Spes, ultima dea

Gužva je bila taman tolika da se ne vidi s kraja na kraj vozila. Bila sam lepo raspoložena, tog jutra je sve bilo kako treba. A onda, glasić razbi tu lepotu. Pevao je, jedva čujno dopirući negde odozdo. Ne opet. Namrštila sam se. Mrzim iznuđivanje novca pomoću dece. Nađu što manjeg dečaka i onda ga vode kao životinjicu po autobusima, on odcijuče svoju “pesmicu”, a zatim ide i skuplja priloge. Ako ne daš, dešava se da te namerno nagazi ili udari laktom. Ranije sam nasedala na to  maltretiranje, jer sam pri samoj pomisli da su oni mlađi od mog sina dobijala tahikardiju. Jednom sam se zatekla sa Nešom u toj situaciji. «Mama, zašto on peva?» « Zato da bi zaradio novac da kupi hranu.» «A zašto onaj veliki koji svira ne radi za platu, kao ti, pa onda nahrani ovog malog?» Tada mi je svanulo da je moja plata daleko manja od onoga što oni iznude od nas mekog srca. I prestala da dajem i da imam grižu savesti zbog toga.

Ali ovo je bilo drugačije. Umesto repertoara Cece, Jece i Gice, on je pevao dečije pesmice, one iz udžbenika za muzičko vaspitanje za niže razrede osnovne škole, «Mi pevamo» ili kako se sad već zove. Tanak, muzikalni glasić je ređao kratke pesmice, na momente se još utišavajući, kao da nema snage. Ljudi su prestajali sa razgovorom, čitanjem novina ili bilo čime što su radili i počeli da traže pogledom malog pevača. Ugledasmo sićušnog dečaka, bledog, providne kože, obučenog u staru ali čistu odeću. Bio je sam! Probijao se kroz gužvu držeći jednu ručicu ispruženu, ne gledajući nikoga. I sve vreme je pevao! Ljudi su se pomerali da mu naprave mesta, i istovremeno tražili po džepovima i tašnama novac. Dala sam mu prvu novčanicu koju sam dohvatila i izašla na sledećoj stanici očiju punih suza. Gadan je ovaj život...