Spes, ultima dea

Ima ljudi koji lako žive. Jednostavno pomisle da bi nešto mogli imati, biti, uraditi, i to bude. Poznajete li nekog takvog? Ja poznajem. I ne dopada mi se njihov način. Smatram da su lenji, indolentni, nepreduzimljivi. Prezirem ih. U stvari, pomalo im zavidim. Zato ću pokušati da razumem. Pokušaću da se postavim na mesto mog prijatelja ne bih li osetila tu lakoću.

«Formiram uslove da se nešto desi» - kaže on. Pritom se ne pomera. Satima, danima, mesecima. Spolja gledano, ne dešava se ništa. Dešava se lagana priča o tome, sa raznim ljudima. Ne previše. Opušteno.

Meni je sve u životu išlo teško, uz neočekivane prepreke, uz ogromnu utrošenu količinu energije, vremena i novca.

Kao kad smislim da mi za heklani prekrivač koji već godinama želim treba određena vrsta konca, određene debljine, sastava i boje kakva se više nigde ne proizvodi. Osim, možda, u jednom malom gradu blizu Bukurešta, ako još postoji tamošnja tekstilna fabrika. Našla sam i ženu koja živi u Rumuniji a dolazi redovno na vršačku pijacu, koja mi je obećala da, ako ide u Bukurešt, svratiće u taj gradić i kupiti mi konac. I debelo mi to naplatiti. Biće to za nekoliko meseci, taman na vreme da mi se smuči i heklanje i pokrivač i tolika muka da se do njega dođe. Eto, tako je to kod mene skoro u svemu. Dugačak, naporan put, pažljivo planiranje, korak po korak, cilj je pažljivo zamišljen, razrađen i  na kraju ostvaren. Samo je pitanje – vredi li sve to?

Evo me, tu sam. Ulazim u lik. Malo je čudno, nepoznato, gledam drugačijim očima. Položaj tela se menja, nema mog stalnog grča, sve je opuštenije, iz poluležećeg položaja posmatram svet .

U mom svetu pre bilo kakve akcije, mentalne ili fizičke, dolazi apsolutna mobilizacija, kao u visokom startu pred trku, mišići napeti, puls i disanje se ubrzavaju, telo naginje napred.

Vidim da i iz opuštenog položaja mogu proizaći neke akcije... da je to moguće... i čak... prijatno... ma, lepo je baš. Biti opušten a raditi! I to što njemu (meni, jer ja sam on) ide tako lako, nije samo prirodan talenat dobijen rođenjem. Treba uložiti trud. Shvatam u čemu je razlika – ako želiš da postigneš nešto, uključi u to i druge ljude. Ako želiš da te ljudi čuju, moraš im pričati o sebi. Ako želiš da te ljudi podrže, moraš im reći da ti je podrška potrebna. Ako imaš podršku prijatelja i porodice, ne moraš sve da uradiš sam. Okruži se ljudima koji te podržavaju, uzmi iz polja ono što te podržava i hrani. Odbaci ono što je loše i što te ometa, štiti sebe. Mnogo je lakše sa ljudima koji me vole. Znam da postoje.

Ratnik Sijuksa u smrtnoj opasnosti moli Veliku tajnu (Sunce) da ga poštedi, ne zato što se boji smrti već zbog ljudi koji ga vole jer će oni mnogo patiti ako umre...

Otmičar  aviona pita sredovečnog putnika zašto plače kao žena. Putnik odgovara: - Pored toliko ljudi koji me vole biće šteta da ne preživim. Kad je počelo oslobađanje talaca taj čovek je pušten među prvima.

Sada znam – prividna lakoća postojanja koju sam prezirala je hrabrost da dozvolim ljudima da se uključe u moj svet. Ta sposobnost koju još uvek učim zaslužuje poštovanje.