči) je to ponovo uradio. Sebično ili ne, hteo je da nas uputi u svoje viđenje sveta. Čovek koji je svoj život posvetio nečem višem, univerzalnom, stvorio je nešto pod naslovom
Promethea, nešto što ce vas provesti kroz milenijume različitih disciplina koje je njegov um odavno upio.
"In Arcadia, I..."
Ovo nije ono "što svaka kuća treba da ima", ovo nije nešto što nailazi na nepodeljene simpatije. Metafizika, genetika, psihogena otkrovenja, alhemija, tarot,
Kabbalah, grčki, indijski i egipatski panteon,
Aleister Crowley i superherojština na jednom mestu? Sama ova rečenica ne zvuči kako treba. Ipak, spretnim pristupom i seciranjem i zavijanjem svake od zasebnih tema u svakodnevne koncepte sažvakane radi lakšeg razumevanja,
Moore je svojom tečnom prozom (i neretko, poezijom) uklopio svako delić u nešto monstruozno, misteriozno, ali pre svega univerzalno.
Nećete da grizete nokte u agoniji, niti ćete izgubiti um u procesu, ali ćete svakako preispitati neke svoje stavove. Možda
Kabbalah i nije glupi holivudski trend? Možda
Crowley nije bio psihopata kakvog ga danas prikazujemo? Možda je sve ovo glupost i gola fikcija? Svakako, bilo kakav odgovor je proizvod nekog razmišljanja koje je u vama probudila
Promethea, čime se "njena uloga" ne završava.
"Solvé et Coagula"
J.H. Williams III je zadužen za linije, krugove, zvezde; nimalo naivnu količinu simbolizma, dinamiku likova i interesantan, koncizan i pre svega, konzistentan koncept ovog stripa. Ako iko može da proizvede da se osećate kao da nikada niste čitali nijedan drugi strip, strip drugačijeg izgleda, to je on. Zahvaljujući njegovom stilu koji sve više iskreno volim,
Promethea prosto iskače sa stranica.
Gotov proizvod dobijamo tek kada
Jeromy Cox i
Jose Villarubia daju život likovima i pejsažima ovih svetova, bojama i oslikavanjem istih (respektivno). Doduše,
Coxov rad, iako savršeno parira
Williamsovim tintama, nekako pada u senku, jer
Villarubia ne štedi nijedan stil u slikanju
Mooreovih ideja, prateći ih nesvakidašnjim tehnikama koje variraju od foto-kolaža do prilično veštog impresionizma (koji iako donekle kopira
Van Gogha, nije nimalo bezobrazan i neumesno smešten).
Na kraju, "gostovanje"
Charles Vessa na skromnih osam strana definitivno ne prolazi nezapaženo. Ko bi drugi još mogao da od minijaturne vinjete napravi veoma intimnu priču sa finalnim kadrom tako jakog simboličkog i emotivnog naboja, da i po završetku serijala dobijete želju da joj se vratite, bar još jednom?
1
Sve ovo je dovoljno reći i bez osvrta na poslednju epizodu, do koje ćete, nadam se, sami stići... Ovaj strip će vas odmah sa početka zakucati za stolicu, fotelju, psihijatrijski kauč ili čak (a možda i najverovatnije) plafon; jer, budimo realni,
Promethea ce izvrnuti vaš svet naglavačke, verovali vi u njene koncepte ili ne; bili vi vernik, ateista, poštovalac nauke ili konzervativac u bilo kom obliku.
Promethea - deo 1
Promethea - deo 2
Promethea - deo 3
It's a Bird... je veoma lična i duboka priča koju je
Steven T. Seagle ispleo oko lika koji ima gomilu sličnosti sa njim samim i bori se sa sličnim problemima.
Stiv, glavni protagonista, strip scenarista po vokaciji, od svog urednika dobija predlog da radi na
Supermenu, što postaje okidač za njegove probleme, i prouzrokuje lavinu emocija u njegovoj svakodnevici.
Stiv se dalje trudi da se identifikuje sa konceptima koji
Supermena čine onim što jeste, da bi uopšte bio u stanju da išta napiše o njemu...
Odatle priča kroz krajnje intimnu naraciju (koja skače iz
Stivove prošlosti u budućnost i služi kao "kostur" ove novele) provlači neka zaista bitna pitanja vezana za sve aspekte života prosečnog čoveka, ali se dotiče i nekih globalno relevantnih problema. Tako se
Stiv bori sa svojim problematičnim vezama sa roditeljima i bratom, manjkom porodičnih vrednosti, sa bolešću koja vreba celu porodicu, i konačno, preslikavanjem svih tih faktora na vezu sa njegovom devojkom. Pritom se kroz omanje vinjete vrši disekcija svega u vezi
Supermena, od njegovog kostima, do toga uklapa li se on u
Ničeov "
Übermensch" koncept, i kako jedan recenzent reče,
Sigl je tu "
prevrnuo svaki kamen". Iskreno, po meni se veća poetičnost odnosa
Stiva i
Supermena krije u njihovom prostom vizuelnom kontrastu - dok je
Supermen nasmejan, jak i šarene odeće,
Stiv je sumornog izraza lica, mršav i poguren, uvek u crnom...
Vizuelni deo je
Teddy Kristiansen fenomenalno raščlanio i oslikao posebnim (ali ne i toliko različitim stilovima): maglovita sećanja iz detinjstva, konkretna dešavanja u sadašnjosti i pomenute vinjete dekonstrukcije
Supermen mita. Njegov diskretni stil koji odlikuju akvarel i vidljive olovke se fenomenalno uklapa sa pričom.
Iako autor na kraju naglašava da glavni lik novele ima samo malo sličnosti sa njim i da je veći deo radnje i karakteristika likova čista fikcija, ovo ipak deluje kao prilično intimna, autobiografska priča.
It's a Bird... sa druge strane, nije jedna od onih koje su konstruisane da uzrokuju empatiju u bilo kojoj formi i na taj nacin zbiraju poene ciljne publike, definitivno ce ostati u vašem umu još neko vreme posle čitanja.
It's a Bird...
Pod zastavom
Avatar Pressa i sa etiketom
Apparat, stiže
Warren Ellisova grafička novela
Frankenstein's Womb. Kao i ostale
Apparat novele, ni ova ne donosi priču koju biste očekivali od
Ellisa, ali ponovo pokazuje koliko je on zapravo u stanju da se uhvati u koštac sa bilo kakvom temom i istu pretvori u novelu itekako vrednu pažnje.
Ne toliko duga (ni zahtevna) priča je koncentrisana oko
Meri Volestonkraft Godvin (buduca
Šeli) iz mlađih dana i njenog proputovanja po Nemačkoj, par meseci pre no što je napisala "
Frankenštajna". Meri, njen budući suprug i polusestra zastaju upravo ispred zamka
Frankenstein, i Meri, koja inace ima strast prema evropskim zamkovima, ulazi da razgleda. Tamo sreće
Monstruma, koji je dalje
dikensovskom šetnjom kroz prostor i vreme, i "edukacijom" (skoro
murovskim) konceptima alhemije, života i smrti, provlači kroz svoj, ali i njen život. Njihovi dijalozi su od samog početka tečni i koncizni, kao da se znaju celog života, kao da su dva aspekta iste osobe (što se pomalo vidi i u kadriranju), bez nekih izleta u pompezne monologe i uplitanja u nespretno upoznavanje sa istorijom jednog ili drugog.
Nekako stičemo osecaj da je
Ellis posvetio prilično vremena istraživanju tematike, ali i načinu na koji će da izloži svoju priču čitaocu, na kraju krajeva, ipak se na svakom koraku "čuje" njegov upliv. Ako ništa drugo, imamo
Persi Šelija, personifikaciju kiselog cinizma koji odlikuje i većinu
Ellisovih "
standardnih junaka".
Crtež je donekle romantizovan, ali balansiran odsustvom boje i opštom sumornom atmosferom zidova zamka, koja stvara utisak da se akteri kreću jednim dugim pravolinijskim hodnikom bez preterane smetnje od strane prozora ili nameštaja ka nekom konačnom, zaista bitnom vrhuncu i zaključku. Crtež na trenutke takođe podseća na grafike starih majstora, što mu daje još jednu dimenziju kvaliteta.
Frankenstein's Womb
ili
Frankenstein’s Womb (Mirror)
Danas,
Sandman je jedini strip serijal koji je dobio nagradu za književno delo i dospeo na
New York Times listu bestselera, serijal koji i posle 20 godina prodaje stotine hiljada kopija godišnje, serijal koji je pri samom vrhu strip umetnosti za odrasle, serijal koji
Stiven King i mnogi drugi hvale kad god im se ukaže prilika a strip umetnici ga zagledaju sa svih strana gledajuću odakle da izvuku novi
spin-off... A sve je počelo kad je mladi novinar
Nil Gejmen pokušavao da se probije na američkoj strip sceni, pa je krenuo u avanturu sa mesečnim stripom za koji baš i nije siguran kako treba da "ispadne". Kako sam reče u jednom intervjuu, svoje epsko delo je oblikovao po uzoru na
The Swamp Thing (
Alan Murov serijal, naravno).
DC mu je dao
Kirbijevog Sandmana i odrešene ruke, kao i probni period od godinu dana da postigne šta je naumio, i do kraja dvanaestog broja,
The Sandman je uveliko zaživeo.
A
Sandman je zapravo samo jedno od imena glavnog protagoniste serijala, bića oko koga se na čudne, interesantne i sablasne načine prepliću java i san, realnost i mit:
Sandman je
San (
Dream), jedan od sedmoro
Beskrajnih (
The Endless) koji predstavljaju personifikacije ljudskih stanja svesti.
Beskrajne čine sedmoro braće i sestara:
Dream,
Death,
Destiny,
Desire,
Destruction,
Delirium i
Despair (
San,
Smrt,
Sudbina,
Strast,
Stihija,
Sumanutost i
Sunovrat). Stariji su od ljudi, bogova i mnogih svetova, a ipak imaju ljudske osobine, neretko one loše i upuštaju se u razne čarke, od krajnje pakosnih, dečijih, do onih krajnje ozbiljnih i surovih.
Osim
Endlessa, kroz strip su prošetali i mnogi drugi likovi, oni koje ste očekivali, a bogami i oni za koje nikada ne biste očekivali da se pojave u stripu. Družeći se sa
Sandmanom, družićete se sa skandinavskim, egipatskim, japanskim i mnogim malim, napuštenim bogovima, bićima grčke mitologije, dvoranima kraljevstva vila,
Kainom,
Aveljem i njihovim gargojlima, par anđela i celom plejadom demona iz
Pakla na čelu sa
Luciferom (a i bez njega),
John Constantineom i
Lady Constantine,
William Shakespeareom, vinovinicima francuske buržoaske revolucije i još mnogim drugim bitnim i ne-toliko-bitnim likovima...
Kroz realne i fantastične predele i različite epohe dešavanja ove grafičke novele prošetaće vas grupa ilustratora (
Chris Bachalo,
Kelley Jones,
Sam Kieth,
Charles Vess,
Michael Zulli), dovoljno velika da serijal ima odmerenu, osvežavajuću notu raznolikosti, dovoljano mala da ne smeta vašoj percepciji
Sandmanovog sveta i da vas tera da se iznova navikavate na neki dijametralno suprotni stil. Naravno, kao biser
Sandman artworka, mora se pomenuti
Dave McKean i njegove naslovne strane.
Toliko se toga može reći i jako dugo se može pričati u superlativu o ovoj "obaveznoj literaturi" za ljubitelje stripa, ali se bojim da se ne omakne neki spoiler. Svratite u
Dreaming, nećete se pokajati...
Vol. 01 [01-08]: Preludes & Nocturns
Vol. 02 [09-16]: The Doll’s House
Vol. 03 [17-20]: Dream Country
Vol. 04 [21-28]: Season of Mists
Vol. 05 [29-31/38-40]: Fables and Reflections
Vol. 06 [32-37]: A Game Of You
Vol. 07 [41-49]: Brief Lives
Vol. 08 [50-56]: World’s End
Vol. 09 [57-69]: The Kindly Ones
Vol. 10 [70-75]: The Wake
Kroz
Batman: The Killing Joke su
Alan Mur i
Brajan Boland prekinuli niz komičnih
Džokera usudivši se da naprave uznemirujuću priču o poremećenom geniju i lansirali još jednu grafičku novelu na pijedestal stripova za odrasle, zajedno sa
Batman: The Dark Knight Returns i
Batman: Year One. Kao i uvek kada su u pitanju
Murova dela, ovo je priča o ispravnom i pogrešnom, o ljudskoj svesti i njenim različitim realnim i prividnim aspektima i uticaju društvenih (ne)prilika na "običnog" čoveka.
Glavni akter The Killing Joke nije Betmen, već Džoker. Kroz "glavnu" priču, njegove flešbekove i koketiranje sa životom i svešću James Gordona koji se našao na "sredini klackalice" između Džokera i Betmena, upoznajemo anonimnog bivšeg radnika hemijske fabrike, kojim se posle jedne loše odluke sudbina surovo poigrala i koji pokušava da sprovede u delo svoju teoriju da je potreban samo jedan loš dan da i čovek sa najispravnijim ljudskim vrednostima poludi.
Betmen je epizodista koji služi da obezbedi dualitet i time bolje dočara Džokera. Tako se suprotstavljaju koncepti dva zakleta neprijatelja "koji će bitku privesti kraju samo kada jedan ili obojica budu mrtvi". Jarke boje Džokera suprotstavljene su tamnoj Betmenovoj odori, Džokerov kez Betmenovom ledenom izrazu lica, Džokerov haotični "svet" Betmenovoj urednoj pećini, Džokerova čudna ali zavidna elokvencija Betmenovim kratkim rečenicama... Čak i takvom preciznom disekcijom likova, i dalje imamo osećaj da je Džoker u pravu kada tvrdi da su on i Brus Vejn isti i dele jednaku količinu ludila.
Neverovatno kako je Mur uzeo najprostiji koncept koji svim Betmen scenaristima bio stalno na dohvat ruke i kreirao nezaboravno (po meni, prekratko) delo, i po n-ti put dokazao da je jedan od najinteligentnijih, najkreativnijih (možda čak i najviše poremećenih) strip pisaca svih vremena. Iako je Mur izjavio da lično i nije preterano ponosan na The Killing Joke, ova grafička novela je imala ogroman uticaj na razvitak Betmen serijala: posle ove priče, Barbara Gordon (u velikom broju story-arcova Betmena) prestaje da bude Batgirl i nastavlja svoju karijeru kao Oracle, Tim Burton i Cristopher Nolan je koriste kao osnov za svoje filmske adaptacije (pogotovo Nolan, koji tvrdi da je kompletni lik Džokera u poslednjem filmu, The Dark Knight, baziran na njegovoj reprezentaciji u The Killing Joke).
Faker ovde nije samo naslov serijala, niti epitet jedne osobe.
Faker je etiketa prišivena svakom od aktera ovog stripa. Svo četvoro brucoša sa ovog izmišljenog univerziteta, svi podjednako zbunjeni, bespomoćni, sa gomilom ličnih strahova obmanjuju ljude oko sebe i/ili same sebe.
Mike Carey je još jednom uzeo mikrokosmos najčešćih pojava u društvu (ovaj put, društvu sa američkih koledža) i oko njih raspisao priču koja ih uvlači duboko u preispitivanje svojih umova i krhkosti svoje egzistencije.
U ovom "paketu" imamo sledeće primere američke omladine:
Jessie spava sa oženjenim muškarcima kako bi ih ucenjivala i time platila svoje školovanje,
Marky je biseksualni momak koji svakog partnera/ku uzima zdravo za gotovo, a sa tim i celi svoj život,
Sacka muči saznanje o sopstvenom biološkom poreklu i usled toga počinje da shvata koliko su ljudski odnosi zapravo izveštačeni, i
Yvonne, koja nadoknađuje strah od otkrivanja svoje seksualne orijentacije svojim digitalnim identitetom hakera. Iako likovi nisu previše raspisani i kitnjasti,
Carey nam je diskretno pružio dovoljno materijala da sami zaključimo šta ko od njih pokušava da sakrije od drugih ili potisne iz svog uma. Dakle, sećanja su problem. To nas dovodi do zapleta.
Društvo se posle svoje regularne, ali naporne svakodnevice okuplja na žurci, i uz razne opijate pokušavaju da se opuste i provedu. Međutim, uz jedno psihogeno sredstvo "viška", pojavom njihovog zajedničkog druga
Nicka nešto kreće naopako. Ne samo po njih, već i po njega.
Nicka se niko drugi ne seća, ni bivši profesori, ni bivši poslodavci, ni bivše cure, kao da nikada nije ni postojao, osim u sećanjima njih četvoro, a i ona posle žurke nisu baš u najboljem stanju. Što je zapravo šteta, jer je
Nick upravo onaj plus koji svima njima treba da izbalansira negativne aspekte sopstvenih života.
Da ne bih ubacio neki spojler, ovde ću da stanem. Od ovakovog kraja prve sveske, priča dobija ne-baš-očekivani zaokret koji počinje sitnom osvetom jedne nevoljene devojke, a završava koketiranjem sa smrću, strahovima, psihozama i na kraju, katarzom pojedinaca (ne u klasičnom smislu). Ti psihotični elementi u
Kerijevom narativu su savršeno potpomognuti
Mark Simpsonovim crtežom (poznatiji pod pseudonimom "
Jock", i po radu na
The Losers i
Green Arrow: Year One), što na naslovnicama, što unutar svezaka. Njegov "nervozni" stil punih i pravih linija se odlično "rimuje" sa
Majkovim iscepkanim tekstom, flešbekovima i sveopštim akcentom na psihu aktera.
Ja sam nekako uvek smatrao da poznate ličnosti moraju da imaju granice do kojih smeju da se razmašu i da treba da se većim delom koncetrišu na sfere u kojima su (sa razlogom ili ne) već poznate ličnosti. Mislim, dovoljno je čudno kad čuješ da odjednom
Nicholas Cage piše strip, čovek koji je bio toliko "kreativan" da rođenom sinu da ime
Kal-El, ili da će, sa druge strane,
Jenna Jameson biti zvezda sopstvenog izdanja; odjednom i
Gerard Way (frontmen meni jako antipatičnog benda
My Chemical Romance) ima svoje "strip čedo". Šta, kupile su ga
MCR šiparice, izljubile crnim karminima svaku stranicu i ćušnule negde, i tako se na isto lagano zaboravilo. Dobro, prodaja je bila dobra, izdata su i dva
trade paperback izdanja, ali što jedan lik hiperbolisano reče u svojoj recenziji, "poznate imena prodaju stripove - da
Britney Spears izrazi želju da uradi jedan
story arc Batmana, trenutni scenarista bi imao opasnu konkurenciju". Međutim, posle prvog trade-a
Umbrella Academy: The Apocalypse Suite, promenio sam mišljenje. Zapravo,
Umbrella Academy i nije nešto revolucionarno, već je mahom samo prilično osveženje u okviru superherojskih izdanja, nudi par novosti i taman toliko apsurda da bude svež i interesantan serijal.
Ako se 43 žene u istom trenutku porode, a da pre toga nisu uopšte ni pokazivale znake trudnoće, mora da su ta deca iz nekog razloga posebna. Preživelih 7 okuplja
Sir Reginald Hargreeves, takođe poznat i pod nadimkom "
Monocle", pronalazač kojekakvih novotarija i pride vanzemaljac, kako bi ih edukovao i u njima probudio ono što ih razlikuje od ostale dece. Međutim, posle prve, pilot epizode, oni su uveliko odrasli (potajni obožavaoci
kiddy-manga-team-up stripova
su širom sveta sinhrono vrisnuli) i usput navukli priličan broj kompleksa i sličnih psihičkih karakteristika (mana?) "svakodnevnih ljudi", ako ništa, ono barem što su kraći za dva člana. Još ako to gledamo sa strane da su gledali na (u drugoj epizodi već pokojnog)
Hargreevesa kao na oca, i na svoje saborce kao na braću i sestre (sve sa standardnim tenzijama između istih), za "majčinsku figuru" imali robota - lutku iz butika, imamo jednu "divnu" disfunkcionalnu familiju na kojoj može fino da se gradi, što je
Way prilično dobro i uradio, ostavljajući ponešto i nedorečeno. Sa druge strane, to nedorečeno je neretko i problem, jer je mahom dosta predvidljivo, toliko da su par
filler epizoda prilično neinteresantne i malo toga objašnjavaju.
Međutim, po meni su veliki plus apsurdi koje sam pomenuo. Ne-baš-toliko-lajtmotiv parodija na
X-Men i bezgrešno začeće, činjenice da je
Monokl zapravo vanzemaljac, njegov asistent sofisticirani šimpanza
Pogo koji ima moć govora i viskou inteligenciju računara, glavni zlikovac u prvoj epizodi
Robot Zombi Gustav Ajfel,
[00.01] iliti
Spaceboy koji je imao "povredu na radu" pa mu je glava presađena na telo gorile, kao i najveće osveženje na superhero sceni -
Allison Hargreeves ili
The Rumor - heroina čija je moć, vrlo jednostavno, laganje. Sve ovo čini
Umbrella Academy serijalom koji nije hteo da bude "veliki preko noći", ni da parira legendama, nimalo pretenciozan, jako neozbiljan i samim tim interesantan, a lak za čitanje.
Sa vizuelne strane, crtež mi se jako dopao. Možda zato što sam serijal čitao direktno iza
American Virgin, ali
Gabriel Ba je jako dobro predstavio
Wayev mračno-detinjasti svet. Njegov stil sa punim senkama a nimalo senčenja stvarno ne znam kako bih opisao ili sa čime uporedio, ali sasvim je na mestu kada se pogleda iz aspekta titravih odnosa u grupi i dijametralno suprotnih motiva serijala: apsurda i realnog. Na to treba dodati fenomenalne naslovnice koje je radio
James Jean, i utisak je kompletan.
Info:
ComicBookDB
Transmetropolitan se posle 11 godina ponovo štampa u trade paperback varijanti, tako da je krajnje vreme da ga i ovde pomenemo. Transmetropolitan je jedno od najhvaljenijih dela Warren Ellisa. Transmetropolitan je objavljivan između 1997. i 2002. godine. Transmetropolitan je jedini živi serijal koji je nastavljen u okviru Vertigo kataloga posle ukidanja Helix etikete. Transmetropolitan je imao tri nominacije za Eisner nagradu. Transmetropolitan je sjajan.
Transmetropolitan počinje tako što je Spider Jerusalem, novinar, pisac i samotnjak, primoran da napusti svoje planinsko utočište i da se vrati u neimenovani grad, City, kako bi ispoštovao svoj ugovor sa izdavačkom kućom, kojoj duguje još dve knjige. Međutim, Spider nema para za život u gradu i pisanje knjige, pa mora ponovo da u život vrati svoje novinarske kvalitete. To dalje ovaj serijal lansira u sled događaja koji prate njegov čudni stil života i nasilnu verziju "gonzo" novinarstva (subjektivni stil koji postavlja novinara u prvo lice, na mesto dešavanja događaja koji se opisuje) i prepliće teme poput kapitalizma, korupcije, društvene odgovornosti i sveopšte propasti civilizacijskih vrednosti. Ellis je iskoristio strip kao platformu za analizu / kritiku svih ovih pojava kroz prizmu apsurdnog britanskog humora (kućni aparati na mehaničkim drogama, Spiderova dvoglavo-trooka mačka koja puši, Transients - pokret ljudi koji svoj DNK "obogaćuju" vanzemaljskim genomima i pre svega Bowel Disruptor, pištolj koji izaziva fenomenalni spektar stomačnih katastrofa), iako se radi o američkom stripu.
Po veoma ličnom stilu naracije deluje da je Ellis formirao lik Spidera po sebi (ili se bar prepoznaje u istom), a da pritom poseduje statusne karakteristike Howarda Sterna: Spidera svi čitaju, oni koji ga vole i oni koji ga mrze, i njegova zapažanja se bez pogovora prihvataju poput Božjih zapovesti. Međutim, malo je nerealno da on, i pored date mu inteligencije i snalažljivosti, odmah sa početka deluje neverovatno hladno i samouvereno što se tiče reintegracije u društvo, da razume sve političke tokove čak i posle petogodišnje izolacije. Pomenuto ume da zasmeta jer donekle razbija osećaj napetosti na početku priče, ali se srećom taj efekat vremenom smanjuje: paralelno sa tokom radnje, autor prizemljuje Spiderov lik.
Sa druge strane, Darick Robertson je odradio odličan posao što se tiče vizuelizacije Transmetropolitan sveta. Od neverovatno detaljnih panela do malih close-up kadrova, nikada se ne mogu pomenuti reči "previše" i "nedovoljno". Po meni, najbolji primer je vizuelna definicija Spidera na samom početku. Tek pošto smo ga videli u prvom izdanju, kao tetoviranog, zaraslog i golog samotnjaka, Robertson paralelno sa narativom adekvatnom gradacijom uvodi ostatak cyberpunk kreacija/kreatura Cityja, pa ga tek onda menja u ćelavog lika sa asimetričnim naočarima i Ajnštajnovskim izborom odeće. Ovi njegovi potezi su sigurni faktori koji dodaju određenu količinu harizme Spiderovom liku, i time balansiraju sveukupni efekat na čitaoca. U sve to uračunajmo još i odlične naslovnice Geoff Darrowa, koje se (iako veći deo vremena nisu "prljave" koliko bi priči odgovaralo, poput mojih favorita koje je pred sam kraj radio Glenn Fabry) savršeno uklapaju sa Robertsonovim ilustracijama, i imamo kompletan i ujednačen vizuelni ugođaj.
Transmetropolitan, dakle, nudi interesantnu priču sa ključnim rečima koje se i uprkos fiktivnom ambijentu i vremenu odigravanja radnje lako daju preneti na naše vreme. Transmetropolitan je odličan spoj crteža i onoga u balončiću. Još jednom, Transmetropolitan je sjajan.
Transmetropolitan #01-17
Transmetropolitan #18-32
Transmetropolitan #33-47
Transmetropolitan #48-60
Info: 
Info: