Spes, ultima dea

Hmmm, davno je to bilo... Ono čega se najjasnije sećam su knjige, knjige, knjige... čitanje, pa onda pisanje, bilo je i nekih nagrada, bila je želja za studijama književnosti, a onda je Čelična Ledi, noćna mora generacija učenika, moja majka, rekla svoje istorijsko NE: - Bolje da čistiš ulicu, nego da ideš u prosvetu! Po njenom viđenju, jedini siguran posao za one koji diplomiraju književnost bio je posao profesora. Tako je pisanje potalo ređe, fokus je prebačen na nešto sasvim drugo, ali ljubav je ostala i tinjala... Pojavom bloga na našim prostorima, učinilo mi se da je to divna prilika da se ponovo piše, uz mogućnost da to neko i pročita i reaguje...

U međuvremenu, fokus je ponovo prebačen, sada na divno, malo biće koje je postalo centar mog života. Vreme za kreativnost je postalo njegovo. Roditeljstvo je kreacija za sebe i traži celog čoveka.

Moj prvi blog nije imao nikakvu koncepciju. Vremenom, glavna tema se nametnula, jer bilo je šteta ne zabeležiti neke od bisera i sentenci koje moj sin proizvodi otkako je progovorio. Tako je blog postao tastatura koja piše srcem, a sve to će biti sačuvano za njega kad odraste, zajedno sa komentarima.

U jednom periodu sam imala potrebu za introspekcijom, pa sam u tu svrhu otvorila poseban blog jer moja lična introspekcija nikako ne ide uz dečje bisere. Taj blog je ispunio svoju svrhu, uz njegovu pomoć razjasnila sam neke svoje nedoumice, osvestila neke skrivene emocije i kreirala neke važne odluke. Blog sada miruje, do sledeće prilike kada će mi biti potreban.

Pisanje nečeg ozbiljnijeg je odloženo na neodređeno vreme, ali i dalje imam potrebu da saopštavam svoja razmišljanja o različitim temama, da se ponekad dečje naivno začudim nad bogatstvom pojava u ovom svetu. Ponekad poželim da ono što znam podelim sa drugim ljudima, da postavim pitanje, dam inicijativu, ukažem na problem.

Bilo je izleta i u druge sfere kreativnosti - još se sećam opijajućeg mirisa uljanih boja, mekane a čvrste podatnosti pastela, svilenog dodira gline na dlanovima. Taj talenat ispoljavam svake godine, o rođendanu svoga deteta, kada mu izvajam i naslikam tortu po specijalnoj želji. Prošle godine je preda mnom bio izazov da napravim Optimusa Prajma, glavnog među autobotima. Uspelo je i moji blog prijatelji su mogli da prate proces nastanka sve do finala.

Ko se još seća ruskih fotoparata, masivnih, a pouzdanih i preciznih kad treba, crno - belih fotografija, razvijača i fiksira? Bila je tu i "super osmica", montaža i nevešto spajanje komadića filma i ponos uz malo treme, dok sa instruktorom gledam svoje prvo filmsko delo. Sada, pomoću digitalnog aparata, beležim i povremeno objavljujem na blogu zanimljive trenutke svoga deteta.

Neizbežno za devojčice u to vreme, koje su imale svoj stil oblačenja, ali ne i priliku da nabave strane krpice, bilo je kreiranje i šivenje, učenje tajni zanata uz jaku motivaciju, a zatim i profesionalno bavljenje njime u toku studija, kao način da se zaradi neophodni novac. Ponešto i sada kreiram, sašijem, objavim na blogu. Iako mi još uvek proces nastanka nečeg originalnog i korisnog donosi neizmernu radost, moram se posebno pripremiti i odvojiti vreme, jer mali diktator traži svoje.

Koliko se pojam "artwork" preklapa sa pojmom kreativnosti o kojoj sam ovde pisala, ostavljam vama da procenite.

Hvala, Lady. Bilo mi je zadovoljstvo.