ZAVERENIK

SVE ZBOG JEDNE ANE

{ 23:59, 21.5.2008 } { 1 Komentara } { Link }

Moji drugovi Niko, Peko i ja bili smo odrasli ali emotivno nezreli. S vremena na vreme smo sva trojica, a češće po dvojica, odlazili u najbliži Internet kafe, u početku s ciljem da isprobamo najnovije video igre koje bismo kasnije igrali kući na kompjuteru, a kasnije zbog Ane, sedamnaestogodišnje devojke čiji je otac bio vlasnik pomenutog lokala. Brojni njeni vršnjaci tu su dolazili upravo zbog nje. Niko i ja ili Peko i ja najčešće smo igrali simulaciju fudbala. Sva trojica smo, inače, dobri poznavaoci evropske i svetske fudbalske lige. Da bismo je zasmejali, igrali smo fudbal tako što je svako sam sebi davao golove. Rezultat bi do kraja te fiktivne utakmice znao da bude i 30:30. Izazivali smo salve smeha kod svih prisutnih. Jedanput je Peko išamarao jednog sedamnaestogodišnjaka zbog toga što nam je rekao da smo obojica moroni.

Uglavnom, od nas trojice, Ana je bacila oko na mene. Razmenjivali smo poglede i komunicirali govorom tela. I pored svojih godina, bila je prilično stidljiva u odnosu sa muškarcima, što me je navelo na to da zaključim da je još uvek devica. No bila je starija nego što to meni odgovara. Viđala me je sa Hanom, ali je ipak flertovala sa mnom. I ne samo to. U njen lokal je često svraćala njena najbolja drugarica, kojoj ni ime nismo saznali. Toliko je bila odbojna prema muškarcima. „Ja nemam ime!“, odgovarala je svakome ko bi je pitao kako se zove. Ljubila je Anu u usta i, uopšte, ponašale su se dosta intimno. Ljubomorni Peko je govorio kako su njih dve lezbejke i kako ne može da zamisli da jedna drugoj mogu da pružaju oralni seks. Jednom prilikom mi je Ana, u društvu svoje najbolje drugarice, ili partnerke, šta god, rekla da joj popušim onu stvar. Ja sam joj odgovorio da odemo u najbližu sobu, ostanemo sami, pa da onda vidimo ko će kome da popuši. Svi su se nasmejali. Bio sam užasno besan.

Iz tog razloga sam je jedne večeri krajem januara, sretnuvši je u jednom kafeu, pošteno izvređao. Prvo smo nas trojica ludaka prosuli po stolu šećer u prahu i ušmrkavali ga kao da je kokain. Zatim, nakon nekoliko ispijenih piva i viskija, ja sam Ani i njenoj drugarici rekao da su lezbejke, da nemam nameru da delim žensku sa lezbejkom, da jedna drugoj ližu svaki dan, da bi i jedna i druga bile mnogo lepše kad bi im penis rastao na čelu, ili da bi jedna od njih dve trebalo da bude muškarac, da ih se toliko gadim da im ne bih mokrio po licu, da ne bih imao ništa protiv da upražnjavaju oralni seks sa psima... I jedna i druga su plačući napustile lokal.

Sutradan uveče, Hana i Niko su bili kod mene. Pozvonio je telefon. Javio mi se dežurni policajac rekavši mi da imam prijavu i da dođem na informativni razgovor u stanicu. Obukao sam se u crno, kao satanista, stavivši pentagram oko vrata i, ostavivši u stanu svoju maloletnu devojku i jednog od dva najbolja druga sasvim same, odazvao se pozivu. Ispričao sam dvojici policajaca sve o svom odnosu sa Anom, vređajući i nju i njenu bezimenu drugaricu. Priznao sam im sve, čak i ono što nisam rekao i uradio. Jedan od policajaca je bio prilično drzak. Rekao mi je da zna da sam pedofil i pitao me: „Šta ćemo sad?“ Ja sam se samo nagnuo u stranu i prdnuo na stolicu kao konj. „Da sam je tucao“, odgovorio sam mu, „nikad me ne bi prijavila.“ – „Ti nisi normalan!“, ponovio mi je po ko zna koji put. „Jesi li ti u nekoj sekti? Zašto se tako oblačiš?“ – „Ti nikada nećeš moći da priuštiš sebi to da određuješ kako ću se ja oblačiti.“

Policajci su me saslušali, obavili svoj posao i pustili me kući. Tamo me je čekala Hana sa mnoštvom pitanja vezanih za razloge zbog kojih me je policija pozivala na razgovor. Sutradan sam završio kod sudije za prekršaje, da bih neki dan kasnije platio odštetu za nipodaštavanje Anine ličnosti. Plaćajući kaznu blagajniku, izgovorio sam ovu rečenicu: „Evo, plaćam kaznu zbog toga što je Ana prljava lezbejka zaražena herpesom, koja svaki dan liže svojoj partnerki, a meni se gadi u tolikoj meri da joj ne bih ni mokrio po licu!“ Sud mi je zabranio da joj se na neodređeno vreme približavam na ne manje od pedeset metara.

Nekoliko dana kasnije ponovo sam imao posla sa policijom. Tada se sin jedne babe koja u svoj stan nije ugradila interfon vratio sa višegodišnje robije. On je odvalio ulazna vrata. Nekako se potrefilo da se ja zateknem na tom mestu u to vreme. Pošto moje ubeđivanje nije urodilo plodom, potukao sam se s njim, sa bivšim robijašem, prevejanim kriminalcem, čovekom daleko jačim od sebe. Naneli smo teške telesne povrede jedan drugome i kad je naišla policijska patrola bili smo mokri od krvi. Svi primitivni žitelji moje zgrade bili su na njegovoj strani, dok su čuvari reda bili nepristrasni. Pred licem zakona on je prošao gore od mene. Ulazna vrata od stambene zgrade do daljnjeg su ostala razvaljena. A ja, čovek koji se nikad nije bavio kriminalom, postadoh poznat policiji kao neko koga se treba čuvati. Razljućen svim ovim, redovno sam flomasterom pisao na ulaznim vratima: „Ua robijaši!“ I koliko god da su robijaši brisali ovaj grafit, ja sam ga uvek iznova i iznova ispisivao.

{Pošalji komentar }