ZAVERENIK
Moj bivši najbolji drug
{ 16:34, 21.5.2008 }
{ 0
Komentara }
{ Link }
Čovek poznih dvadesetih godina u suštini je veoma zanimljiva osoba. Pored toga što mu se srce cepa za svaku paru koju potroši, i što je maltene uvek zauzet nekom obavezom, on tvrdi, i duboko je uveren u to, da je u prošlom životu bio niko drugi do Johan Volfgang Gete.
- Gorane, ti si zaista jedinstven slučaj - rekoh mu dok smo jednom koračali ulicom. - Bio bi veoma zanimljiv nekom kliničkom psihologu koji proučava reinkarnaciju duše.
- Zašto? - bunio se on.
- Vidiš, svi ljudi koriste reinkarnaciju duše za napredovanje. Ako si ti bio Gete, onda ispada da je jedino ti koristiš za nazadovanje.
- Ne razumem. Zašto misliš da ja ne mogu da budem Gete?
- Zamisli da si u nekom od prošlih života zaista bio Gete, najveći genije svoga doba, a onda se rodiš kao sasvim običan čovek, kao prosečan pisac koji umišlja da je veliki umetnik. Ne verujem da je tako nešto uopšte moguće. Tu nema nikakve logike. Trebalo bi da posle svake smrti i svakog novog rođenja budeš sve inteligentniji, pametniji i prosvetljeniji, a ne da posle života provedenog kao genije budeš prosečan.
Goran je bio najveći megaloman koga sam ikada sreo. Iako je objavio jedan roman sa tematikom iz svog zavičaja, i to bez izdavača, zapravo štampao ga je u sopstvenom izdanju, ljudima kojima se predstavljao kao prosvetljen spisatelj govorio je, u svom prepoznatljivom maniru, kako je smisao njegovog života u tome da “malim ljudima”otvori oči, da ih prosvetli, da ih uzdigne na viši nivo svesti, da ih svojim tekstovima izvede na pravi put i uputi ka višim sferama; dok se realno nalazio daleko ispod proseka. Čak me je jednom prilikom pitao da li sam se oduševio čitajući njegovu knjigu. Na poleđinu pomenute knjige stavio je jednu moju rečenicu, koju je bez mog odobrenja prisvojio i predstavio kao svoj književni kredo. Zato mu se svetim ovim blogom.
Dok smo polemisali naišli smo na majku sa malim detetom. Dete je bilo strašno lepo i odeveno gotovo kao ja kada sam bio mali. Dečak je vukao, vezan za kanap, mali dečji automobil.
Na pomenutog dečaka verovatno niko ne bi ni obratio pažnju da se dva psa osrednje veličine, otrgnuvši se od svojih vlasnika, nisu zaustavila nedaleko od njega. Koketna kučka “bežala” je od uspaljenog psa. Najzad, odlučivši da mu se poda, zaustavila se pored dečaka naslonivši prednje noge na autić. Pas se popeo na nju brzinom munje. No izgleda da je bio mlad i neiskusan, i da nije pogodio ono na šta je ciljao. To je razljutilo kučku i ona poče da se otima. Njihovi neujednačeni pokreti pomeraše autić napred-nazad. Dečak zaplaka. Majka ga je držala za ruku, ali nije reagovala. Prolaznici se smejaše na sav glas.
Ovo sad nema veze sa temom, ali nema veze.
Njegova najbolja pesma zvuči ovako:
Ko ne voli poeziju
od Gorana Usrajca
može da mu sisa đoku
i obliže jajca.
- Gorane, ti si zaista jedinstven slučaj - rekoh mu dok smo jednom koračali ulicom. - Bio bi veoma zanimljiv nekom kliničkom psihologu koji proučava reinkarnaciju duše.
- Zašto? - bunio se on.
- Vidiš, svi ljudi koriste reinkarnaciju duše za napredovanje. Ako si ti bio Gete, onda ispada da je jedino ti koristiš za nazadovanje.
- Ne razumem. Zašto misliš da ja ne mogu da budem Gete?
- Zamisli da si u nekom od prošlih života zaista bio Gete, najveći genije svoga doba, a onda se rodiš kao sasvim običan čovek, kao prosečan pisac koji umišlja da je veliki umetnik. Ne verujem da je tako nešto uopšte moguće. Tu nema nikakve logike. Trebalo bi da posle svake smrti i svakog novog rođenja budeš sve inteligentniji, pametniji i prosvetljeniji, a ne da posle života provedenog kao genije budeš prosečan.
Goran je bio najveći megaloman koga sam ikada sreo. Iako je objavio jedan roman sa tematikom iz svog zavičaja, i to bez izdavača, zapravo štampao ga je u sopstvenom izdanju, ljudima kojima se predstavljao kao prosvetljen spisatelj govorio je, u svom prepoznatljivom maniru, kako je smisao njegovog života u tome da “malim ljudima”otvori oči, da ih prosvetli, da ih uzdigne na viši nivo svesti, da ih svojim tekstovima izvede na pravi put i uputi ka višim sferama; dok se realno nalazio daleko ispod proseka. Čak me je jednom prilikom pitao da li sam se oduševio čitajući njegovu knjigu. Na poleđinu pomenute knjige stavio je jednu moju rečenicu, koju je bez mog odobrenja prisvojio i predstavio kao svoj književni kredo. Zato mu se svetim ovim blogom.
Dok smo polemisali naišli smo na majku sa malim detetom. Dete je bilo strašno lepo i odeveno gotovo kao ja kada sam bio mali. Dečak je vukao, vezan za kanap, mali dečji automobil.
Na pomenutog dečaka verovatno niko ne bi ni obratio pažnju da se dva psa osrednje veličine, otrgnuvši se od svojih vlasnika, nisu zaustavila nedaleko od njega. Koketna kučka “bežala” je od uspaljenog psa. Najzad, odlučivši da mu se poda, zaustavila se pored dečaka naslonivši prednje noge na autić. Pas se popeo na nju brzinom munje. No izgleda da je bio mlad i neiskusan, i da nije pogodio ono na šta je ciljao. To je razljutilo kučku i ona poče da se otima. Njihovi neujednačeni pokreti pomeraše autić napred-nazad. Dečak zaplaka. Majka ga je držala za ruku, ali nije reagovala. Prolaznici se smejaše na sav glas.
Ovo sad nema veze sa temom, ali nema veze.
Njegova najbolja pesma zvuči ovako:
Ko ne voli poeziju
od Gorana Usrajca
može da mu sisa đoku
i obliže jajca.
{Pošalji komentar }
{ Prethodna strana } { Strana 29 od 150 } { Sledeća strana }
O blogu
Home
Moj profil
Blog Arhiva
Foto album
RSS
Podcast
Blog Hosting
Novo objavljeno
Tipološka opredelba na ženata u krevetOčajnice
Najgluplji komentari sa Interneta
Danas sam bio nešto mnogo besan
BOSANSKI HOROSKOP
Kategorije postova
Blog Prijatelji
A620LetecaCirkusantkinja
Almsivi