ZAVERENIK

LJUBAVNI I DRUGI JADI

Pre nekog vremena uspeo sam da sa vlasnikom jedne male privatne galerije dogovorim izložbu mojih odabranih slika. Vlasnici svih galerija pre njega su me odbili. Uredno sam im priložio katalog svojih odabranih slika, luksuzno štampan u pristojnom tiražu, ali moj problem je bio to što sam bio mlad i nepoznat. Čovek se razumeo u likovnu umetnost i rekao da me treba podržati. Dogovor je pao, pod uslovom da sav prihod od prodaje pripadne galeriji. O ovoj izložbi u kulturnom dodatku pisale su dnevne novine, događaj su propratile televizije, i za mene se raščulo.

Poželeo sam reprizu svega ovoga i u svom rodnom gradu. Jedina likovna galerija tražila je da se izložba dosta skupo plati unapred. Krenuo sam u potragu za sponzorima i sakupio dovoljno novca. Potraga me je dovela i u najuspešniju lokalnu privatnu kompaniju. Njen vlasnik je bio negde u inostranstvu i primila me je njegova sekretarica. Izgledala je kao Helena, moja najveća ljubav. Imala je dugu talasastu plavu kosu. Za razliku od moje najveće ljubavi nosila je očajle. Bila je dve godine starija od mene. Kolena su mi zaklecala. Ona je to primetila, prišla mi i ponudila me da sednem na fotelju. Rekao sam joj ko sam i ostavio joj zahtev za sponzorstvo. Zvala se Vesna i rekla mi da sam na dobrom putu da postanem umetnik. Nabacivala mi se onako kako to umeju zrele i iskusne devojke ili žene. Gledala me je upadljivo, njihala ramenima, ispuštala olovku na pód i saginjala se da je uzme kako bih joj video grudi... Nisam znao kako da se ponašam...

Na svu sreću naš kontakt je kratko trajao jer je naišao njen nadređeni i ona je otrčala za svoj sto da bi on mislio kako ona radi. Poslao sam neke drugove različitim poslovima u tu kompaniju narednih dana, da vidim da li će i njima da se nabacuje, i doznao sam da to nije činila. Vlasnik kompanije me je sponzorisao, a nju sam sreo i prvom prilikom nespretno je pitao da izađe sa mnom. Odgovorila mi je da trenutno nema vremena, da je prepisala moj broj telefona, da zna dosta toga o meni i da će zvati ona mene. Odlučio sam da čekam njen poziv i da izađem s njom; i da eventualno prekršim svoj zavet i probam bar jednu zrelu devojku. U međuvremenu sam održao izložbu i u svom gradu i ljudi su saznali da sam slikar.

Moj otac se svojevremeno uselio u nov stan, kupio nov nameštaj i nov automobil. Ja sam uvek kupovao novu odeću, nov televizor, nov kompjuter, nov telefon... Pa zašto bih onda bio sa polovnom devojkom ili ženom? Vesna je bila obična polovnjača. Lepa i zgodna, koketna i izazovna, očuvana, ali ipak polovnjača. Strašno je kako sam ja kao nezreo čovek doživljavao sve ovo. Ona je bila isto što i vojnik koji položi zakletvu kralju ili Republici a onda se preda neprijatelju. Doduše, japanski vojnici se nisu predavali. Digli su ruke u vis tek kad je car to izričito zahtevao od njih. Kako je to strašno. Bar za mene. Dati nekome zavet, obavezati se bračnom drugu pred zakonom i nekoliko svedoka, a onda sve to pogaziti. Ljudi koji pogaze sopstvenu reč gaze sami sebe. Svako ima svoje razloge i optužuje onog drugog, ali oboje su krivi. Bolje je ne stupati u brak ako je on u startu osuđen na propast.

Vesna mi se svidela. Napisao sam joj nekoliko nisam siguran koliko kvalitetnih ljubavnih pesama i poslao ih joj elektronskom poštom u njenu kompaniju. Ona je meni za uzvrat upućivala anonimne telefonske pozive. Samo bog i ja znamo kako sam se osećao kad sam je video da ulazi u moju zgradu. Isprva sam pomislio da dolazi kod mene. Ali jedna od mojih susetkinja, koja me nije organski podnosila, obična prostakuša, žena još većeg prostaka i majka dve kćerke prostakuše, bila je njena bliža rođaka. Znao sam da će da joj ispriča svašta o meni. Kad sam je nakon toga prvi put sreo ponašala se kao da je ugledala duha. Osetio sam da me se plaši. Sve više me je izbegavala. A ja sam sve više ludeo za njom. Potrudio sam se da saznam ponešto o njoj i u toj potrazi naišao na njenog bivšeg muža. Kako me je to pogodilo. Bio je to jedan običan ljudski ološ, kao i većina muškaraca. „Ti si joj pisao pesme“, rekao mi je, pored ostalog, smejući se kao lud, „a ja sam je tucao kao kučku!“ Dobio je pesnicu u bradu i koleno među noge. Jeftino je prošao s obzirom na to da je srušio sav moj svet ideala.

Poslednji put kad sam vodio ljubav sa jednom šesnaestogodišnjom  Aleksandrom setio sam se šta mi je rekao Vendin bivši muž. Ubrzao sam ljubavni ritam šapućući sve glasnije i glasnije: „Tucao sam je kao kučku.“ Vukao sam je za kosu i šamarao, ni sam ne znam zašto. Ona je vrištala, a ja sam kipeo od besa. I naša veza je pukla bez ikakvog konkretnog razloga. Po ko zna koji put postao sam vuk samotnjak spreman za napad na novu lovinu.

To kratko vreme koje sam proveo kao samac brzo je prošlo. Kada sam sâm obično sam ljubomoran na sve momke koji imaju devojke. Jedan moj drug i ja jednog dana smo šetali kroz gradski park. Na jednoj klupi sedeli su momak i devojka. U tom trenutku sam bio toliko ljubomoran na njega da sam izvršio nuždu na najbliže drvo nedaleko od njihove klupe. Ubio sam im romantiku. On se smejao kao blesav, bez obzira što je i on činio slične stvari. Bolovao je od manije mokrenja po stambenim zgradama. U koju god zgradu da uđe, u svoju, kad bi dolazio kod mene ili išao negde drugde, obavezno je mokrio na najprometnijem mestu u hodniku ne brinući o tome da li će ga neko videti. I on je bio kao neki umetnik, slikao je, ali još uvek nije održao izložbu svojih slika...