Spes, ultima dea

Veliki uspeh takmičara iz Srbije

Evropski  Tai Đi Ćuan i Ćigong  šampionat  (European Championship  Taiji & Qigong Federation for Europe - TCFE) održan je ove godine u Linköpingu, u Švedskoj od 7. do 9. novembra. Učešće je prijavilo preko 200 takmičara iz 17 zemalja iz cele Evrope, kao i veliki broj iskusnih i poznatih učitelja i trenera.

Srbiju su na ovom šampionatu predstavljali takmičari iz beogradskog kluba Hua Kang, predvođeni trenerom i međunarodnim sudijom, Đenđi Samardžijom: Dragi Slaveski i Nikola Bojić. Sa ponosom možemo reći da su naši takmičari opravdali poverenje i dostojno reprezentovali zemlju na ovom važnom međunarodnom takmičenju. Dokaz za to je pet osvojenih medalja:

• Nikola Bojić za takmičarsku formu 42 - zlatna medalja
• grupni nastup za takmičarsku formu sa mačem  – zlatna medalja
• grupni nastup za takmičarsku formu 42 – srebrna medalja
• Dragi Slaveski za takmičarsku formu 42 - bronzana medalja
• Dragi Slaveski za takmičarsku formu sa mačem - bronzana medalja

Takmičari su doputovali u Beograd u utorak, 11. novembra, u 14:30 direktnim letom iz Stokholma. Članovi kluba su im priredili doček na aerodromu.

Škola

Rođendan

Dugo očekivani sedmi rođendan je došao. I prošao, na Nešinu žalost, a na mamino olakšanje, jer konačno može da odahne. Klinci su se sjajno proveli, Neša je bio srećan i zadovoljan. Evo nekoliko fotografija za ilustraciju.

Rođendansko jutro a torta je spremna

Polazak u igraonicu

Igra je u toku

Svećica i želja

Play station - vrhunac večeri

Najbolji deo - otvaranje poklona

Dete

Neša i ja pričamo o pripremama za rođendan. Pun je entuzijazma i energije. Odjednom je ućutao.

-          Šta ti je, sine?

-          Ima nešto što me jako rastužuje.

-          Šta to?

-          To što ću i posle rođendana još uvek biti dete.

 

Bluza

- Da li ti se dopada? - pitam Nešu dok probam novu bluzu sa karnerčićima.

- Ne!

- Zašto?

- Nije uopšte ženski. Izgledaš kao neka glupa devojčica!

Oluja

Ovako je bilo na Slaviji danas oko 18 sati. Punih petnaest minuta je pljuštao grad pomešan sa malo kiše, praćen olujnim vetrom koji je pretio da polupa prozore. Posle nevremena, ostao je sloj leda debljine nekoliko santimetara, reka ledene vode koja se slivala ka Slaviji i uništeno drveće i cveće na terasama. Kasnije na televiziji, čujem da je nevreme bilo u pravom smislu lokalno, zahvatilo je samo Slaviju. Odmah posle nevremena granulo je Sunce.

Košulja

Utorak, na poslu. Radim potpuno udubljena u detalje novog projekta. Koncentracija je veoma dobra, to me raduje.  U drugom planu je završna priredba mog predškolca koja se održava sutra. Isplanirala sam šta će obući - lepu majicu  i farmerke. Rekli su da deca obuku nešto svečanije. Šta sedmogodišnjak može obući da bi svečano izgledao? Oni su uvek slatki, ali svečano... Odjednom, vidim ispred sebe sliku svog sina u beloj košulji sa plavom mašnicom. Ali... on uopšte nema belu košulju, zbunjena sam... Slika je i dalje tu. I ideja koja nastaje. On MORA imati belu košulju sutra!

-       Halo, mama! Ja sam. Slušaj, uzmi onu Nešinu plavu košulju i izvadi šnit, molim te. Kad dođem ja ću mu skrojiti i sašiti belu košulju za priredbu.

-       Ali šta ti je odjednom - čudi se moja majka - pa rekla si da će obući onu narandžastu majicu...

-       Ne znam šta mi je, ali molim te uradi to!

-       Svašta! Dobro, uradiću...

Po dolasku iz vrtića moj dečak i ja pričamo o tome kako je prošao dan. On neumorno cvrkuće, razgovaramo i o rođendanu koji se približava.

-       Mama, rekli su da mora bela košulja sutra!!!!

-       Kad su rekli?

-       Jutros.

Majka i ja se zgledasmo. Dete mi je poslalo sliku kako treba da izgleda! Nije mi bilo teško da radim duboko u noć da bi on ujutro imao spremnu, prvu belu košulju u životu.

-       Puno ti hvala, mama. Vidim da si se baš potrudila - reče mi kad je obukao i video da je to košulja kakvu je želeo.

A ovo je slika koju mi je poslao:

Praznoverice i kako ih steći

-       Ne pevaj za ručkom. Ne okreći hleb naopako. Ne seci hleb sa obe strane. Ne izvrći stvari na naličje. Ne kuvaj u olupanoj šerpi. Dobićeš upalu slepog creva. Zakopčavaj se uvek odozgo na dole. Kašikom zahvataj uvek prema sebi. Ne ostavljaj veš preko noći na konopcu. Ne pokazuj radost. Treba biti uzdržan. Mi ne plačemo. Da se ne raduju dušmani. Ne stavljaj tašnu na pod. Ne stavljaj nož oštricom prema gore. Ne zviždi noću. Ne ostavljaj češalj na stolu. Ne skupljaj mrvice sa stola rukom...

-       Zašto?

-       Zato.

U kući mog detinjstva vladala su vrlo stroga pravila, a glavnu ulogu je imala baba po majci, koja je navikla da oduvek radi i muški i ženski posao, da se njena reč sluša i poštuje bez pogovora i bez pitanja.

Za svaki vid života postojao je skup radnji koji se izvršavao po utvrđenom redosledu i rasporedu. I samo taj redosled i raspored je bio dobar, a sve drugačije što se moglo videti i čuti sa strane bilo je pogrešno, nakazno, pomodno, "to ni moja mati nije radila pa neću ni ja"...

Kod moje majke je to glatko prolazilo, po navici, vaspitanju, automatizmu i ona je čak podržavala diktaturu, ali moja buntovna narav nije se mogla pomiriti sa tim. Moja pobuna je počela vrlo rano odbijanjem da slušam i da sprovodim meni potpuno nelogična pravila. Istrajala sam u tome i po cenu kazne. Na kraju, u pubertetu, uspela sam da se izborim za pravo da sama sebi organizujem neke delove života. Baba je bila u dubokoj starosti, nije imala više snage za nametanje svoje volje, ali prećutno je između nas dve uspostavljena miroljubiva koegzistencija koja je počivala na uzajamnom poštovanju: ona je mene poštovala jer sam bila jedna od svega dve-tri osobe koje su se njoj suprotstavile, a ja nju jer sam tada počela da uviđam da se ispod naizgled neobjašnjive krutosti krije strah od promena i očajnička potreba da sigurnost koju je stekla,  po svaku cenu zadrži. Bila je jedna od izuzetno snažnih  čovek-žena koje nikakve nedaće nisu uspele da slome, a bilo ih je u njenom životu koliko u drugih nekoliko.

Mislila sam da sam pravila, većinom zasnovana na praznovericama i uglavnom bez ikakvog objašnjenja, zauvek izbacila iz svog života. Da... Dok nisam otkrila da sam većinu tih pravila nesvesno usvojila i primenjujem ih svakodnevno. Na primer, imam paničnu potrebu da sav veš prilikom pranja, sušenja i slaganja okrenem "na lice", ni slučajno naopako, a tek obući nešto naopako, ravno je omanjoj katastrofi. A onda je moja majka počela da prostire veš... i ja sam shvatila da je njoj potpuno svejedno kako je nešto okrenuto, da o tome ne vodi računa. Ozbiljno sam se naljutila - ona je uspela da se oslobodi pravila, ali ih je zato prenela meni. Nisam joj ništa rekla, ali sam čvrsto rešila - iskoreniću sav taj korov, prestaću da robujem nametnutim praznovericama. I dobro se čuvam da svome detetu neosetno ne usadim neku od njih.

A vi, kako je kod vas sa praznovericama?

Rođenje

- Mozak mi je pun svega i svačega... - reče Neša.

- Sve pamtiš?

- Da, baš sve. Samo, čudno je što se uopšte ne sećam kako je bilo kad sam se rodio...

Moj Facebook i ja

Moram priznati da Facebook ne prestaje da me zbunjuje. Pre nešto više od šest meseci popustila sam radoznalosti i prihvatila poziv meni drage mlade blogerke da kreiram profil. Prvi susret sa sve čuvenijim social networkom me je razočarao. Sličice, sličice, filmovi, fun wall, šala, komika, zabava... Površno.

Pozvala sam nekolicinu prijatelja da se pridruže. Tako je počelo. Od tada, ne prođe dan da mi inbox nije zatrpan poštom koja javlja da sam dobila novu poruku, sliku, film od prijatelja. E sad, ja pripadam generacijama čija je komunikacija bila mnogo manje intenzivna, ali je samim tim bila sadržajnija. U mojim tinejdžerskim godinama nije bilo interneta, mobilnih telefona, smsova, chatova, foruma... Ma nije bilo ni kompjutera, ako se ne računaju retki Commodori, Spectrumi ili Amige priključeni na televizor i kasetofon kao periferne uređaje. Još su se pisala PRAVA pisma, na hartiji u boji, ko je imao umetničkih sklonosti ta pisma je i ukrašavao crtežima, vinjetama ili nalepljenim sličicama. Trudiš se da pišeš što lepšim rukopisom, dobro razmisliš o svakoj reči i rečenici, jer ti je stalno pred očima onaj ko to pismo treba da dobije, zamišljaš kako će razumeti određenu reč, šta će pomisliti, da neće možda shvatiti pogrešno... Ponekad je bilo i malo kajanja kad se pismo stavi u koverat, zalepi i ubaci u poštansko sanduče. Ponekad bi radije da ga vratiš, pa čak i iscepaš... ali već je kasno... Ono je započelo svoj dugi put, a ti si započeo iščekivanje odgovora.

Putovanje pisma u jednom smeru računalo se u danima, od tri pa naviše, a ako je odredište dalje - i u nedeljama. Zato se čuvao koncept, prva verzija pisma, da kad dobiješ odgovor možeš da se setiš o čemu si pisao. I konačno - stigao je odgovor! Vidiš da ti u dvorište ulazi čika poštar noseći u ruci koverat, pa mu trčiš u susret da što više skratiš put do toliko očekivanog pisma, a on se smeška i šeretski namiguje dajući ti u ruke dragoceni komadić papira. Ako je pismo od neke simpatije, crveniš, grabiš koverat i brzo se sklanjaš. Ako nije, uzmeš ga, zahvališ i odeš na skrovito mesto da ga na miru pročitaš. Držiš ga, gledaš, na njemu mnogo pečata, malo je izgužvano i isprljano od toliko ruku kroz koje je prošlo, a onda - konačno otvaraš i gutaš sadržaj u jednom dahu. Zastaneš, pa pročitaš ponovo. Ako je kratko, malo se razočaraš (ili mnogo, zavisno od koga je), a onda ga danima nosiš u školskoj torbi i smišljaš odgovor koji ćeš napisati. I ciklus ponovo započinje.... Bilo je i ceduljica pisanih rukom i krišom doturenih na velikom odmoru dok se tvoj i njegov razred mimoilaze u hodniku prelazeći iz kabineta za fiziku u kabinet za hemiju. Bilo je i govora tela, tumačenja gestova i pogleda i beskrajne diskusije sa najboljom drugaricom, ili sa društvom uveče na korzou... Telefon je služio samo za dogovor, jer je stajao u predsoblju gde svako može da čuje o čemu se priča, pa baba odvoji uvo i posle dojavljuje gde treba ko je zvao, kada, i šta se ona dogovorila... Tada su se izrazi doslovno tumačili, pa ako bi se neko usudio da mi kaže da sam seksi, to se moglo razumeti samo na par načina - 1. sviđam mu se, 2. želi seks sa mnom, ali ovo drugo se tada nije tako eksplicitno izražavalo. Ako sam nekome rekla da mi je najdraža osoba na svetu, u slučaju da je to devojka, to je bio poziv na ozbiljno prijateljstvo, u slučaju da je dečak, značilo je da mi se sviđa, ali devojke tada nisu bile tako otvorene, pa su ovi drugi slučajevi bili znatno ređi. Grljenje je takođe bilo srazmerno retka pojava, naročito javno i sa više osoba u kratkom intervalu. O poljupcima i da ne govorim.

Eto zašto me zbunjuje taj Facebook. Imate novu poruku od vašeg prijatelja xy - kaže mi on. Eeeeeej, dragi dečak me se setio, obradujem se ja i brzo kliknem da vidim šta moj bivši mladi kolega javlja. A tamo - on cirkularno šalje stupidni video klip iz nekog supermarketa. Ili - moja draga prijateljica iz inostranstva šalje sliku o zabrani pušenja u Nemačkoj. Uvek padam u iskušenje da odgovorim na cirkularnu poruku i razočaram se kad shvatim da to niko ne očekuje. Da ne govorim o medvedićima, zagrljajima, poljupcima, čašama piva/viskija ili izjavama da sam najvoljenija osoba. Neko mi reče - ja ujutru isklikćem na sve te poruke, prosledim dalje svima sve što dobijem i posle sam mirna. What's the point? Čemu to služi, pita se moj konzervativni đavolak na levom ramenu.... Nisam poslala još nijednu cirkularnu poruku. Još uvek osim poruke, osobi kojoj se obraćam upućujem i svoje misli i želje. Poslala sam nekoliko poklona, pažljivo biranih prema ličnostima i nekoliko privatnih poruka. Toliko od mene za Facebook. Ako ikada počnem da šaljem cirkularne poruke, da se gađam ovcama, kravama, pilićima i jastucima, znaćete da nešto ozbiljno sa mnom nije u redu. Dragi prijatelji, opomenite me tada da obrišem svoj Facebook profil.

Evolution

- Mama, u sledećem životu ću biti biljka - reče mi Neša iznenada.

- Zašto?

- Zato što sam prošao kroz sve stadijume: bio sam riba, vodozemac, sisar, samo još biljka nisam bio.

Fashion

- Da li ti se sviđa ova jakna, Nešo? - pitam pokazujući predivnu narandžastu lanenu jaknu.

- Sviđa mi se, ali nikad je ne bih kupio.

- Zašto?

- Zato što više nije u modi.

Mind

- Uh, mislim da sam sada upotrebio svu svoju pamet - reče Neša po završenom testiranju kod psihologa za upis u prvi razred.

- Stvarno?

- Da, to znači da više ne mogu da rešavam zadatke u vrtiću...

 

Energija

- Nešo, u Tai Chiju postoji način da obnovimo energiju koju smo izgubili...

- Misliš - kao kad puniš baterije?

- Da.

- Kako se to radi?

- Postoje vežbe i tehnike disanja. Energija se obnavlja direktno iz Zemlje...

- Mama, čini mi se da to na šestom spratu ne može da funkcioniše...

Cezar

Školo, školo...

Sve je počelo krajem februara, kad sam Nešu odvela na kontrolu posle preležanih boginja. Uradiše mu na licu mesta deo sistematskog pregleda za školu, merenje visine i težine, "pa ti si idealan, gospodine"... Zakazaše vakcinaciju za 21. mart i dadoše nam papir na kome je još trebalo da udare pečat fizijatar, oftalmolog, ORL, stomatolog, logoped, pedijatar... I još pregršt uputa za laboratoriju. Jednog ponedeljka uputismo se u ranom zorom u laboratoriju, a zatim pronađosmo većinu stručnjaka koji napisaše svoju saglasnost da dete može u školu. Osim.... "Oftalmolog radi popodne!" - reče neljubazno sestra koja je bila u ordinaciji. "Dođite posle jedan!" Došli smo oko tri sata ponovo. "Dobar dan, mi zbog sistematskog pregleda za školu..." "Kod oftalmologa se zakazuje!" Zakazali su nam za 27. mart u 10 sati pre podne. Kasnije sam saznala da dom zdravlja NEMA oftalmologa, već da lekarka koja ima privatnu ordinaciju HONORARNO radi u domu zdravlja tri puta nedeljno. Roditelji su uputili inicijativu domu zdravlja da se, kao ranijih godina, sistematski pregled obavi organizovano. Odbijeni su uz obrazloženje da bi se na taj način remetilo pravo na izabranog lekara.

 

Juče sam, noseći s mukom sakupljene papire, otišla u školu da konačno upišem dete. Sekretar škole mi ljubazno reče: "Sada ćete ovu potvrdu iz doma zdravlja odneti ovde kod lekara da bi vam na osnovu nje izdao potvrdu za upis..." Treba li reći da je to još dva izgubljena sata...

 

Škole u centralnim beogradskim opštinama se bore za svakog đaka, tako kažu. Većina će ove godine upisati samo po dva odeljenja prvaka. Zar čitav postupak nije mogao da se organizuje u saradnji škola i domova zdravlja? Da li neko računa koliki je gubitak vremena i novca da bi se na ovakav način prikupila dokumentacija. Izračunala sam: pet odlazaka u dom zdravlja i tri odlaska u školu, sve u prepodnevnim časovima, dakle u radno vreme. Utrošak vremena po odlasku je minimalno tri sata. To iznosi 24 radna sata ili tri cela radna dana. Ali ko ovde još vodi računa o takvim sitnicama?

 

Imamo još zakazano testiranje kod psihologa i onda se nadam da će mi dete KONAČNO biti upisano u prvi razred osnovne škole.

Evropa

- Da li si znala da Evropa više nije u Srbiji? - upita me Neša.

- Kako to?

- Lepo. Otišla je.

Elektroni

-          Postoje zli elektroni, oni se nahvataju na onim žičicama i prave probleme u računaru.

-          Stvarno?

-          Da, onda isključiš računar, sačekaš da oni odu i ponovo uključiš.

-          Otkud znaš sve to?

-          Rekao mi  tata.

Igrica

- U mojoj igrici ima nekih veverica, prilično su ljigave...

- Šta to znači?

- Pa debele su i lelujaju se levo - desno kao puding... Ima jedna koja je brat onoj drugoj, i druga koja je brat prvoj... to jest onoj koja sam ja...

- A gde im je sestra?

- Nema je. Ranije su je imali, ali više je nemaju...

- Zašto?

- Zato što se oženila.

 

No pirates

- Mama, kada ćeš da iskopiraš onu igricu, obećao sam drugu?
- Nešo, ta igrica ne može da se kopira, ima zaštitu.
- Šta onda da radim?
- Pitaćemo tatu, možda on zna neki način…
- Neću da tata ide u zatvor!
- Znači, ako ja odem, svejedno ti je?
- Paaaa, znaš… tata mi nikad nije stavio password na kompjuter.