Spes, ultima dea

Moram priznati da Facebook ne prestaje da me zbunjuje. Pre nešto više od šest meseci popustila sam radoznalosti i prihvatila poziv meni drage mlade blogerke da kreiram profil. Prvi susret sa sve čuvenijim social networkom me je razočarao. Sličice, sličice, filmovi, fun wall, šala, komika, zabava... Površno.

Pozvala sam nekolicinu prijatelja da se pridruže. Tako je počelo. Od tada, ne prođe dan da mi inbox nije zatrpan poštom koja javlja da sam dobila novu poruku, sliku, film od prijatelja. E sad, ja pripadam generacijama čija je komunikacija bila mnogo manje intenzivna, ali je samim tim bila sadržajnija. U mojim tinejdžerskim godinama nije bilo interneta, mobilnih telefona, smsova, chatova, foruma... Ma nije bilo ni kompjutera, ako se ne računaju retki Commodori, Spectrumi ili Amige priključeni na televizor i kasetofon kao periferne uređaje. Još su se pisala PRAVA pisma, na hartiji u boji, ko je imao umetničkih sklonosti ta pisma je i ukrašavao crtežima, vinjetama ili nalepljenim sličicama. Trudiš se da pišeš što lepšim rukopisom, dobro razmisliš o svakoj reči i rečenici, jer ti je stalno pred očima onaj ko to pismo treba da dobije, zamišljaš kako će razumeti određenu reč, šta će pomisliti, da neće možda shvatiti pogrešno... Ponekad je bilo i malo kajanja kad se pismo stavi u koverat, zalepi i ubaci u poštansko sanduče. Ponekad bi radije da ga vratiš, pa čak i iscepaš... ali već je kasno... Ono je započelo svoj dugi put, a ti si započeo iščekivanje odgovora.

Putovanje pisma u jednom smeru računalo se u danima, od tri pa naviše, a ako je odredište dalje - i u nedeljama. Zato se čuvao koncept, prva verzija pisma, da kad dobiješ odgovor možeš da se setiš o čemu si pisao. I konačno - stigao je odgovor! Vidiš da ti u dvorište ulazi čika poštar noseći u ruci koverat, pa mu trčiš u susret da što više skratiš put do toliko očekivanog pisma, a on se smeška i šeretski namiguje dajući ti u ruke dragoceni komadić papira. Ako je pismo od neke simpatije, crveniš, grabiš koverat i brzo se sklanjaš. Ako nije, uzmeš ga, zahvališ i odeš na skrovito mesto da ga na miru pročitaš. Držiš ga, gledaš, na njemu mnogo pečata, malo je izgužvano i isprljano od toliko ruku kroz koje je prošlo, a onda - konačno otvaraš i gutaš sadržaj u jednom dahu. Zastaneš, pa pročitaš ponovo. Ako je kratko, malo se razočaraš (ili mnogo, zavisno od koga je), a onda ga danima nosiš u školskoj torbi i smišljaš odgovor koji ćeš napisati. I ciklus ponovo započinje.... Bilo je i ceduljica pisanih rukom i krišom doturenih na velikom odmoru dok se tvoj i njegov razred mimoilaze u hodniku prelazeći iz kabineta za fiziku u kabinet za hemiju. Bilo je i govora tela, tumačenja gestova i pogleda i beskrajne diskusije sa najboljom drugaricom, ili sa društvom uveče na korzou... Telefon je služio samo za dogovor, jer je stajao u predsoblju gde svako može da čuje o čemu se priča, pa baba odvoji uvo i posle dojavljuje gde treba ko je zvao, kada, i šta se ona dogovorila... Tada su se izrazi doslovno tumačili, pa ako bi se neko usudio da mi kaže da sam seksi, to se moglo razumeti samo na par načina - 1. sviđam mu se, 2. želi seks sa mnom, ali ovo drugo se tada nije tako eksplicitno izražavalo. Ako sam nekome rekla da mi je najdraža osoba na svetu, u slučaju da je to devojka, to je bio poziv na ozbiljno prijateljstvo, u slučaju da je dečak, značilo je da mi se sviđa, ali devojke tada nisu bile tako otvorene, pa su ovi drugi slučajevi bili znatno ređi. Grljenje je takođe bilo srazmerno retka pojava, naročito javno i sa više osoba u kratkom intervalu. O poljupcima i da ne govorim.

Eto zašto me zbunjuje taj Facebook. Imate novu poruku od vašeg prijatelja xy - kaže mi on. Eeeeeej, dragi dečak me se setio, obradujem se ja i brzo kliknem da vidim šta moj bivši mladi kolega javlja. A tamo - on cirkularno šalje stupidni video klip iz nekog supermarketa. Ili - moja draga prijateljica iz inostranstva šalje sliku o zabrani pušenja u Nemačkoj. Uvek padam u iskušenje da odgovorim na cirkularnu poruku i razočaram se kad shvatim da to niko ne očekuje. Da ne govorim o medvedićima, zagrljajima, poljupcima, čašama piva/viskija ili izjavama da sam najvoljenija osoba. Neko mi reče - ja ujutru isklikćem na sve te poruke, prosledim dalje svima sve što dobijem i posle sam mirna. What's the point? Čemu to služi, pita se moj konzervativni đavolak na levom ramenu.... Nisam poslala još nijednu cirkularnu poruku. Još uvek osim poruke, osobi kojoj se obraćam upućujem i svoje misli i želje. Poslala sam nekoliko poklona, pažljivo biranih prema ličnostima i nekoliko privatnih poruka. Toliko od mene za Facebook. Ako ikada počnem da šaljem cirkularne poruke, da se gađam ovcama, kravama, pilićima i jastucima, znaćete da nešto ozbiljno sa mnom nije u redu. Dragi prijatelji, opomenite me tada da obrišem svoj Facebook profil.