Spes, ultima dea

Praznoverice i kako ih steći

-       Ne pevaj za ručkom. Ne okreći hleb naopako. Ne seci hleb sa obe strane. Ne izvrći stvari na naličje. Ne kuvaj u olupanoj šerpi. Dobićeš upalu slepog creva. Zakopčavaj se uvek odozgo na dole. Kašikom zahvataj uvek prema sebi. Ne ostavljaj veš preko noći na konopcu. Ne pokazuj radost. Treba biti uzdržan. Mi ne plačemo. Da se ne raduju dušmani. Ne stavljaj tašnu na pod. Ne stavljaj nož oštricom prema gore. Ne zviždi noću. Ne ostavljaj češalj na stolu. Ne skupljaj mrvice sa stola rukom...

-       Zašto?

-       Zato.

U kući mog detinjstva vladala su vrlo stroga pravila, a glavnu ulogu je imala baba po majci, koja je navikla da oduvek radi i muški i ženski posao, da se njena reč sluša i poštuje bez pogovora i bez pitanja.

Za svaki vid života postojao je skup radnji koji se izvršavao po utvrđenom redosledu i rasporedu. I samo taj redosled i raspored je bio dobar, a sve drugačije što se moglo videti i čuti sa strane bilo je pogrešno, nakazno, pomodno, "to ni moja mati nije radila pa neću ni ja"...

Kod moje majke je to glatko prolazilo, po navici, vaspitanju, automatizmu i ona je čak podržavala diktaturu, ali moja buntovna narav nije se mogla pomiriti sa tim. Moja pobuna je počela vrlo rano odbijanjem da slušam i da sprovodim meni potpuno nelogična pravila. Istrajala sam u tome i po cenu kazne. Na kraju, u pubertetu, uspela sam da se izborim za pravo da sama sebi organizujem neke delove života. Baba je bila u dubokoj starosti, nije imala više snage za nametanje svoje volje, ali prećutno je između nas dve uspostavljena miroljubiva koegzistencija koja je počivala na uzajamnom poštovanju: ona je mene poštovala jer sam bila jedna od svega dve-tri osobe koje su se njoj suprotstavile, a ja nju jer sam tada počela da uviđam da se ispod naizgled neobjašnjive krutosti krije strah od promena i očajnička potreba da sigurnost koju je stekla,  po svaku cenu zadrži. Bila je jedna od izuzetno snažnih  čovek-žena koje nikakve nedaće nisu uspele da slome, a bilo ih je u njenom životu koliko u drugih nekoliko.

Mislila sam da sam pravila, većinom zasnovana na praznovericama i uglavnom bez ikakvog objašnjenja, zauvek izbacila iz svog života. Da... Dok nisam otkrila da sam većinu tih pravila nesvesno usvojila i primenjujem ih svakodnevno. Na primer, imam paničnu potrebu da sav veš prilikom pranja, sušenja i slaganja okrenem "na lice", ni slučajno naopako, a tek obući nešto naopako, ravno je omanjoj katastrofi. A onda je moja majka počela da prostire veš... i ja sam shvatila da je njoj potpuno svejedno kako je nešto okrenuto, da o tome ne vodi računa. Ozbiljno sam se naljutila - ona je uspela da se oslobodi pravila, ali ih je zato prenela meni. Nisam joj ništa rekla, ali sam čvrsto rešila - iskoreniću sav taj korov, prestaću da robujem nametnutim praznovericama. I dobro se čuvam da svome detetu neosetno ne usadim neku od njih.

A vi, kako je kod vas sa praznovericama?

Rođenje

- Mozak mi je pun svega i svačega... - reče Neša.

- Sve pamtiš?

- Da, baš sve. Samo, čudno je što se uopšte ne sećam kako je bilo kad sam se rodio...

Moj Facebook i ja

Moram priznati da Facebook ne prestaje da me zbunjuje. Pre nešto više od šest meseci popustila sam radoznalosti i prihvatila poziv meni drage mlade blogerke da kreiram profil. Prvi susret sa sve čuvenijim social networkom me je razočarao. Sličice, sličice, filmovi, fun wall, šala, komika, zabava... Površno.

Pozvala sam nekolicinu prijatelja da se pridruže. Tako je počelo. Od tada, ne prođe dan da mi inbox nije zatrpan poštom koja javlja da sam dobila novu poruku, sliku, film od prijatelja. E sad, ja pripadam generacijama čija je komunikacija bila mnogo manje intenzivna, ali je samim tim bila sadržajnija. U mojim tinejdžerskim godinama nije bilo interneta, mobilnih telefona, smsova, chatova, foruma... Ma nije bilo ni kompjutera, ako se ne računaju retki Commodori, Spectrumi ili Amige priključeni na televizor i kasetofon kao periferne uređaje. Još su se pisala PRAVA pisma, na hartiji u boji, ko je imao umetničkih sklonosti ta pisma je i ukrašavao crtežima, vinjetama ili nalepljenim sličicama. Trudiš se da pišeš što lepšim rukopisom, dobro razmisliš o svakoj reči i rečenici, jer ti je stalno pred očima onaj ko to pismo treba da dobije, zamišljaš kako će razumeti određenu reč, šta će pomisliti, da neće možda shvatiti pogrešno... Ponekad je bilo i malo kajanja kad se pismo stavi u koverat, zalepi i ubaci u poštansko sanduče. Ponekad bi radije da ga vratiš, pa čak i iscepaš... ali već je kasno... Ono je započelo svoj dugi put, a ti si započeo iščekivanje odgovora.

Putovanje pisma u jednom smeru računalo se u danima, od tri pa naviše, a ako je odredište dalje - i u nedeljama. Zato se čuvao koncept, prva verzija pisma, da kad dobiješ odgovor možeš da se setiš o čemu si pisao. I konačno - stigao je odgovor! Vidiš da ti u dvorište ulazi čika poštar noseći u ruci koverat, pa mu trčiš u susret da što više skratiš put do toliko očekivanog pisma, a on se smeška i šeretski namiguje dajući ti u ruke dragoceni komadić papira. Ako je pismo od neke simpatije, crveniš, grabiš koverat i brzo se sklanjaš. Ako nije, uzmeš ga, zahvališ i odeš na skrovito mesto da ga na miru pročitaš. Držiš ga, gledaš, na njemu mnogo pečata, malo je izgužvano i isprljano od toliko ruku kroz koje je prošlo, a onda - konačno otvaraš i gutaš sadržaj u jednom dahu. Zastaneš, pa pročitaš ponovo. Ako je kratko, malo se razočaraš (ili mnogo, zavisno od koga je), a onda ga danima nosiš u školskoj torbi i smišljaš odgovor koji ćeš napisati. I ciklus ponovo započinje.... Bilo je i ceduljica pisanih rukom i krišom doturenih na velikom odmoru dok se tvoj i njegov razred mimoilaze u hodniku prelazeći iz kabineta za fiziku u kabinet za hemiju. Bilo je i govora tela, tumačenja gestova i pogleda i beskrajne diskusije sa najboljom drugaricom, ili sa društvom uveče na korzou... Telefon je služio samo za dogovor, jer je stajao u predsoblju gde svako može da čuje o čemu se priča, pa baba odvoji uvo i posle dojavljuje gde treba ko je zvao, kada, i šta se ona dogovorila... Tada su se izrazi doslovno tumačili, pa ako bi se neko usudio da mi kaže da sam seksi, to se moglo razumeti samo na par načina - 1. sviđam mu se, 2. želi seks sa mnom, ali ovo drugo se tada nije tako eksplicitno izražavalo. Ako sam nekome rekla da mi je najdraža osoba na svetu, u slučaju da je to devojka, to je bio poziv na ozbiljno prijateljstvo, u slučaju da je dečak, značilo je da mi se sviđa, ali devojke tada nisu bile tako otvorene, pa su ovi drugi slučajevi bili znatno ređi. Grljenje je takođe bilo srazmerno retka pojava, naročito javno i sa više osoba u kratkom intervalu. O poljupcima i da ne govorim.

Eto zašto me zbunjuje taj Facebook. Imate novu poruku od vašeg prijatelja xy - kaže mi on. Eeeeeej, dragi dečak me se setio, obradujem se ja i brzo kliknem da vidim šta moj bivši mladi kolega javlja. A tamo - on cirkularno šalje stupidni video klip iz nekog supermarketa. Ili - moja draga prijateljica iz inostranstva šalje sliku o zabrani pušenja u Nemačkoj. Uvek padam u iskušenje da odgovorim na cirkularnu poruku i razočaram se kad shvatim da to niko ne očekuje. Da ne govorim o medvedićima, zagrljajima, poljupcima, čašama piva/viskija ili izjavama da sam najvoljenija osoba. Neko mi reče - ja ujutru isklikćem na sve te poruke, prosledim dalje svima sve što dobijem i posle sam mirna. What's the point? Čemu to služi, pita se moj konzervativni đavolak na levom ramenu.... Nisam poslala još nijednu cirkularnu poruku. Još uvek osim poruke, osobi kojoj se obraćam upućujem i svoje misli i želje. Poslala sam nekoliko poklona, pažljivo biranih prema ličnostima i nekoliko privatnih poruka. Toliko od mene za Facebook. Ako ikada počnem da šaljem cirkularne poruke, da se gađam ovcama, kravama, pilićima i jastucima, znaćete da nešto ozbiljno sa mnom nije u redu. Dragi prijatelji, opomenite me tada da obrišem svoj Facebook profil.

Evolution

- Mama, u sledećem životu ću biti biljka - reče mi Neša iznenada.

- Zašto?

- Zato što sam prošao kroz sve stadijume: bio sam riba, vodozemac, sisar, samo još biljka nisam bio.

Fashion

- Da li ti se sviđa ova jakna, Nešo? - pitam pokazujući predivnu narandžastu lanenu jaknu.

- Sviđa mi se, ali nikad je ne bih kupio.

- Zašto?

- Zato što više nije u modi.

Mind

- Uh, mislim da sam sada upotrebio svu svoju pamet - reče Neša po završenom testiranju kod psihologa za upis u prvi razred.

- Stvarno?

- Da, to znači da više ne mogu da rešavam zadatke u vrtiću...

 

Energija

- Nešo, u Tai Chiju postoji način da obnovimo energiju koju smo izgubili...

- Misliš - kao kad puniš baterije?

- Da.

- Kako se to radi?

- Postoje vežbe i tehnike disanja. Energija se obnavlja direktno iz Zemlje...

- Mama, čini mi se da to na šestom spratu ne može da funkcioniše...

Cezar

Školo, školo...

Sve je počelo krajem februara, kad sam Nešu odvela na kontrolu posle preležanih boginja. Uradiše mu na licu mesta deo sistematskog pregleda za školu, merenje visine i težine, "pa ti si idealan, gospodine"... Zakazaše vakcinaciju za 21. mart i dadoše nam papir na kome je još trebalo da udare pečat fizijatar, oftalmolog, ORL, stomatolog, logoped, pedijatar... I još pregršt uputa za laboratoriju. Jednog ponedeljka uputismo se u ranom zorom u laboratoriju, a zatim pronađosmo većinu stručnjaka koji napisaše svoju saglasnost da dete može u školu. Osim.... "Oftalmolog radi popodne!" - reče neljubazno sestra koja je bila u ordinaciji. "Dođite posle jedan!" Došli smo oko tri sata ponovo. "Dobar dan, mi zbog sistematskog pregleda za školu..." "Kod oftalmologa se zakazuje!" Zakazali su nam za 27. mart u 10 sati pre podne. Kasnije sam saznala da dom zdravlja NEMA oftalmologa, već da lekarka koja ima privatnu ordinaciju HONORARNO radi u domu zdravlja tri puta nedeljno. Roditelji su uputili inicijativu domu zdravlja da se, kao ranijih godina, sistematski pregled obavi organizovano. Odbijeni su uz obrazloženje da bi se na taj način remetilo pravo na izabranog lekara.

 

Juče sam, noseći s mukom sakupljene papire, otišla u školu da konačno upišem dete. Sekretar škole mi ljubazno reče: "Sada ćete ovu potvrdu iz doma zdravlja odneti ovde kod lekara da bi vam na osnovu nje izdao potvrdu za upis..." Treba li reći da je to još dva izgubljena sata...

 

Škole u centralnim beogradskim opštinama se bore za svakog đaka, tako kažu. Većina će ove godine upisati samo po dva odeljenja prvaka. Zar čitav postupak nije mogao da se organizuje u saradnji škola i domova zdravlja? Da li neko računa koliki je gubitak vremena i novca da bi se na ovakav način prikupila dokumentacija. Izračunala sam: pet odlazaka u dom zdravlja i tri odlaska u školu, sve u prepodnevnim časovima, dakle u radno vreme. Utrošak vremena po odlasku je minimalno tri sata. To iznosi 24 radna sata ili tri cela radna dana. Ali ko ovde još vodi računa o takvim sitnicama?

 

Imamo još zakazano testiranje kod psihologa i onda se nadam da će mi dete KONAČNO biti upisano u prvi razred osnovne škole.

Evropa

- Da li si znala da Evropa više nije u Srbiji? - upita me Neša.

- Kako to?

- Lepo. Otišla je.

Elektroni

-          Postoje zli elektroni, oni se nahvataju na onim žičicama i prave probleme u računaru.

-          Stvarno?

-          Da, onda isključiš računar, sačekaš da oni odu i ponovo uključiš.

-          Otkud znaš sve to?

-          Rekao mi  tata.

Igrica

- U mojoj igrici ima nekih veverica, prilično su ljigave...

- Šta to znači?

- Pa debele su i lelujaju se levo - desno kao puding... Ima jedna koja je brat onoj drugoj, i druga koja je brat prvoj... to jest onoj koja sam ja...

- A gde im je sestra?

- Nema je. Ranije su je imali, ali više je nemaju...

- Zašto?

- Zato što se oženila.

 

No pirates

- Mama, kada ćeš da iskopiraš onu igricu, obećao sam drugu?
- Nešo, ta igrica ne može da se kopira, ima zaštitu.
- Šta onda da radim?
- Pitaćemo tatu, možda on zna neki način…
- Neću da tata ide u zatvor!
- Znači, ako ja odem, svejedno ti je?
- Paaaa, znaš… tata mi nikad nije stavio password na kompjuter.

Jedan esej o blogu

Александра Молнар - Блог генерација

Народна библиотека Бор

 

...

Новина се састоји, заправо, у томе што механизам блога омогућава самоафирмацију и стицање широке читалачке публике и потпуно анонимном писцу. Контрола над публицитетом и садржајем овде је у потпуној власти аутора. У том смислу, блог није само техничко достигнуће. Он је и хибридни носилац читаве једне револуције у домену јавног мњења и уже гледано − на пољу књижевности, нарочито оне која је друштвено ангажована.

...

Блогерска књижевност, тако, заправо представља нови вид друштвеног активизма и саставни део једне контракултуре у којој појединац тријумфује над институцијама које су до недавно држале монопол на одабир јавности доступне писане речи. У блогосфери, свако је свој цензор, лектор, издавач и шеф.

....

Добро писање не долази само кроз таленат, оно великим делом зависи и од дисциплине. Готово сви прослављени писци се слажу у тврдњи да без редовности нема напретка. Вежбом се стичу нове димензије квалитета и продубљује стваралачка плодност. Блог је идеалан формат за учење самодисциплине. Он нас тера да му се враћамо готово свакодневно, коментари нас стимулишу да додатно промишљамо већ обрађене теме, а очекивање које читаоци временом формирају, да ће кад сврате на нашу страницу имати нешто ново да прочитају, не дозвољава нам да их разочарамо. Неосетно, почињемо да разрађујемо идеје и пишемо сваки дан. Коначно, свест о томе да неко чита оно што пишемо приморава нас да свесно обраћамо пажњу на стил, правопис, ритам, и све друге ствари које таленат за опажање и бележење идеја не гарантује. Добар осећај за финесе постаје навика кроз редовно писање под присмотром усмерене пажње.

....

У блогосфери цео свет обитава на истом месту, у исто време, и све је доступно свима, управо у тренутку у ком се дешава. Ако се узме у обзир и став многих читалаца да на блоговима понекад читају књижевност квалитетнију од много чега што се продаје у књижарама – разлога је више него довољно да свако ко мисли да има шта да каже загази у овај узбуркани литерарни пејзаж и прикључи се револуцији коју доноси блог генерација.

 

-------------------------------------------------------

Одличан есеј о блогу објављен у онлајн часопису Бележница. Препоручујем га за читање јер даје јасну слику о блогу, блоговању, мотивима који нас покрећу да објављујемо своје записе... Ако још не знате зашто блогујете, можда ће вам после читања овог есеја бити јасније. Препоручујем и читав часопис Бележница. Има јако добрих текстова које вреди прочитати.

 

Smackdown

 

 

- Mama, pronašao sam novu emisiju na televiziji i ona mi je sad omiljena - reče moj šestogodišnji sin po povratku sa rekreativne nastave sa vrtićem.

- Koju sine?

- Američko rvanje - reče ponosno.

- Ko vam je dozvolio da to gledate?

- Vaspitačica. I svi moji drugari to gledaju na televiziji Fox.

Moj sin i ja smo napravili dogovor: igranje igrica je ograničeno na sat vremena dnevno, gledanje televizije takođe, osim vikendom kad se daju dugometražni Diznijevi crtaći na televiziji. Igrice i emisije koje gleda odobravam ja i vršim strogu selekciju. Neša još uvek nema pristup internetu. Naravno da je bilo pobune i još uvek je ima, ali logika za sada odnosi pobedu - da bi mogao da uradi sve što želi u toku dana, mora ograničiti vreme za igrice i TV. U našoj maloj enklavi je tako. A van nje - ovako:

Izvor - Politika online za utorak 11. mart 2008.

Zrenjanin – Na ulazu u osnovnu školu „Petar Petrović Njegoš” okačen je isečak iz novina na kome se na slici vidi dvanaestogodišnjak iz Pirota kako na svom telu pokazuje veliki ožiljak od svežeg operativnog zahvata. Dečaku je, prilikom demonstracije američkog rvanja, stradala slezina i on je završio u bolnici gde mu je i odstranjena. Čelnici zrenjaninske škole su sliku okačili radi opomene svojim đacima.

– Osmaci već shvataju da je u pomenutom sportu u pitanju simuliranje i većina dece zna da je reč o pretvaranju, ali je opasno što mlađi ne mogu da se odupru tom zovu besa i žestine i žele da oponašaju kečere i izvode poteze za koje nisu utrenirani, pa se često igra završi razbijenim glavama i drugim povredama – kaže psiholog Jasmina Bogdanović.

U ovoj školi čujemo da mališani vežbaju pojedine zahvate na putu do škole ili u kući, kad nema roditelja. Među najpopularnijim je „labudov skok” – doskok prsima na podloge od ranaca i jastuka.

"Američko rvanje”, koje se emituje na Foks televiziji ponedeljkom i utorkom u 20 sati, opisuje se na internet prezentaciji ove medijske kuće kao „borba bez krutih pravila, gde takmičari daju sve od sebe pred publikom koja očekuje super zabavu, neobične pokrete, spektakularne udarce i senzacionalnu pobedu”. Sa napomenom – sve je zabava. Ove „zabavne” emisije, ipak, prestaju da budu takve kada se presele u školska dvorišta.

----------------------------------------------------------------------------------------------

27.11.2007 , BEOGRAD
Izvor: PRESS

ŠKOLARCI KEČERI

Đaci osnovnih škola, imitirajući američke kečere sa televizije, organizuju prave mečeve, jednom osmogodišnjaku čak slomljena ruka!

Đaci Osnovne škole „Marija Bursać" iz Beograda, podstaknuti emisijom „Američko rvanje" na TV Foks, svakodnevno u školi imitiraju kečere i organizuju „borbe" u kojima se ozbiljno povređuju. U tim međusobnim obračunima, jednom osmogodišnjem dečaku, koji ide u drugi razred, slomljena je ruka! Pomama za kečerima, prema saznanjima Pressa, nije uhvatila samo beogradske školarce, nego se raširila i po Srbiji.

Psiholog upozorava roditelje!

Psiholog Aleksandra Jovanović-Mađar kaže za Press da je „oponašanje idola" karakteristično za ovaj uzrast, ali da osmogodišnjaci nisu svesni posledica ovakvih igara.

- Deca starija od 12 godina imaju razvijenu svest da je u pitanju igra i znaju da se čuvaju kada imitiraju takve scene. Međutim, deca od osam i devet godina još nemaju taj nivo razmišljanja. Oni su, kao sva deca, znatiželjni da probaju sve i lako se upuštaju u razne igre. Kada dođe do ovakvih posledica u dečijoj igri, treba uključiti sve strane - roditelje, učitelje, školske psihologe... - kaže Aleksandra Jovanović-Mađar. Ipak, ona ističe da je u kontrolisanju ponašanja deteta najvažnija uloga roditelja.

- Dobro je ako je roditelj kod kuće kada se takve emisije prikazuju, jer može direktno da kontroliše dete. Važno je razgovarati s detetom i objasniti mu zašto to nije dobro za njega. Razvijanje samodiscipline i odgovornosti kod dece izuzetno je važno, i to se radi tokom čitavog odrastanja, a ne samo u detinjstvu - kaže Mađar.

------------------------------------------------------------------------------------------

Slažem se da roditelji imaju odlučujuću ulogu u usmeravanju deteta. Ipak, kada dete izađe iz kuće i izvesno vreme nije pod strogom kontrolom roditelja, dešavaju se ovakve stvari. Ako svi dečaci u grupi predškolskog uzrasta redovno gledaju američko rvanje i njihovi roditelji ne smatraju da je to čudno ili loše, kako da objasnim svom detetu da to ne treba da gleda, jer je štetno, opasno i besmisleno? Da li treba da ga usmeravam da na agresiju odgovori agresijom, da ga pripremam za život u džungli, da na vreme počne da trenira borilačke sportove? A televizije u udarnim terminima prikazuju emisije ovakvog sadržaja.

Ipak, ohrabruje reakcija nadležnih na ovu konkretnu pojavu.

------------------------------------------------------------------------------------------

Izvor: 24sata online Utorak, 11 Mart 2008

Američko rvanje ugrožava prava dece

11.03.2008. - 00:15

OMBUDSMAN - Vojvođanski ombudsman Petar Teofilović saopštio je da su prava dece ugrožena emitovanjem emisija u kojima se prikazuje nasilničko ponašanje.

Teofilović je upozorio i državne organe na ugrožavanje prava dece koja su izložena primerima nasilnog ponašanja u emisijama poput „Američkog rvanja” koje se prikazuje na televiziji Foks.
- Iako u najavi emisije gledaoci dobijaju poruku da ne pokušavaju da izvode prikazane egzibicije, primećeno je da deca školskog uzrasta primenjuju rvačke zahvate viđene u ovim emisijama - navodi se u saopštenju.

Ombudsman je podsetio na Opšte obavezujuće uputstvo o ponašanju emitera koje je donela Republička radiodifuzna agencija (RRA), u kome su jasno naznačene obaveze koje su emiteri dužni da poštuju.

- Osim obaveze da posebno najave ili označavaju programe koji mogu ugrožavati decu i omladinu, emiteri ne smeju da emituju materijale koji deluju štetno u vaspitnom, obrazovnom, zdravstvenom ili higijenskom smislu, kao ni sadržaje koji podstiču nasilje - navodi se u saopštenju.

Teofilović je apelovao na elektronske medije koji emituju tu vrstu programa da se pridržavaju obaveza iz Kodeksa ponašanja emitera ili da te emisije emituju u periodu od ponoći do šest sati.

Savet RRA je prošle nedelje odlučio da pozove predstavnike televizije Foks na izjašnjavanje zbog emisije „Američko rvanje”.

 

 

 

Komad nameštaja

Gledala sam film, jedan od akcionih trilera sa ubistvima u kome ipak dobro trijumfuje, porodica bude očuvana i svi žive srećno i zadovoljno a izvršioca zločina stiže zaslužena kazna. Ne, pitanje koje sam sebi postavila nije zašto neko postaje serijski ubica. Film opisuje skladnu porodicu sa dvoje obrazovanih, uspešnih roditelja i dvoje male dece. Suprug, hirurg, posle operacije kada dete pacijent umre, zapada u depresiju. Prestaje da funkcioniše. Teret pada na ženu, advokata, ona radi sve više da bi nadoknadila novac, ali na njoj je i dalje briga o kući i o deci. On je postao neupotrebljiv.

Ja radim, ti spavaš. Kako se zdrav i sposoban muškarac u koga sam se zaljubila pretvorio u ovo što si sada? Gde si nestao? Kada u kući postane teško, zoveš kućnu pomoćnicu, kada na poslu postane teško, bežiš u depresiju. Nisam ovo htela, nisam htela da ostatak života brinem o invalidu koji to ne mora da bude - kaže mu ona.

Previše je sličnih situacija na koje nailazim poslednjih meseci i godina.

- Pokušao sam, ali nije ovo za mene. Imaš prevelika muda - reče gospodin nesposobni sasvim iznenada svojoj mladoj, lepoj i sposobnoj ženi, ostavi nju i malo dete i ode da živi u svojoj močvari, bez napora i obaveza koje život nameće. - Želim ti da nađeš nekog sa većim mudima - reče na kraju. Ovu istinitu priču sam našla na jednom blogu.

- Godinama sam pokušavala da te pokrenem, da zajedno obezbedimo sebi i detetu pristojan život. Sada, ti ideš sa mnom isključivo u ulozi oca mog deteta. Nosim te sa sobom kao komad nameštaja, jer upravo toliko si mi bio koristan. Ona je imala hrabrosti i upornosti da u četrdeset osmoj godini nauči strani jezik, nostrifikuje diplomu lekara, položi razliku ispita i ode u inostranstvo.

- On se premešta sa kreveta na fotelju, za sto i ponovo na krevet. To traje nekoliko godina. Ja izdržavam porodicu, ali on očekuje da se pita o važnim stvarima. Sitnice, kao odlazak u prodavnicu, ili školarina za dete ga ne zanimaju. Komad nameštaja? Ni toliko mi ne koristi.

Šta se to dogodi sa NEKIM (da mi ne bude zamereno da generalizujem stvari) muškarcima u NEKIM godinama? Sa nekim muškarcima koji su delovali zrelo, odgovorno, kompetentno, elokventno, potentno... inače se sve te jake žene ne bi zaljubile i odabrale baš njih kao potencijalne ravnopravne partnere u avanturi koja se zove život... Šta se dogodi da oni odustanu od svojih kapaciteta, prestanu da vrše čak i onu iskonsku funkciju za koju su stvoreni evolucijom ili kojim drugim sledom neverovatnih događaja, a to je zaštita nejakih da bi vrsta imala više šanse da opstane, i pretvore se u sopstvene karikature, u ljudske, muške amebe? Vaspitanje? Okruženje? Trendovi?

 

Ja sam svoj komad nameštaja otuđila. Ne volim nekorisne stvari, a i rešila sam da se selim.

Veze

- Baba, da ti kažem nešto. Između mene i mame postoje nevidljive niti, i koliko god ona otišla daleko, neće se prekinuti. One se istanje, ali su toliko jake da se ne kidaju nikad...

Ljubav

- Neša hoće da se mazi -  gura se u krilo moj mali dečak.

- Mnogo te volim, sine.

- Nemoj, smanji na jedinicu. Ja sam smanjio na jedinicu moju ljubav prema tebi.

- Zašto!?

- Zato što nije zdrava tolika količina ljubavi.

Vera

U vrtiću na zidu, ilustracije za prava deteta. Na jednoj slici dečak stoji zamišljen i gleda u Sunce.

- Mama, šta piše na ovoj slici?

- Dete ima pravo na svoju veru.

- A on veruje u Sunce?

- Pa, svako veruje u nešto.

- Ja verujem u sebe!

Stanika, deo četvrti

Napravi Stanika pauzu na drugoj trećini puta, u Petrovcu, pa svrati kod neke dalje rodbine na koju je ujak uputio. – Oni će ti pomognu. Pitaj i' da l' znaju neku kuću u Požerevcu gde tražu sluškinju. Tako i bi. Pošto se malo odmorila i okrepila, objasniše joj rođaci kako da dođe do kuće doktora P. – To je velika i bogata kuća, i njima uvek treba neko služinče.

Za Staniku je i Petrovac bio velegrad, za svog života ne beše otišla dalje od susednog sela na zavetinu, a u gradu nije bila nikad. Sve je bilo, čudno, ogromno, strašno. Ali nije pokazivala strah. Sitna, skladna prilika u svakodnevnoj seljačkoj nošnji i opancima, zabrađena šarenom maramom, išla je uzdignute glave. Lepolika, tamne, talasaste kose, belog tena i krupnih živih crnih očiju, privlačila je po koji radoznali pogled, ali nije mnogo odudarala od sredine u kojoj se našla. I uvek je tako bilo. Gde god da se nađe, snalazila se neverovatnom brzinom, učila je u hodu, od ljudi, samo gledajući šta rade. Što oči vide, ruke naprave. Prilagođavala se i menjala, spolja. Iznutra, ostala je ona koja jeste.

Od Petrovca išla je putem, i to je bilo mnogo lakše. Stiže u grad, upita nekog za doktorovu kuću i nađe je posle malo lutanja. Primi je gospođa doktorka, isprva za najprostije i najprljavije poslove, a onda, kako je napredovala, postade pri kraju službe čak i kuvarica. Ti ljudi su bili njeni prvi i najveći dobrotvori. Imali su strpljenja da neukoj seljančici daju priliku i sačekaju da vide šta će od nje ispasti.

Posle pet godina provedenih u doktorskoj kući, Stanika se razvila u gradsku lepoticu koja je umela da nosi moderne cipele, haljine i kapute i to tako dobro da niko nije slutio njeno poreklo. Dok ne progovori, jer je do kraja zadržala naglasak rodnog kraja. Dobila je odlične preporuke i sa njima služila u još nekoliko gospodskih kuća. Bila je vredna i okretna i rado su je primali.

Rat je provela sa detetom u okolini Požarevca u fabrici bombona. Odatle su gledale kako «saveznici» bombarduju grad. Posle rata, Stanika se zaposlila u gradskoj bolnici, kao čistačica.  Naučila je da čita i piše kroz program opismenjavanja AFŽ-a. Nudili su joj da uči za bolničarku, ali latinski je bio nepremostiva prepreka. Tu se penzionisala u šezdesetoj godini i ostvarila najveći san svih svojih zemljaka. Naravno i svoj. Pred smrt je imala običaj da kaže kako će je ovi iz socijalnog sigurno ubiti, jer duže prima penziju nego što je radila. Pre odlaska u penziju kupila je od sopstvene ušteđevine plac sa trošnom kućom na tadašnjoj periferiji Požarevca i time ostvarila  drugi san – da ima svoj krov nad glavom odakle je niko neće oterati.

Stanika je bila jaka žena, ne samo po ondašnjim merilima. Suprotstavila se mužu, porodici, selu, otišla u nepoznato i preživela. Bila je prilično bezosećajna, naročito prema svom detetu.  Tražila je i dobijala bespogovornu poslušnost od onih sa kojima je živela. Nikoga nije žalila. Bez obzira što je prihvatala spoljne promene, bila je vrlo konzervativna za sve novotarije: - To moja mati nije radila, pa neću ni ja.

Volela je život i ono što on donosi. Znala je da uživa u hrani, a besprekornu liniju je održavala posteći sredom i petkom. Bila je religiozna, ali nije slepo sledila dogmu, skrojila je verovanje po svojoj meri. Nikada nije pila. U životu nije obukla ništa crno, i svojim ukućanima nije to dozvoljavala: - Ima vremena, žalićeš me kad umrem. Najveći ustupak, kad ide na nečiju sahranu bio je da stavi teget maramu sa sitnim belim tufnama. U svakodnevnom životu, čak i po kući, nosila je jarke, žive boje: ciklama, trava zeleno, limun žuto. I marame sa velikim crvenim ružama. Imala je oko osamdeset kad je, videvši da je njen unuk kupio trenerku i patike, pitala: - A meni trenerka i patike? Neverovatno vitalna, sama je sebi prala i kuvala, ložila vatru i radila sve poslove u kući do pozne starosti. I čitala "Politiku" bez naočara.

Do kraja života imala je sliku o sebi kao o lepotici. Znala je nekoj devojci da kaže: - Ništa si ti, ja sam lepša od tebe. Pred samu smrt, imala je periode demencije. Kao da se kolebala između ovog i onog sveta. – Gde je moj tata? – pitala je. Kad je počela da pita za dedu, znalo se da neće još dugo.

Umrla je malo pre svog  stotog rođendana.

Stanikin život je previše bogat da bi mogao stati u ovako kratku priču, bila bi to dobra građa za roman. Priču sam napisala pre godinu dana i posvetila svom prvom blog prijatelju sa drugog blog sistema, ispunjavajući obećanje dato na početku svog blogovanja. Ovo je takođe i terapijski pokušaj svođenja jedne gotovo mitske ličnosti u realne, ljudske okvire. U okviru manifestacije Jesenji Blog Open koja je održana 10. novembra 2007. godine u Novom Sadu, objavljen je konkurs za prvu zbirku blog zapisa u Srbiji, pod nazivom Blogopedija. Imala sam zadovoljstvo da ova priča bude izabrana i štampana u zbirci.

<1> <2> <3>