ZAVERENIK

Vincent van Gogh – SAM PROTIV SEBE

Zašto su svi veliki stvaraoci bili tako nesrećni? Da li je stvaralačka energija univerzuma toliko jaka kada se izliva u trenucima nadahnuća, da potresa i zbunjuje i um i telo?... Vinsent van Gog, neshvaćen za života, slavan posle svoje smrti, pravi je primer za to.

„Ja ne pokušavam da naslikam ono što mi je pred očima”, rekao je jednom prilikom, „već se služim bojom da njome silovito izrazim sebe.”

Van Gogovo slikarstvo je na sebe preuzelo misiju da izrazi ljudsku dramu, pravu moru postojanja. Rođen je 30. marta 1853. godine u malom holandskom selu blizu belgijske granice. Vinsent je bio najstarije od šestoro dece protestantskog pastora Teodora. Ali on nije bio zaista prvo dete. Dečak nazvan Vinsent bio je rođen mrtav istog dana, 30. marta, 1852. godine. Tačno godinu dana kasnije rodio se genije – Vinsent van Gog.

Vinsentov brat Teo odigrao je posebnu ulogu u njegovom životu. Većina od van Gogovih slika stvorena je zahvaljujući bratu koji ga je podržavao novčano i moralno čitavog života. Teo je bio njegov dobrotvor.

Veliki umetnik i stvaralac (800 slika i 850 crteža) bio je vrlo strastvenog temperamenta. Umeo je da uvredi, ali isto tako da se i brzo odljuti. Ljubav prema bednima i poniženima bio je njegov unutarnji impuls koji ga navodi na humane akcije i dela. On mu je doneo putovanje u inostranstvo i život daleko od mesta rođenja.

Posedovao je veliku umetničku inspiraciju; sam je sebe nagonio na neprestano stvaranje. Vrlo napet, izazivao je nemire, svađe, sukobe... U njegovom slučaju sukob je bio unutarnje prirode: van Gog je bio sam sebi neprijatelj!

Agresivan i energičan po prirodi, doživeo je antagonizam sa jednim od roditelja – ocem. I zaista, njegov odnos sa ocem bio je pun nemira i nerazumevanja. Iz tog razloga napustio je kuću sa šesnaest godina, kada mu je ujak našao posao trgovca u jednoj umetničkoj galeriji u Hagu.

Pošto se pokazao kao dobar službenik premeštaju ga u galeriju u Londonu. Tamo se zaljubio u Ursulu Lojer, devetnaestogodišnju kćerku svoje gazdarice, ali nezainteresovana Ursula ga je odbila. Bio je očajan. U suštini stidljiv, osećao se toliko odbačenim i prezrenim da je njegova depresija zbog toga potrajala čitavog života, a isto osećanje neprihvaćenosti ponovo i ponovo će ga bacati u nekontrolisane napade očajanja. Godine koje slede bile su stvarno žalosne, jer je van Gog doživljavao jedan poraz za drugim.

Tokom 1875. i 1876. godine okupirala ga je opsesivna sklonost ka religiji i mistici, kad dolazi do izražaja njegova čežnja za božanskim, za savršenstvom. Na zadovoljstvo svoga oca upisuje studije teologije i počinje da volontira kao evangelistički propovednik u jednoj od najsiromašnijih rudarskih oblasti u belgijskom Borinažu.

Događa se nesreća u rudniku u kojoj gine 57 ljudi. Ceo grad je ostao bez posla i ljudi su gladovali. Vinsent je svoju bednu platu koristio da bi nahranio decu. Izgubio je veru u boga. Pošto nedeljama nije imao za jelo ništa osim kafe, razboleo se, dobio je groznicu i njegove propovedi postale su sve drugo samo ne hrišćanske.

Krajem ovog perioda počeo je da slika. Najpre samo crteže, da bi krajem 1880. počeo i sa uljanim slikama. U životu ga je održavalo 50 franaka koje mu je Teo povremeno slao. Vinsent je osetio da je pronašao svoj životni poziv.

Do 1882. godine rasla je njegova ljubav prema slikarstvu, ali i njegovo siromaštvo; takođe i seksualne potrebe. „Moram imati ženu ili ću se smrznuti i pretvoriti u kamen”, žalio se jednom. Lutajući ulicama otkrio je da voli prostitutke, koje je smatrao otpadnicima kao što je i sam bio. Sreo je neku siromašnu i trudnu prostitutku koju je doveo svojoj kući i izdržavao i nju i njenu petogodišnju kćerku, kao i novorođenog dečaka. Izvesno vreme nameravao je da se ženi njome, ali ona se ubrzo vratila prostituciji, drogama, piću i prljavštini. Konačno se uz Teovu pomoć rastao od nje.

Nije imao ni 33 godine kad je na Teov poziv došao u Pariz. Pre nego što je otišao iz njega imao je oko 200 slika. Stanovao je u malom Teovom stanu na Monmartru. Otvoren za nove ideje, uskoro je stekao lepršaviji potez četkom i počeo da koristi nežnije, svetlije boje. Parisko društvo mu je bilo nepodnošljivo, čak su i Teovi prijatelji počeli da ga nerviraju. Teo je uvideo da je teško živeti s njim. Pisao je: „Izgleda kao da se on sastoji iz dve osobe: jedna je čudesno talentovana, nežna i prefinjena, a druga egoistična i tvrdog srca. Šteta što je on svoj sopstveni neprijatelj; što otežava život ne samo drugima, već i sebi.”

Boravak u Provansi, „veliki period”, kako je s pravom nazvan, bio je vrhunac van Gogove karijere. Za manje od 15 meseci stvorio je oko 200 slika, uključujući tu i remek-dela „Tringetalski most”, „Žuta kuća” i naravno „Suncokrete”.

Pol Gogen dolazi da živi sa njim. Bilo je žučnih svađa, mnogo pića i poseta mesnom bordelu. Jednog dana 1888. godine žestoko su se posvađali, kako je pričao Gogen, i van Gog je na njega bacio čašu apsinta. Postao je sve razjareniji. Pratio je Gogena niz ulicu sa otvorenim brijačem. Gogen ga je zaustavljao. Nesrećni Vinsent se vratio kući i odsekao veliki deo svog levog uha. Našli su ga sutradan u komi i onda odvezli u bolnicu, gde je ostao dve nedelje.

Razočaran u sve, vratio se slikanju. Divlje napade stvaralačkog zanosa retko je prekidao da bi nešto pojeo ili malo odspavao. Evo šta on kaže o tome: „Da nisam sačuvao emocije, mogli bi pomisliti da sam opasna luda. Doktor je mislio da je napad izazvan velikom količinom kafe, pića i duvana, i premalom količinom hrane. Priznajem sve to, ali u isto vreme tačno je da je za jako žuti ton koji sam postigao prošlog leta bilo neophodno da budem malo uvrnut... Mislim da ću iskreno prihvatiti ulogu ludaka.”

Osmog maja 1889. godine dopušta da ga odvedu u bolnicu za duševne bolesti u San Remiju, bivši manastir. Van Gog je ostao u azilu oko godinu dana, krećući se između mirne lucidnosti, kada je intenzivno slikao, i perioda divljačke agresivnosti, kada je morao da bude u izolaciji. Fatalni aspekt mu je neprestano uzimao i davao – uzimao mir, a davao veliku inspiraciju i nadahnuće.

Spas je bio u izolaciji i stvaralačkom radu, a on je to udružio. Tada je naslikao oko 150 slika irisa, maslinovog drveća, bašti, čempresa, dvorišta i zgrade azila, i predivnu „Zvezdanu noć”. Njegovo je biće vapilo za mirom. Tada je napisao Teu: „Osećam silnu potrebu za... da li da izustim tu reč... za religijom. Onda izlazim napolje i slikam zvezde.”

U njemu je, međutim, raslo i uverenje da nikome više ne znači ništa, čak ni Teu, koji je tada imao ženu i sina. Dvadeset i sedmog jula uzeo je revolver i veliko platno da još jednom slika nepregledna žitna polja, a onda je pucao u sebe. Metak je prošao ispod srca. Kad je Teo došao, prošaputao je: „Ne plači. Uradio sam to za dobro svih.” Dana 29. jula 1889. godine izdahnuo je na rukama svoga brata.

On sam je usmrtio svoje fizičko telo. Bio je čovek sa jakom i nezavisnom voljom, živeo je život pun rizika i borbe, bio je ličnost destruktivne prirode...

Za života, Vinsent van Gog je prodao samo jednu sliku za oko 30 dolara. Tridesetog marta 1987. godine na aukciji u londonskom Sotbiju prodata je jedna od šest njegovih slika sa suncokretima za 39,85 miliona dolara. To je najveća suma koja je do tada bila plaćena za jednu sliku. Rekord je oboren već oktobra 1998. kada je njegov „Autoportret” prodat za čak 65 miliona dolara.