ZAVERENIK

Kakav odvratan dan!

19 maj 2008. Juče je padao grad veličine oraha i uništio drveće po Singidunumu. Danas ceo dan opada mlado i zeleno lišće, a ulice su prljave kao štala. Jedino je lepo to što je ponegde, recimo na nekim ulicama na Zvezdari, procvetala „crna lipa“, ona koja obično prva procveta. Imao sam takav osećaj, bojim se da na grešim, da je iz svake zgrade pored koje sam danas prošao izbijao smrad bolnice, i to duševne bolnice, smrad buđi i memle, smrad raspadanja i propadanja. Nebo oblačno, kao da najavljuje reprizu bombardovanja ledom od juče, a vrućina nepodnošljiva. Prošle godine u ovo vreme Kitonja Šerifagić pobedio je na Evroviziji i danas je a i ovih će dana cela Evropa biti u Beogradu. Možda su baš zato danas ulice bile pune policajaca koji su se ponašali skoro kao 90-tih. Bio sam sâm, trebalo je da se sretnem sa jednim drugom „kod konja“ i žurio sam kao sumanut. Kad ispred mene izleće policijska patrola: jedan policajac čobanin (vidi mu se po faci da je neki ovčar) i urbana policajka (možda rođena Beograđanka). „Dobar dan, građanine“, veli ona zapovedničkim glasom. „Ličnu kartu molim.“ Ja joj dam svoju jugoslovensku ličnu kartu.  Ona je otvara, pregleda, proverava... Traži da izvadim sve stvari iz džepova. (Setih se kako su nas pre samo osam godina pretresali i ponašali se kao stoka, a kako sada moraju da traže da sami ispraznimo ruksake.) Ja velim da je džep turska reč i iz ruksaka izvadih novčanik i mobilni telefon. Zatim sledi pitanje da li sam osuđivan. Ja velim da jesam 1999. i 2000. zbog toga što sam nosio majicu sa pesnicom na kojoj je pisalo OTPOR i zato što sam pišao na plakate SPS-a i JUL-a i na postere pokojnog Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Policajka se blago nasmeja i upita me da li sam osuđivan skorije. Ja velim da nisam, mada je možda i trebalo da budem. „Zašto?“, uporna je ona. „Zato“ - velim ja – „što sam puno puta učinio ozbiljno krivično delo, a i danas ću ga učiniti“ – „Kakvo krivično delo?“ – „Pa upravo danas ću otići u javnu kuću i platiti qurvi za sex, jer drugačije ne mogu doći do sexa, jer sam ružan i jer me niko neće. Ima za 50 € da je tucam uzduž i popreko.“ – „Tebi nije dobro!“ – „Nije, i šta ćeš da uradiš po tom pitanju!“ Ona spomenu nekakvu bolnicu i ja joj odgovorih da sam već bio po duševnim bolnicama i da mi nijedan psihijatar ne može pomoći, te da za mene postoji samo jedan lek: metak u glavu. A onda izvadih pentagram, koji nosim oko vrata, sastavih palac i kažiprst desne ruke a ostale prste ispružih; stavih ruku na čelo i spustih je na levo rame uz reč – „Potentia“ – zatim je stavih na desno rame uz reč – „Sapientia“ – i vratih je na čelo izgovarajući – „Amor“. Zatim sastavih obe ruke i izgovorih: „Ave Lucifer!“ Policajac čobanin, verovatno papučić svojoj dragoj ženici, sve vreme ćuti, a policajka mi reče, zapravo zamoli me, da ubuduće biram reči kad razgovaram sa uniformisanim licima, a ja joj na to odgovorih da me uniformisana lica uopšte ne zanimaju, da ne želim da razgovaram sa njima, da su mi se popeli na glavu od decembra 1995. do decembra 1996. dok sam služio mizernu, jadnu i bednu jugoslovensku vojsku, kao i u proleće 1999. kad sam bio mobilisan za vojnu intervenciju NATO pakta protiv svoje volje, te da ne bih ni razgovarao sa njima da me nisu zaustavili. Rekoh im da oni nisu nadležni za mene, jer ja nisam njihov državljanin, da imam jugoslovensko državljanstvo, odnosno ličnu kartu u kojoj piše Savezna Republika Jugoslavija, i da ako hoće bilo šta od mene – neka kontaktiraju ambasadu SRJ. Ona mi vrati ličnu kartu i reče: „Slobodan si!“ – „Naravno da sam slobodan, čim obožavam Lucifera!“ Ave Lucifer!