ZAVERENIK

VIZIJA 1

Iz tame najednom izbija svetlost

Jača od miliona galaksija;

Gledam je, ali ona mi ne smeta,

Od nje mi dolazi kratka poruka:

„Ko god želi da pronađe istinu,

Ona će sama da mu se otkrije.“

1.

Sve je jedno obično ništavilo,

Beskrajan prostor bez igde ičega,

Osim jedne male tačke svetlosti

Koja stegnuta ništavilom svetli.

Svetlost je usamljena i nesvesna,

Ali njeni spori i slabi zraci

Dodiruju se sa tim ništavilom

I lagano grade sitne čestice.

Zraci svetlosti raznose čestice

Daleko širom beskrajnog prostora,

Trenutak pre nego što su nastale

Nije isti kao posle nastanka –

Vreme postaje merilo zbivanja.

Sve se čestice haotično kreću,

A svaki sudar stvara energiju,

I dok vreme u nepovrat odlazi,

Puno čestica – puno energije.

Energija je u mnogo prostora,

Polako prilazi iskri svetlosti,

Njihov je prvi i jedini dodir

Izazvao bljesak – probudio svest;

Pred njom se ukazuje velik prostor,

Beskrajan i obavijen svetlošću,

Ispunjen česticama, energijom...

Svest odjednom počinje da razmišlja,

Interesuje je šta je to ona,

Dugo razmišlja i spoznaje sebe,

Saznaje da je slučajno nastala,

Ali zadovoljna je što postoji

I daje sebi konačno obličje;

Iznenada počinje da oseća

I spoznaje sav prostor oko sebe –

Čestice koje čine materiju,

Njihova kretanja i sudaranja,

Energiju koja iz njih nastaje,

A zatim se širi na mnoge strane,

Svetlost čiji je izvor samo ona,

Energiju koja u nepovrat odlazi –

Spoznajući sve to odjednom želi

Da promeni sav prostor oko sebe.

Zatim obuhvata svu energiju,

Materiju u beskrajnom prostoru,

I sve to upotpunjuje svetlošću,

Za mnogo vremena koje protiče

Izgrađuje dva suprotna svemira –

S jedne strane svemir od energije,

A sa druge svemir od materije

(Nalaze se jedan unutar drugog);

Svest potom, pored slučajnih pravila,

Postavlja zakon za oba svemira,

Umorna sebe naziva Arhitekta

I imenuje sve što je stvorila.