Spes, ultima dea

Napravi Stanika pauzu na drugoj trećini puta, u Petrovcu, pa svrati kod neke dalje rodbine na koju je ujak uputio. – Oni će ti pomognu. Pitaj i' da l' znaju neku kuću u Požerevcu gde tražu sluškinju. Tako i bi. Pošto se malo odmorila i okrepila, objasniše joj rođaci kako da dođe do kuće doktora P. – To je velika i bogata kuća, i njima uvek treba neko služinče.

Za Staniku je i Petrovac bio velegrad, za svog života ne beše otišla dalje od susednog sela na zavetinu, a u gradu nije bila nikad. Sve je bilo, čudno, ogromno, strašno. Ali nije pokazivala strah. Sitna, skladna prilika u svakodnevnoj seljačkoj nošnji i opancima, zabrađena šarenom maramom, išla je uzdignute glave. Lepolika, tamne, talasaste kose, belog tena i krupnih živih crnih očiju, privlačila je po koji radoznali pogled, ali nije mnogo odudarala od sredine u kojoj se našla. I uvek je tako bilo. Gde god da se nađe, snalazila se neverovatnom brzinom, učila je u hodu, od ljudi, samo gledajući šta rade. Što oči vide, ruke naprave. Prilagođavala se i menjala, spolja. Iznutra, ostala je ona koja jeste.

Od Petrovca išla je putem, i to je bilo mnogo lakše. Stiže u grad, upita nekog za doktorovu kuću i nađe je posle malo lutanja. Primi je gospođa doktorka, isprva za najprostije i najprljavije poslove, a onda, kako je napredovala, postade pri kraju službe čak i kuvarica. Ti ljudi su bili njeni prvi i najveći dobrotvori. Imali su strpljenja da neukoj seljančici daju priliku i sačekaju da vide šta će od nje ispasti.

Posle pet godina provedenih u doktorskoj kući, Stanika se razvila u gradsku lepoticu koja je umela da nosi moderne cipele, haljine i kapute i to tako dobro da niko nije slutio njeno poreklo. Dok ne progovori, jer je do kraja zadržala naglasak rodnog kraja. Dobila je odlične preporuke i sa njima služila u još nekoliko gospodskih kuća. Bila je vredna i okretna i rado su je primali.

Rat je provela sa detetom u okolini Požarevca u fabrici bombona. Odatle su gledale kako «saveznici» bombarduju grad. Posle rata, Stanika se zaposlila u gradskoj bolnici, kao čistačica.  Naučila je da čita i piše kroz program opismenjavanja AFŽ-a. Nudili su joj da uči za bolničarku, ali latinski je bio nepremostiva prepreka. Tu se penzionisala u šezdesetoj godini i ostvarila najveći san svih svojih zemljaka. Naravno i svoj. Pred smrt je imala običaj da kaže kako će je ovi iz socijalnog sigurno ubiti, jer duže prima penziju nego što je radila. Pre odlaska u penziju kupila je od sopstvene ušteđevine plac sa trošnom kućom na tadašnjoj periferiji Požarevca i time ostvarila  drugi san – da ima svoj krov nad glavom odakle je niko neće oterati.

Stanika je bila jaka žena, ne samo po ondašnjim merilima. Suprotstavila se mužu, porodici, selu, otišla u nepoznato i preživela. Bila je prilično bezosećajna, naročito prema svom detetu.  Tražila je i dobijala bespogovornu poslušnost od onih sa kojima je živela. Nikoga nije žalila. Bez obzira što je prihvatala spoljne promene, bila je vrlo konzervativna za sve novotarije: - To moja mati nije radila, pa neću ni ja.

Volela je život i ono što on donosi. Znala je da uživa u hrani, a besprekornu liniju je održavala posteći sredom i petkom. Bila je religiozna, ali nije slepo sledila dogmu, skrojila je verovanje po svojoj meri. Nikada nije pila. U životu nije obukla ništa crno, i svojim ukućanima nije to dozvoljavala: - Ima vremena, žalićeš me kad umrem. Najveći ustupak, kad ide na nečiju sahranu bio je da stavi teget maramu sa sitnim belim tufnama. U svakodnevnom životu, čak i po kući, nosila je jarke, žive boje: ciklama, trava zeleno, limun žuto. I marame sa velikim crvenim ružama. Imala je oko osamdeset kad je, videvši da je njen unuk kupio trenerku i patike, pitala: - A meni trenerka i patike? Neverovatno vitalna, sama je sebi prala i kuvala, ložila vatru i radila sve poslove u kući do pozne starosti. I čitala "Politiku" bez naočara.

Do kraja života imala je sliku o sebi kao o lepotici. Znala je nekoj devojci da kaže: - Ništa si ti, ja sam lepša od tebe. Pred samu smrt, imala je periode demencije. Kao da se kolebala između ovog i onog sveta. – Gde je moj tata? – pitala je. Kad je počela da pita za dedu, znalo se da neće još dugo.

Umrla je malo pre svog  stotog rođendana.

Stanikin život je previše bogat da bi mogao stati u ovako kratku priču, bila bi to dobra građa za roman. Priču sam napisala pre godinu dana i posvetila svom prvom blog prijatelju sa drugog blog sistema, ispunjavajući obećanje dato na početku svog blogovanja. Ovo je takođe i terapijski pokušaj svođenja jedne gotovo mitske ličnosti u realne, ljudske okvire. U okviru manifestacije Jesenji Blog Open koja je održana 10. novembra 2007. godine u Novom Sadu, objavljen je konkurs za prvu zbirku blog zapisa u Srbiji, pod nazivom Blogopedija. Imala sam zadovoljstvo da ova priča bude izabrana i štampana u zbirci.

<1> <2> <3>