The Paradoxical Theory of Change
Promena se dešava kad čovek postane ono što jeste, ne kad se trudi da postane ono što nije.
Promena se dešava onda kad je čovek više ne želi.
Geštalt terapeuti ohrabruju, čak insistiraju da pacijent bude ono što jeste i tamo gde jeste. Promena može da se dogodi kad pacijent bar na trenutak odbaci ono što želi da postane i pokuša da bude ono što jeste.
Osoba koja dolazi kod terapeuta zato što želi promenu je u konfliktu između najmanje dve činjenice: ona osciluje između onoga što želi da postane i onoga što misli da jeste, nikad se u potpunosti ne identifikujući sa tom slikom o sebi. Geštalt terapeut zahteva od pacijenta da bude ono što jeste u određenom trenutku, da upotrebi kapacitet za prihvatanje svih, manje ili više suprotstavljenih delova svoje ličnosti.
---------------------------------------------------------------------
Ima smisla: ključ je kao i uvek prihvatanje, u ovom slučaju prihvatanje sebe. Ako osoba prihvati sebe kao nekog ko ima problem, tada će biti u stanju da počne da rešava problem, samostalno ili uz nečiju pomoć.
Ako je osoba zatražila stručnu pomoć, to uvek znači da je svesna problema koji želi da reši.
Ako ja imam sliku o sebi kao o nesebičnoj osobi, paradoksalna teorija promene kaže da nikad neću zaista postati nesebična. Tek u trenutku kad prihvatim sebe kao osobu sa
Ako ja doživljavam sebe kao idealnog roditelja, nikad neću učiniti ništa da bih postala bolji roditelj svome detetu, jer idealno ne može biti bolje.
Ako doživljavam svog exa, kao osobu čije mi mane smetaju, nikad neću biti relaksirana u komunikaciji sa njim. Tek kad ga prihvatim kao nesavršenu osobu, kao obično drugo ljudsko biće, sa kojim me vezuje to što imamo dete, neću imati unutrašnjih tenzija.
I samo još nešto: prihvatanje ne (mora da) znači odobravanje.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 19 ) | Pošalji komentar
Snoshka, ja o ovome razmišljam već tridesetak dana, i varim malo po malo :D
Kad se pokrenem, a shvatim da tapkam u mestu, ono sto uvek uspeva kao privremeno resenje (ustvari nije ni resenje, vise je bezanje - ali i to nekad prija) je da ponovim u sebi bar desetak puta:"Necu sad da razmisljam o tome, necu sad..." I uspeva mi, opusti me...do narednog oblaka.
Asterion, paradoksalna jeste, ali radi posao. Probala. :)
(pa kaze)
Sa gosn. Arnoldom mogu da se slozim oko prve recenice, a druga mi je ne paradoksalna, vec kretenska (dobro, ne bas, ali mi lepo zvuci da to kazem, a nije daleko od onog sto mislim).
A za ono sto si sama pisala, i dalje stojim dobar, ima smisla. :)
Promena se desava i kad se covek trudi (kao sto vecina i radi) da postane ono sto nije, samo je ta promena nezdrava.
A mogao bih da cepidlacim i oko upotrebe vremena u prvom delu prve recenice, ja bih upotrebio "postaje",al ajd sad, nisam ovde da bih se svadjao sa gosn. Arnoldom. :)
Izmenio portos dana 27.1.2008 u 03:24
To nije kratkoročni posao, to je stil života.
Drvo, da, to je stil života. Ne nastaje preko noći i ne nestaje tek tako. :)
Не знам како сам промашио ову тему?
Добра је!
али знам да не бих прихватио
начин писања због икса код "екса"
no, da ne skrecem sa teme. definitivno se slazem sa tim da je teoretski nemoguce raditi na reshavanju problema ukoliko ga nismo svesni. medjutim, chinjenica je da je malo ljudi spremno da prihvati svoje mane, loshije strane i sl. i tu nastaje problem. no, s druge strane, ako smo i svesni problema (nazvacemo to problem radi laksheg razumevanja) chesto nam to nije pokretach da krenemo u reshavanje istog, jer postoje ljudi (priznajem da i sama spadam u iste) koji vole svoje mane (ili bar neke od njih). ja sam npr. strashno tvrdoglava i umem biti veliki inadzija shto ume da iritira druge, al ja nekako bash volEm tu svoju osobinu i necu da je menjam. i eto, problem tako ostaje nereshiv. neko ce i dalje da se nervira zbog toga, a ja cu samo da se smeshkam.
dakle, koliko god da je u procesu poboljshanja sopstvenih osobina neophodna svesnost svojih mana toliko je, a mozda i josh bitnija, volja da se neshto promeni, a da bismo uopshte stigli do te volje moramo biti motivisani. motivi mogu biti razlichiti, ali bez njih je nemoguce krenuti u bilo kom pravcu.
al' opet sam otishla od onoga shto sam htela da kazem.. teznja da budemo neko drugi nije zdrava, ali je vrlo chesta. idealno je teziti da se bude ono za shta smo rodjeni da budemo, ali u shto savrshenijem obliku. to nije isto kao i kada pokushavamo da budemo neko drugi, a izuzetno je korisno. dakle, teznja za promenama nije automatski teznja da budemo neko drugi vec teznja da budemo MI, ali shto savrsheniji.
valjda sam sad sve pomenula shto sam htela. :))
eto, raspisala se ja. i samo ti pishi o psihologiji pa cu ja opet da gnjavim ovako... :))))
Da se vratim na temu: pod problemom se ovde podrazumeva nešto što individuu ometa u normalnom funkcionisanju. Što nikako ne znači i to je veoma čest slučaj, da je individua svesna pravog problema - naprotiv, često se krivica svaljuje na društvo, državu, demokrate, radikale ili nekog podjednako neodređenog krivca. Promena nikad nije bila laka.