Spes, ultima dea

-       Ne pevaj za ručkom. Ne okreći hleb naopako. Ne seci hleb sa obe strane. Ne izvrći stvari na naličje. Ne kuvaj u olupanoj šerpi. Dobićeš upalu slepog creva. Zakopčavaj se uvek odozgo na dole. Kašikom zahvataj uvek prema sebi. Ne ostavljaj veš preko noći na konopcu. Ne pokazuj radost. Treba biti uzdržan. Mi ne plačemo. Da se ne raduju dušmani. Ne stavljaj tašnu na pod. Ne stavljaj nož oštricom prema gore. Ne zviždi noću. Ne ostavljaj češalj na stolu. Ne skupljaj mrvice sa stola rukom...

-       Zašto?

-       Zato.

U kući mog detinjstva vladala su vrlo stroga pravila, a glavnu ulogu je imala baba po majci, koja je navikla da oduvek radi i muški i ženski posao, da se njena reč sluša i poštuje bez pogovora i bez pitanja.

Za svaki vid života postojao je skup radnji koji se izvršavao po utvrđenom redosledu i rasporedu. I samo taj redosled i raspored je bio dobar, a sve drugačije što se moglo videti i čuti sa strane bilo je pogrešno, nakazno, pomodno, "to ni moja mati nije radila pa neću ni ja"...

Kod moje majke je to glatko prolazilo, po navici, vaspitanju, automatizmu i ona je čak podržavala diktaturu, ali moja buntovna narav nije se mogla pomiriti sa tim. Moja pobuna je počela vrlo rano odbijanjem da slušam i da sprovodim meni potpuno nelogična pravila. Istrajala sam u tome i po cenu kazne. Na kraju, u pubertetu, uspela sam da se izborim za pravo da sama sebi organizujem neke delove života. Baba je bila u dubokoj starosti, nije imala više snage za nametanje svoje volje, ali prećutno je između nas dve uspostavljena miroljubiva koegzistencija koja je počivala na uzajamnom poštovanju: ona je mene poštovala jer sam bila jedna od svega dve-tri osobe koje su se njoj suprotstavile, a ja nju jer sam tada počela da uviđam da se ispod naizgled neobjašnjive krutosti krije strah od promena i očajnička potreba da sigurnost koju je stekla,  po svaku cenu zadrži. Bila je jedna od izuzetno snažnih  čovek-žena koje nikakve nedaće nisu uspele da slome, a bilo ih je u njenom životu koliko u drugih nekoliko.

Mislila sam da sam pravila, većinom zasnovana na praznovericama i uglavnom bez ikakvog objašnjenja, zauvek izbacila iz svog života. Da... Dok nisam otkrila da sam većinu tih pravila nesvesno usvojila i primenjujem ih svakodnevno. Na primer, imam paničnu potrebu da sav veš prilikom pranja, sušenja i slaganja okrenem "na lice", ni slučajno naopako, a tek obući nešto naopako, ravno je omanjoj katastrofi. A onda je moja majka počela da prostire veš... i ja sam shvatila da je njoj potpuno svejedno kako je nešto okrenuto, da o tome ne vodi računa. Ozbiljno sam se naljutila - ona je uspela da se oslobodi pravila, ali ih je zato prenela meni. Nisam joj ništa rekla, ali sam čvrsto rešila - iskoreniću sav taj korov, prestaću da robujem nametnutim praznovericama. I dobro se čuvam da svome detetu neosetno ne usadim neku od njih.

A vi, kako je kod vas sa praznovericama?