ZAVERENIK

1. maj 2001. i veliki prasak negativne energije

Negde iza polovine aprila, oko Hitlerovog rođendana, koga su javno obeležavali i proslavljali do glave ošišani neonacisti širom sveta, sukobljavajući se sa policijom na ulicama, negde na Internetu pronašao sam sve njegove slike. Bili su to uglavnom akvareli, amaterski radovi, pejzaži, zamkovi, motivi starih zgrada, mrtve prirode, enterijeri i prizori sa ulice na kojima takođe dominiraju zgrade, crteži koji otkrivaju veliki talenat za arhitekturu. Znao sam da Hitlera svojevremeno nisu primili na studije slikarstva, ali i da ga nisu odbili za stalno, već za neko vreme, preporučivši mu da konkuriše nekom drugom prilikom ili da upiše arhitekturu. Ali on nikada više nije pokušao i celoga života je sa sobom vukao taj svojevrsni umetnički poraz. U svakom slučaju čovek je bio talentovaniji za arhitekturu od mene i od većine mojih kolega sa arhitektonskog fakulteta. Sa dubokom pažnjom studirao sam njegova likovna ostvarenja na kojima kao što rekoh dominiraju zgrade, kao dugotrajna dela ljudskih ruku, dok su ljudi prikazani kao bezlične siluete, kao jedan prolazan i nepovratan trenutak, kao nešto beznačajno; što su zapravo i bili. Pokušao sam da proniknem u trenutak kada su te slike nastajale i učinilo mi se da vidim mladog i siromašnog beskućnika Adolfa Hitlera, čoveka bez porodice, sa mračnom prošlošću i bez budućnosti, kako štedljivo nabacuje akvarel boje sa dosta vode koje se razlivaju po njegovim delima koja ga nadživeše i dođoše do mene danas. Inspirisao me je da se okrenem više ka slikanju pejzaža i fasada zgrada nego mrtve prirode i ljudskih portreta. Dani su postajali sve duži i topliji i često sam odlazio u prirodu da pravim skice za neke svoje buduće slike. Sve češće sam boravio na ulici, gde bih sedeći na klupi crtao fasade starih zgrada, a onda ih po povratku kući pretvarao u slike. Bio sam kao opsednut.

One noći kada satanisti proslavljaju Valpurgijsku noć i orgijaju kao nikada u toku godine sanjao sam kako vodim ljubav sa jednom drugaricom iz školskih dana, i baš kada bacih pogled na njeno međunožje – na vagini joj ugledah plikove koji pukoše, a ona se cela za tren oka pretvori u blato. I kada sam se probudio osetio sam da me nešto steže i davi. Da, bio sam budan i potpuno svestan, i nešto me je zaista stezalo. Borio sam se protiv tog nečeg koliko god sam mogao i uspeo sam da ga oteram. To nešto nevidljivo vratilo se još dva puta i najzad kad je dobilo crnu boju i kad sam ga zadnji put oterao nije me više napadalo. Voleo bih da sam sanjao, ali bio sam budan.

Ceo taj prvi maj bio mi je naopak. Radnici u celoj Evropi, a i šire, proslavljali su Praznik rada, a ja, nezapošljeni arhitekta i umišljeni slikar, goreo sam od zla i negativne energije.

(Sa osmehom preko celog lica setim se kako su me kao tinejdžera satanisti vrbovali za članstvo u svojoj sekti i kako sam im ja odgovorio da mi se i hrišćanstvo neizmerno gadi upravo zbog krvi koju je jevrejski bog tražio od „svog naroda“, te da pravom bogu ne treba ničija krv, jer pravi bog nije bednik kao četvoronožni predatori koji se hrane strvinama i svežom krvlju; i kako sam se, da bih ih uverio u sve to, pred njima isekao žiletom i demonstrativno se pomokrio na sopstvenu krv govoreći im da mokrim na svačiju krv; i kako su mi oni tada rekli da nisam za njih i da me nikada neće primiti u svoje redove.)

Prvo sam pre podne vozio bicikl. U nekim ulicama bila je obnavljana horizontalna signalizacija. Ostali su nezavršeni poluofarbani pešački prelazi ograđeni saobraćajnim preprekama. Neke od tih prepreka su mi smetale, ja sam poželeo da padnu – i istog trena kada sam ja to poželeo i u šali mahnuo desnom rukom one su zaista pale. I to se ponovilo nekoliko puta naočigled zabezeknutih prolaznika. Negde podalje odatle ležao je sveže zgaženi golub. Ja sam sišao sa bicikla i fotografisao ga svojim digitalnim foto aparatom. U kompjuteru sam imao pravu kolekciju takvih fotografija i ova je bila samo jedna od hiljada sličnih, ali prolaznicima je to delovalo pomalo morbidno i javno su negodovali. Nastavio sam dalje. Jedan motorciklista me je pretekao očešavši mi nogu, ja sam poželeo da ga udari najbliži automobil i to se dogodilo. Čovek nije poginuo ali se ozbiljno povredio. Od svih učesnika u saobraćaju samo ja sam ostao nezainteresovan ponašajući se kao da se ništa nije dogodilo.

Nastavio sam da vozim bicikl. Ali nisam vozio besciljno, kako bi neko očekivao, već sam otišao pravo kući.

Izašao sam napolje i sâm se pešice zaputio prema obližnjem jezeru. Neki čovek je čekajući gradski autobus čitao novine šetkajući se u krug i baš kad sam pomislio da će zgaziti nekog nervoznog momka mojih godina to se i dogodilo. Izbila je žučna svađa između njih dvojice, autobus je naišao i oni su ušli unutra. On je krenuo, ja sam pomislio da đe pomenuti autobus udariti u jedan parkirani automobil i to se i dogodilo. Pomislio sam kako će jedan stariji invalid pasti sa štaka i to se dogodilo. Ljudi su pritrčali da mu pomognu a ja sam nastavio kao da se ništa nije desilo. Pomislio sam kako će jedan pas lutalica ujesti jednu devojku za nogu i to se dogodilo. Pogledavši u jedan izlog sa odećom pomislio sam da će jedna čizma pasti sa police i to se dogodilo. Pomislio sam kako će se u gradskom parku poklati dva suparnička čopora pasa lutalica i to se dogodilo čim sam ušao u park. Pomislio sam da će jedan dečak pasti sa bicikla a jedna devojčica sa rolera i to se i dogodilo. Na periferiji sam pomislio kako će jedan automobil zgaziti mačku i to se i dogodilo. Nadomak jezera pomislio sam da će neko dete koje bezbrižno liže sladoled i ne vidi dalje od nosa upasti u otvoren šaht i to se dogodilo. I najzad, na samom jezeru, niko se nije kupao jer je voda bila hladna, ali neki pijani momci na jednoj obali nedaleko od mene su se nešto sporečkali, pogurali, ja sam pomislio da će upasti u vodu, pogledao sam u njih, škljocnuo prstima – i oni su zaista upali u jezero. Neki usamljeni pecaroš je video šta sam uradio prstima i prekrstio se uplašeno me pogledavši. A ja sam se samo grohotom nasmejao.

Izgubio sam se u obližnjoj borovoj šumi, stavio očajle za sunce trudeći se da nikoga ne gledam i ništa ne pomišljam. Ali najednom me je uhvatio neopisiv strah od smrti. Više od same smrti uplašio sam se gde ću se ponovo roditi. Užasavala me je pomisao da bih se mogao roditi u nekoj lupeškoj zemlji, u nekoj zatucanoj sredini od nekih neobrazovanih roditelja, i da bi mi moglo biti gore nego sada. Na opalim i osušenim borovim iglicama ugledao sam malo jaje od neke divlje ptice koju je kljunom probila i svu njegovu sadržinu pojela neka druga ptica. I tada sam pomislio kako ja uvek kada pržim omlet očistim jaja od petlove sperme, i kad već radim tako nešto, zašto uopšte jedem meso koje je puno mokraćne kiseline, da ne kažem pišaćke; i da li uopšte ima smisla disati i udisati vazduh kada milioni ljudi prde svake sekunde. Uhvatio me je taedium vitae, odvratnost prema životu u najgorem smislu te reči. Izašavši iz prirode naišao sam na prve kuće i trudeći se da ne gledam ni u koga, odnosno da gledam kroz ljude kao da su od stakla, pomislio sam kako se svi susedi međusobno poznaju, i tako kuća do kuće, i sused do suseda, poznaje i susedov sused susedovog suseda, svaki bi sused mogao upoznati susedovog suseda sa jedne strane kuće sa susedovim susedom sa druge strane kuće, i teoretski ljudi koji žive na obodima Beograda trebalo bi da poznaju ljude koji žive ovde u okolini Subotice i sve do granice sa Mađarskom, a odatle sve dalje do snežnih ravnica daleke Laponije.

Nije mi preostalo ništa drugo nego da po povratku kući sednem za kompjuter, preselim se u virtualni svet video igara, da postanem Tommy Vercetti, ubijam policajce i uništavam automobile u trodimenzionalnom nacrtanom Majamiju. I kada sam ubio već otprilike hiljadu policajaca nailazi Helena. Budući da moji roditelji nisu bili tu i da se za neko vreme neće vratiti spolja, nas dvoje odlazimo u kupatilo, u kadu punu vrele vode. Ja joj pričam sve što sam danas doživeo i ona puca od smeha. Pribija se uz mene, grli me i grebe po leđima, steže me uz sebe, kao da želi da se sjedini sa mnom. Prevruće nam je, znojimo se kao životinje. Na kraju se tuširamo ledeno hladnom vodom, zatvaramo sve pore na koži i osećamo se kao da smo se tek rodili. Odlazimo u moju sobu. Helena leže na stomak, a ja na nju. Ulazim u nju otpozadi, polako, zatim sve brže i brže. Vodimo ljubav jako dugo, držimo se za ruke i oboma nam je jako lepo i prijatno. Interfon zvoni, ja joj na brzinu svršavam po leđima i zadnjici demonstrativno uzvikujući: „Pišam na pola sveta, jer mi druga polovina ne smeta!“ Helena puca od smeha, ja onako nag podižem slušalicu u predsoblju i otvaram vrata od zgrade roditeljima koji treba da se popnu na četvrti sprat. Helena i ja se za to vreme oblačimo i prelazimo u dnevnu sobu. Otac i majka nas zatiču kako gledamo televizor nemajući pojma šta se do malopre događalo. Pada veče, majka zove Helenu telefonom i ja je ispraćam kući, jer ona sutra rano mora u školu.