Spes, ultima dea

Priča počinje 1902. godine, ili koju ranije ili kasnije. U svakom slučaju, negde oko balkanskih ratova. Nije tada bilo preterano važno koja je godina, a datumi su se pamtili po svecu koji je tog dana vladao. Dakle, 1902. godine, na potonji Dan mladosti, rođendan najvećeg sina naših naroda i narodnosti, 25. maja, rođene su dve bliznakinje, jedna lepa, najlepša, a druga onako... Znala je posle da kaže Stanika: – Drug Tita i ja smo rođeni na isti dan, al' on malo poranio, neku godinu. Rečeno rođenje događa se u homoljskoj vukojebini do koje tada ni puta nije bilo, a od prevoznih sredstava nožice lagane, pa udariš preko njiva i livada i za samo noć i dan stigneš u metropolu. Požarevac. Najbliži velegrad.

Spasenija i Milosav, srećni roditelji, bejahu više od trideset godina u mnogostruko konzumiranom braku i za to vreme izrodiše nešto oko desetoro dece, od kojih se najstarije, sin, dika i ponos, baš spremao za učešće u balkanskom ratu iz koga se nije vratio, a od ostale dece jedva polovina beše preživela razne boleštine, nedaće i težački rad na imanju. Beše i devojka pred udajom, baš ispred ove dve, dobi neke guke i ode za nedelju dana, odnese je čuma. Lekar daleko, nema puta, nema para, beše šta joj bog dade. Spasenija je do kraja života namenjivala za zadušnice omiljenu joj pitu od jabuka – nek' se vidi pred m'u Kalinu, bog da ju dušu prosti. I pusti koju suzu, više oplakujući sebe i pustu žensku sudbinu, nego već zaboravljenu devojku, za koju, ruku na srce i bolje beše "d' umre neg' da se muči ovako ka' ja, da rađam u 46. godini na sramotu od sela".

Milosav, na pola šeste decenije, beše držeći naočit muškarac koji je tražio i dobijao od žene šta mu pripada. Tada je to značilo trudnoću svakih par godina, a jadna žena, iscrpljena od tolikog rađanja i dojenja, molila je boga da joj smiri muža, pa ovako ili onako.

Videvši dvoje dece, i još ženske, otac se grdno rasrdi. - Ti si, kučko, za to kriva. Još dvoja gladna usta da 'ranim. Pa još popišulje. Za drugoga da i' 'ranim, kurve. D' udaviš jedno!

Spasenija ga pogleda gadljivo, pa reče: - Neću, udavi ti.

Ne usudi se Milosav da učini toliki greh. Bliznakinje dobiše imena Stanika i Stanica – da stane žensko, a što se Spasenije tiče, da stane bilo žensko bilo muško, jer iz inata posle toga nije Milosava puštala blizu. Zato je otac još više mrzeo svoje bliznakinje, jer em je morao da hrani beskorisnu žensku čeljad, em više ni ženu nije imao. Našla se tu posle neka usedelica, koja je poslužila kao zamena, ali to je već druga priča.

- nastaviće se -