Nedostajanje
Kad se raspadne porodica, kakva god da je bila, ono što ostane je ogromna praznina. Ono što ostane je ogromna tuga zbog gubitka. Ono što ostane je bes koji služi da se tuga lakše podnese. Ono što ostane je osećanje krivice, jer je možda moglo drugačije, da je samo... Ono što ostane je nesigurnost. I strah. Ono što ostane su dečje suze...
Posle godinu dana jake emocije su utihnule, stečene su druge navike, nema suza... Može se civilizovano komunicirati bez opterećenja. Pa ipak, ponekad, u trenucima kad se budim, kad sam još mekana od čudnih snova i nisam još očvrsnula za novi dan, provuče se nedostajanje... Šta je to što nedostaje? Olakšanje deljenja, osećaj pripadanja nečemu celom, zaklon pred onim što je izvan i preti... Ma sve je to zbog praznika što nadiru u galopu...
Objavio/la
spes, 17.12.2007 u 10:41
| kategorija:
Such is Life
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 24 ) | Pošalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 24 ) | Pošalji komentar
Komentari:
То што остане не недостаје, вишак је тескоба која притиска, притисак носталгије која брише ружна сећања.
kod mene jedino nema decjih suza, ako se ja ne racunam kao dete. inace je sve bas tako. odoh sad da otplacem partiju pod tusem da se ne vidi :,(((
Duso mila, veruj da je gore kad se raspadne porodica a ostanes u braku - trazi srecu u praznicnim sitnicama i Nesinom osmehu . Mnogo smo jace nego se cinimo dok smo pospane i mekane od snova ;)))))
Ličnim izborom sam Vuku uskratila porodicu tipa "mama-tata-dete", jer se smatram dovoljno dalekovidom da znam da porodica kakva mu je bila u izgledu nije bila zdrava po njega.
Dugo sam se kidala zbog ove svoje odluke, ali sam letos shvatila da on ima porodicu. Gde je srećan, voljen, mažen i pažen. Bazis za srećno detinjstvo ima, Bogu hvala, a sve što dobije od drugih je kao neki bonus.
Verujem da ti je teško... kome pa nije? Al' verujem da je i Neši i tebi bolje ovako, nego da sluša svađe i ne daj Bože nešto gore... samo nemoj da se udaviš u novogodišnjim emocijama. To su instant-emocije. I veruj, MNOGI se tako osećaju.
Ne daj se Speski. Ljub od Vuka i mene :)
Dugo sam se kidala zbog ove svoje odluke, ali sam letos shvatila da on ima porodicu. Gde je srećan, voljen, mažen i pažen. Bazis za srećno detinjstvo ima, Bogu hvala, a sve što dobije od drugih je kao neki bonus.
Verujem da ti je teško... kome pa nije? Al' verujem da je i Neši i tebi bolje ovako, nego da sluša svađe i ne daj Bože nešto gore... samo nemoj da se udaviš u novogodišnjim emocijama. To su instant-emocije. I veruj, MNOGI se tako osećaju.
Ne daj se Speski. Ljub od Vuka i mene :)
Poslao/la
VukMaslacak
u
11:41
,
17.12.2007
| Link | |
Seti se da su "deljenje", "zajednishtvo", "porodicni zivot" privid, u koji sami sebe uveravamo da bismo izdrzali nametnutu socijalnu formu... ne mareci ponekad za posledice.
Posledica tvoje hrabrosti je jedan divan momcic koga ce teta Dusha da uci da skija:)
Posledica tvoje hrabrosti je jedan divan momcic koga ce teta Dusha da uci da skija:)
Poslao/la
Dusha (koju mrzi da se uloguje)
u
11:45
,
17.12.2007
| Link | |
...sve je to zbog praznika i očekivanja "nečega", a bojazni da tog "nečega" neće biti... ma, samo opušteno... i ja sam takav pred Novu godinu, pa pred sam praznik bude sve OK... :-) ...
Pokušaću da mnogo ne filizofiram, a da ti kažem da vreme tupi oštrice, i da na kraju pamtiš samo ono lepo ili bar najmanje ružno. UVEK UVEK kad sam u situacijama koju ti sada opisuješ, jako jako i brzo brzo vratim čitavu situaciju zbog koje je nešto puklo. I UVEK UVEK shvatim da je dobro što je puklo, i brzo brzo se vratim pod vinklu i jako jako se obradujem što to umem. :)))
Drvo, da sve postane zamagljeno i prihvatljivo, nema oštrih ivica. Rea, razumem. Prošlosti, ma čvrste smo mi, samo tako ponekad... Maslačak, znam, instant-emocije, neću se udaviti :) Jullie, ipak osmeh. Dusho, reći ću Neši, a onda si u problemu :)))) Raban, ma praznična neuroza, jasno mi je. Atajlo, pod vinklu - nasmeja me i tako se i ja vratih pod vinklu i dadoh sebi čvrst oblik primeren dobu dana :D
Vinkla je zakon!
Svoj sledeći post u potpunosti ću posvetiti libeli i visku. :o)))
Svoj sledeći post u potpunosti ću posvetiti libeli i visku. :o)))
Euforija oko praznika izbaci iz koloseka.
Nasmesi se :)
Nasmesi se :)
Sa vremenom ce se ta praznina popuniti nekim
novim navikama i licnim interesovanjima .
Treba vremena,ali sve ce to doci na svoje mijesto.
Iskusila......mozda sam zato dala sebi slobodu da
ti napisem ovakav komentar.
Sve najbolje u buducnosti !
novim navikama i licnim interesovanjima .
Treba vremena,ali sve ce to doci na svoje mijesto.
Iskusila......mozda sam zato dala sebi slobodu da
ti napisem ovakav komentar.
Sve najbolje u buducnosti !
Poslao/la
suton
u
18:54
,
17.12.2007
| Link | |
Lady, sad se smešim, ovo je bilo jutros... Suton, znam, praznina gotovo i da ne postoji. Samo još ponekad to... nedostajanje... Hvala ti. :)
naravno da kada neshto gubimo nastaje praznina koju teshko popuniti ali je pitanje uvek: treba li je i pordubljivati josh vishe ili premostiti sa shto vishe dobre volje?
Mora li sujeta da bude nash gospodar?
Moramo li se toliko srditi zbog pormashaja, neuspeha nechega shto smo pokushali...?
Neko ko jednom bio chlan moje porodice na ovaj ili onaj nachin bi to trebao da ostane i dalje NAROCHITO ako imamo zajednichki plod - DETE.
Ima nachina veruj mi...ne pricham to napamet, samo ako se malkice strpljenja da i dobre volje i veeeoma dobro se moze saradjivati sa bivshim partnerom koji bi to morao po pitanju deteta i dalje biti, bez obzira na to da li je zasnovao josh neku zajednicu...
Dete je ipak najsrecnije kada su njegovi roditelji makar i minimalno u dobrim odnosima i ako ih barem ponekda moze videti skupa nasmejane, ako stvaaarno volimo svoje dete i stalo nam je toliko do njegove srece.
Veoma chesto je uz malo truda i odricanja,to moguce postici...:))
Mora li sujeta da bude nash gospodar?
Moramo li se toliko srditi zbog pormashaja, neuspeha nechega shto smo pokushali...?
Neko ko jednom bio chlan moje porodice na ovaj ili onaj nachin bi to trebao da ostane i dalje NAROCHITO ako imamo zajednichki plod - DETE.
Ima nachina veruj mi...ne pricham to napamet, samo ako se malkice strpljenja da i dobre volje i veeeoma dobro se moze saradjivati sa bivshim partnerom koji bi to morao po pitanju deteta i dalje biti, bez obzira na to da li je zasnovao josh neku zajednicu...
Dete je ipak najsrecnije kada su njegovi roditelji makar i minimalno u dobrim odnosima i ako ih barem ponekda moze videti skupa nasmejane, ako stvaaarno volimo svoje dete i stalo nam je toliko do njegove srece.
Veoma chesto je uz malo truda i odricanja,to moguce postici...:))
da, ti trenuci 'mekanosti'... silno vesto to opisao M. Turnije: 'Dobro sam spavao, jer je i moja nesreća takođe spavala. Sigurno je provela noć sklupčana na sagu ispred kreveta. Probudio sam se pre nje i doživeo nekoliko trenutaka neizrecive sreće. Bio sam čovek što prvi otvara oči u osvit zore. Zatim se i moja nesreća probudila, odmah se bacila na mene i ugrizla me za džigericu.' srećom, odmicanje dana uglavnom donese novi napon i snage, klješta ojačaju... ;) borba se nastavlja... bitno je da ima smisla. :) a tvoja, znam, ima. :)))
Poslao/la
alana
u
20:43
,
17.12.2007
| Link | |
Kojak, interesantno je da sam nedavno vodila gotovo identičan razgovor sa prijateljicom psihologom. I moj zaključak, u šali naravno, bio je da ako napravim dete sa nekim, više se nikad ne mogu razvesti od njega. Ali istina je tu negde, i trudim se da detetu omogućim te trenutke kad smo nas troje zajedno. Nemam problem sa tim. Samo ponekad... to nedostajanje koje nije pravo već instant... Rekla bih da je ključna reč i ključ za ovo - prihvatanje. Hvala na promišljenom i mudrom komentaru.
Alana, ti momenti pre nego što se ta zver probudi i sve izgleda baš kao nekad... Ma nađeš ti uvek reč za sve.
Nekako, i posle toliko vremena, ne dozvoljavam sebi da malo zastanem i, makar na sekund, porazmislim o ovome o cemu si ti pisala. Bojim se, ako bih to uradila - razbila bih se na najsitnije delice, ne bi me iko sastaviti posle mogao...ovako, guram dan za danom, u neprekidnoj trci za vremenom, emocijama, lepotama trenutka, prezivljavanjem, novcem...ali strah je, ipak, tu...iz potaje vreba...
Poslao/la
ariel
u
21:59
,
17.12.2007
| Link | |
Ariel, kroz taj proces se mora proći. Bolje pre nego kasnije. Proces razdvajanja. Ja sam ga svesno odradila letos, korak po korak, školski... A kad se sastaviš posle te analize, mnogo si čvršća, veruj mi...
nisam čitala komente, al me dirnuo post zbog sličnog osjećaja ili položaja u društvu, razvod...nemam osjećaj nedostajanja, ne još, sve je svježe, ali mislim da će me usamljenost progutati...iako moj brak i nije ličio na brak, i tamo sam bila više usamljena nego shvaćena i prihvaćena onako kako sam to željela...i ne bih se vratila na staro, nikada, pa ni zbog ovih blagdana...sve će doći na svoje, trebalo bi...kiss!
Poslao/la
m
u
22:53
,
17.12.2007
| Link | |
Mutti, nema povratka na staro, to je jasnije od svega. Pišući blog(ove), između ostalog, razjasnila sam sebi sopstvena osećanja. I dalje to radim. Deluje. A da će biti bolje, hoće svakako. Kiss i tebi :)
Vidi, ja taj proces razdvajanja nisam ni osetila, tj. nije mi tesko pao, naprotiv. Dete je, svakako, malo bilo da bi i ono ista - tada - osetilo. Danas vec...osma godina mu hrli u susret, dosta toga je proslo, ostavismo toliko toga iza nas...tek sad je, cini mi se, svestan odsustva muske figure kao oca, u svom malom detinjem zivotu. Namerno nisam rekla - svestan odsustva oca, jer njih dvojica nikada nisu uspeli ostvariti taj prirodni odnos...ono sto mene plasi, kao samohranog roditelja je, kako dalje...hocu li uspeti izvesti ga na pravi put, pomoci mu da se izgradi u ostvarenog coveka, sigurnog u sebe i svoje mogucnosti, hocu li biti u mogucnosti da mu pruzim sve ono sto mu treba kako bi postao kvalitetan covek...sa tim lezem i sa tim se budim...svakodnevno...
Poslao/la
ariel
u
23:25
,
17.12.2007
| Link | |
@ariel: zašto se toga bojati? ako je tebi dobro, bit će i njemu dok je s tobom...moji dečki su sada 16 godina, uzorni, ponosna sam na njih, a sama sam ih odgajala, nikada nije bilo ni tate, ni bake, ni djeda, žrtva je bila velika (10 godina nisam nigdje izašla, posvetila sam se samo njima) i isplatilo se...a razvod je došao planski, odgađala sam 7 godina samo zbog djece, bojala se kako će oni to prihvatiti i bili su šokirani, no kad je uslijedilo maltretiranje pred njima, sami su mi rekli: "odlučili ste se razići i šta sad...dobro je", prihvatili su situaciju svjesno i odgovorno...izuzetno sam ponosna na njih jer su to mali ljudi koji sada žive samostalno, prihvatili su dodatne obveze u životu s ocem, a k meni dolaze svaki dan, u biti, više su sa mnom iako žive s njim...djeci treba sve objasniti i ništa im ne tajiti....no ne treba im ni podilaziti i razmaziti ih, biti prirodan i spontan, ne glumiti jer djeca su iskrena i sklona razumijevanju...sorry, SPES, što sam umjesto tebe replicirala ;-)))
Poslao/la
mutti
u
09:45
,
19.12.2007
| Link | |