Spes, ultima dea

Udade se lepa Stanika za čoveka koji joj nije bio ravan, ni po izgledu, ni po pameti, ni po sposobnostima. Izgledalo je prvih godina da dobro podnosi svoj pad. Beše se skupila, malko pogrbila, kao da je usahnula. Išla je po selu spuštenog pogleda. Dušmani se poradovaše, a malo ljudi je sažaljevalo. Uglavnom su mislili da je dobila šta je zaslužila. Rodi im se prvo dete, žensko. Dragiša je hteo sina, pa se prozli još više posle toga. Ubrzo je počeo da je tuče, dušmanski, ne birajući gde udara. Izbi joj jednom dva zuba. Drugi put je tako udari u glavu, da je danima išla sa maramom preko čela ispod koje je nosila nasečeni krompir da izvuče uboje. A onda, Stanika beše ponovo u poodmakloj trudnoći, valjda je krvnik popio više nego što može da podnese, dođe kući kivan na ceo svet, a najviše na tu lepu ženu koja mu se, njemu je tako izgledalo, podsmevala na svakom koraku i pokazivala mu kolika je nula od čoveka. Skoro razvali vrata, pa skide sa klina vrengiju, predvoji je i pođe na ženu, da je nauči pameti. Stanika vide da je đavo odneo šalu, diže se brzo onako sa stomakom, pa ispred njega pobeže kod svekrve u drugu sobu. Na to će joj reći svekrva:

-         Ćerko, vi'š kaki je ludak. Ja da te odbranim ne mogu. Neg' ene ti prozor, pa beži i sakrivaj se gde znaš! I bolje ti je da se ovam' ne vrćeš.

Iskoči Stanika kroz prozor, pobeže uza stranu pa nizbrdo i skoro bez duše stiže do kuće nekog daljeg strica, pa viknu:

-         Pomagaj, čika Svetomire, ako boga znaš, eve Dragiša ide za menom, 'oće da me ubije!

Videše stric i strina da je jadna žena izbezumljena, pomogoše joj da uđe u kuću i da legne pored ognjišta. Te noći, Stanika je pre vremena rodila mrtvog sina. Zakopaše dete visoko u bagremaru, tamo gde je posle Ranđel Paunov sazidao vikendicu kad mu je taj plac pripao u deobi. Iako je bila sitna, mršava i izmučena, Stanika se brzo oporavi, pa pođe kod oca da ga moli da je primi nazad, jer Dragiši ne sme živa na oči.

Kad se devojka uda i prekorači prag roditeljske kuće, nije joj bilo povratka. Nešto zbog toga što su braća i snaje već zauzeli imanje i kuću i za drugu čeljad nije bilo ni mesta, ni  hrane. A nešto zato što se smatralo da je žena kriva ako u braku ne valja, pa onda neka propadne, kad za život nije. Mnoga je žena sebi prekratila muke, ne mogući da podnosi muževljevo maltretiranje, a nemajući gde da se vrati. Kažu, jedna se tako obesila o jabuku, a naišao neki imućniji seljak, pa videvši ovu da visi, stade da je udara štapom i da viče: - Šta si se besila, šta nisi došla kod mene da čuvaš ovce? Ali raditi kod nekoga u svom selu, pored živog muža i familije, bila je neviđena sramota.

Milosav i Spasenija bejahu živi oboje, ali u dubokoj starosti. I da su se nešto pitali, ne bi je mogli primiti u kuću. Koju godinu pre, Milosav dade celo imanje svom unuku, sinu Ranka šnajdera, koji je opet, budući jedini naslednik u prvom kolenu, bio crna ovca u familiji. Bio je lutalica, mesto ga nije držalo, pa je prošao pola Evrope već tada, kad za Evropu u selu niko ne beše ni čuo, ženio se nekoliko puta i na kraju završio kod neke drusne Sremice. Tamo je i skončao, a pričaju da ga je Sremica udavila u bunaru, jer je i nju hteo da napusti. Uglavnom, kad su čuli za njegovu smrt, odoše i doneše njegovu singericu, ta je mašina tada vredela zlata koliko je teška, a njega ostaviše da počiva u miru u sremskoj crnici, ko će ga i čime prenositi u vukojebinu. Njegov sin Ilija nasledi imanje još za očevog života.

-         Nemam, Staniko, 'di da te primim. Eve, čeljadi puna kuća, sin mi je skoro za ženidbu. Vrati se kod muža 'el radi šta znaš.

Gledam ja šta ću, crna kukavica. Od familije vajde nema, da se vratim kod onoga, ima da me ubije. Šta da radim, da l' d'idem da se stravim, 'el šta ću. Otidem ja kod moj'ga ujka Radisava, školuvan čovek beše, šumar u državne šume. I nauči me ujka Radisav. Nemo', kaže, Staniko, d' ideš da se straviš, što da se smeju dušmani, neg' otidi u Požerevac, pa se najmi za sluškinju u neku bogatu kuću, od doktura, 'el od fiškala, i bog da te vidi.

Mislila Stanika, šta će, kako će nepismena i bez ikoga svoga u velikom svetu. Čas joj je privlačnija bila ideja da okonča muke, nego da ide i propadne u  nepoznatom gradu, čas se kuražila i rešavala da ide. Bila je to velika i teška odluka. Ali Stanika je volela život, i kad je jednom videla da izlaza ima, uputila se ka njemu. Spakovala je nešto stvari u zavežljaj i krenula trbuhom za kruhom.

- nastaviće se -