Spes, ultima dea

Rasle su bliznakinje i što su starije bile, bila je očiglednija razlika među njima – Stanikina neviđena lepota i Stanicina prosečnost, čak bi se moglo reći da je ružna bila, sirota. Živeli su preko puta groblja u pletari sa tri prostorije. Prva, glavna, sa otvorenim ognjištem i verigama, u kojoj se kuvalo, obedovalo i noću spavalo, druga, sa sporednim ulazom gde je zimi i stoka boravila i treća sa velikim naćvama i karlicom za mešenje hleba, neka vrsta ostave. Uveče, posle večere, uglavnom kačamaka skuvanog u bakraču, ređe je uz kačamak bilo i nešto da se zamrsi, prostru se guberi po celoj prostoriji i čeljad poleže. Legalo se sa prvim mrakom i ustajalo sa petlovima. Ujutru, svi se dignu, saviju gubere, pojedu malo kačamaka od sinoć, popiju varenike ako je bilo, i na posao. Zadruga je to bila sa tri generacije. Najstariji sin se beše oženio i dvoje dece napravio pre odlaska u rat, pa Spaseniju odmeni snaja, otresita krupna gorštakinja koja je svoju udovičku sudbinu stoički podnosila. Radila je i vukla kao muškarac. U kasnijim godinama od Stanike se moglo čuti kako o nekoj devojci ili mladoj ženi sa prezirom govori kako nije ni lepa ni velika. U njenom sistemu vrednosti čovek vredi ako je lep, ili ako je veliki, a ako je i veliki i lep taj zaslužuje njeno poštovanje. Snaja koja je odgajila Staniku i njenu sestru pored svoje dvoje dece beše velika.

Spasenija se sve više povlačila iz poslova što je bila starija. Unuci je pamte kao veliku majku koja nadgleda i zapoveda i čija reč se bespogovorno sluša. Sedela je povazdan ispod velikog oraha u dvorištu, prevrtala po rukama tapije od imanja i ključeve od pomoćnih zgrada i sama sa sobom nešto pričala.

Rasle su devojčice, radile na njivi, čuvale ovce, živele kao i druga deca u selu. Devojke su se mlade udavale, čim stasaju. Stanica se udade čim je prvi momak zaprosio, a glas o Stanikinoj lepoti odavno se čuo van sela. Nije bila samo lepa, nego i vešta, nadaleko joj nije bilo ravne u tkanju, predenju, pletenju. Čak je naučila i «gomblen na somotu» da veze i da skroji «kicelju» i obrubi je crnom čipkom. Bivajući svesna svoje vrednosti, sve više se oholila.  Već je odbila nekoliko prosaca.

U to vreme u svakom selu je bila škola sa četiri razreda i svako selo je imalo učitelja. Taj je primao od države neku simboličnu platu, a ostatak namirivao obrađujući malo baštice i od seljaka - ovde nekoliko jaja, tamo parče slanine, koje pile i tako se živelo. Dođe u Stanikino selo mladi učitelj, tek svršio škole, po rasporedu dobio službu. I zagleda se Stanika ni manje ni više, nego u učitelja. Ni učitelj nije bio s raskida. Nije bila retkost da se učitelj oženi lokalnom lepoticom, ali obično je takav događaj pratio pozamašan miraz u zemlji ili u dukatima, da se uča obezbedi. Hteo je da uzme Staniku ali je uz nju tražio od Milosava njivu na dobrom mestu pored puta. Ne dade Milosav. Uča dobi premeštaj i ode, a Stanika osta neudata. Posle učitelja ni jedan momak se ne usudi da je prosi, a ni ona, ponosita, ne bi pošla za seljaka. Zađe u godine, dvadeset pet joj je bilo. Sramota, matora devojka, a sedi kod oca.

Živela je tada na kraju sela siromašna udovica sa sinom jedincem. Jedva preživljavahu sa malo zemlje i nekoliko brava što su gajili. Za njenog jedinca se pričalo da «nije čis' u glavu»,  a voleo je i da popije. Kad popije, postaje prek i nasilan, rođena majka je od njega iz kuće bežala. Nije mogao da se oženi, ni jedna nije htela da pođe za njega. Smisli Milosav kako da se reši usedele ćerke, pa posla provodadžiju njegovoj majci. Dogovoriše da Dragiša uzme Staniku, a u miraz dobija pet dukata. Stanika ni da čuje, neće pa neće, po cenu života. Pričaju da je u pomoć pozvana seoska vračara, koja je devojci nešto uvračala, a onda joj podmetnula pod noge klip kukuruza, Stanika stade na taj klip, iskrivi zglob i pade. Posle toga naprasno pristade da se uda za Dragišu. Nisu tu čista posla bila.

- nastaviće se -

<1> <3> <4>