ZAVERENIK

SLATKE DEVOJČICE

Krajem avgusta još uvek je bilo lepo vreme. Nensi je poslednjeg avgustovskog vikenda došla kod mene sa svojom kučkom, rasnim nemačkim ovčarom, najboljom drugaricom Hanom i zahtevom da ih vozim na obližnje jezero. Moj mačak je kidisao na kučku osetivši da mu neki četvoronožac ugrožava teritoriju. On je bio potpuno svestan činjenice da ima četiri noge, no ja bih smeo da se kladim sa bilo kim da je ozbiljno psihički oboleo i da je umislio kako pripada ljudskom rodu. Kučka je bežala od njega, krijući se iza Nensi, i mačak je postajao sve nasrtljiviji. Morali smo da je izbacimo na terasu da bismo ga smirili.

Nensi mi je sve vreme postavljala dečja pitanja, a Hana se smejuljila i zaljubljeno me odmerala. Imala je petnaest godina i svakako je bila zrelija od Nensi. Bila je i slobodnija. Pričala mi je kako su njih dve sinoć sa žice iz nečijeg dvorišta skinule dva para ženskih gaća. Jedne su bacile u lice prodavcu u kiosku, a druge u tanjir nekom čoveku koji je jeo picu na terasi najposećenije picerije u kraju. Nensi je za to „nedelo“ optuživala Hanu, a Hana Nensi. Smejali smo se kao ludi. Tada joj je Nensi rekla da sam ja veoma zabavan i zamolila me da uradim nešto smešno.

Nisam se mnogo premišljao. Uzeo sam mobilni telefon i pozvao policiju rekavši da hoću da prijavim ubistvo. Glumio sam uznemirenost i dežurni policajac mi je kazao da se smirim i polako mu objasnim o čemu se radi. „Neki komarac mi je zujao oko glave“, rekao sam mu, „nervirao me je i ja sam ga ubio. I sad osećam grižu savesti i želim da prijavim ubistvo.“ – „Sačuvaj bože“, reagovao je on. „Zašta sve ljudima služi telefon.“ Nensi i Hana su prsle od smeha. Zatim sam pozvao vatrogasce i povikao: „Upomoć! Požar! Zapalile su mi se dlake između nogu!“ Devojčice su se opet nasmejale. Sledeći poziv uputio sam Hitnoj pomoći. Dežurna medicinska sestra pitala me je šta me muči. „Muči me miš!“, odgovorio sam joj. „Ušao mi je u kuću i po ceo dan trči po parketu i užasno me nervira! Kad bih ga uhvatio ubijao bih ga satima! Dođe mi da zapalim kuću!“ Njih dve su se uhvatile za stomak. Utom je zazvonio fiksni telefon. Devojčice su pomislile da me je ulovila policija i uplašile su se. Bio je to samo neki čovek koji je pogrešio broj. Ali ja sam mu odgovorio da je dobio pravi broj, te da sam provalnik koji je iz dosade podigao slušalicu. On mi je zapretio policijom i ja sam mu odgovorio da od ovog trenutka imam pola sata vremena da pobegnem pre nego što dođe patrola. Bio je to jedan od mojih omiljenih štosova. Tako sam uvek maltretirao ljude koji pogreše broj. Da li je tog dana policijska patrola otišla na nečiju adresu to ne znam, ali znam da sam nekoliko puta od policajaca na ulici u prolazu čuo kako su imali više lažnih dojava o provalama i kako oni nisu okačeni na čiviluk da ih skida kad ko hoće. Nensi i Hana nisu mogle da prestanu da se smeju.

Rekao sam im da je dosta i da idemo na jezero. One su nestrpljivo izašle na ulicu mnogo pre mene. Stajale su pored automobila mog oca i svađale se sa nekim momkom na koga je lajala Nensina kučka. Rekle su mi da im je dobacio nešto što ih je uvredilo. Ja sam se u deliću sekunde spremio za borbu, otvorio gepek i naredio mu: „Ulazi unutra!“ On se stresao od straha. „Jesi li me čuo?! Ulazi sâm u gepek, nemoj da te ja ubacujem na silu!“ – „Nisam im ništa uradio“, pravdao se on. Hana mu je krvnički udarila šamar. Puklo je toliko jako da sam siguran da ga je mnogo bolelo. Neostvareni manijak je podvio rep i jedva se uzdržavajući da ne zaplače ostavio nas iza sebe.

Očev crveni golf novije generacije uspešno se probijao kroz užasnu saobraćajnu gužvu. Nensi i Hana su dobacivale prolaznicima na trotoaru sve i svašta, a kučka je lajala. Ja mnogo volim da putujem i malo sam ih vozio po gradu.

Jezero je bilo puno kupača. Zapalili smo logorsku vatru na za to dozvoljenom mestu na obali, igrali se pored vatre, a zatim se bacili u vodu. Sa nama se kupala i kučka. Hana je bila sva uspaljena. I bezobrazna. U nekoliko navrata pokušala je da mi skine kupaće gaće. Prisutni kupači negodovali su zbog toga što se jedan odrastao muškarac tako slobodno upušta u igru sa maloletnicama. Jedino rešenje bilo je bekstvo u dublju vodu pošto je ona bila neplivač. Nensi i ja otplivali smo daleko od obale. I njoj i meni činilo se da na ovom malom jezeru ima mnogo više ljudi nego što ono može da ih primi.

U grad smo se vratili pred veče. Ostavio sam devojčice u centru grada, jer su tako zahtevale. Kako su se udaljavale od mene okretale su se i kreveljile mi se. Vikale su naočigled prolaznika: „Nensi te voli!“ – „Hana te voli!“ – „Nensi te voli!“ – „Hana te voli!“ – „Nensi!“ – „Hana!“ – „Nensi!“ – „Hana!“ I tako unedogled.

Sutradan je Hana sama došla kod mene, kao i dan kasnije. Izašli smo u grad, prošetali, posetili dva kafića, popričali... Držao sam je za ruku i poljubio nekoliko puta. Bili su joj to prvi poljupci. Osetio sam da nema nikakvog iskustva. Ona je postala moja nova devojka.